Verovatno najbolja jugoslovenska (srpska) televizijska serija svih vremena (za mene, sigurno) „Grlom u jagode” ovih dana je napunila četrdeset godina od prvog prikazivanja.
Snimljena u produkciji Televizije Beograd 1975. godine, emitovana od aprila do oktobra 1976, s lakoćom je osvojila Jugoslaviju, reprizirana je mnogo puta, po mom mišljenju ipak nedovoljno, obzirom na broj repriziranja nekih manje vrednih, populističkih serija kojim nas je RTS “častio” svake godine.Serija je prošla sve moguće testove vremena i ostala zauvek mlada. Bezvremena.
Povodom 40. godine otkako su gledaoci ispred TV ekrana prvi put upoznali Baneta Bumbara i njegovu družinu: Čombeta, Ušketa, Mikija Rubirozu i Gocu, Kulturni centar Beograda je pre nekih petnaestak dana organizovao trodnevno podsećanje u vidu projekcija prve dve epizode serije, predstavljanja knjige „Grlom u jagode – 40 godina TV serije” koju su napisali Maja Medić i Stefan Arsenijević i izložbe slika sa fragmentima iz serije i sa snimanja.
Ovom nesvakidašnjem rođendanu pred publikom prisustvovali su i autori i protagonisti: reditelj Srđan Karanović i glumci Branko Cvejić, Miki Manojlović, Bogdan Diklić, Gordana Marić kao i ne manje važan, kompozitor Zoran Simjanović, čija je muzika iz serije postala “evergreen”.Bila je to sjajna prilika za podsećanje, zašto je priča o jednoj mladosti (1960–1969) i jednom vremenu postala ovako (dugo)večna i popularna.
Zašto se replike iz serije i danas citiraju? Zašto je Bane Bumbar junak i našeg vremena? Zašto i 40 godina kasnije ljudi toliko emotivno reaguju na nju? U čemu je njena tajna ?
Verovatno zato što je serija jedan iskren i autentičan prikaz jedne porodice iz našeg okruženja, pa samim tim i društva tog vremena. Za razliku od većine domaćih serija koje pokušavaju da liče na strane ili stvaraju idealizovanu sliku nas i naše prošlosti, ‘Grlom u jagode’ nas je prikazivala takvim kakvi zaista jesmo. I to je činila sa svim pomešanim emocijama koje inače nalazimo u stvarnom životu. Kroz seriju ste mogli prepoznati i ljubav, ironiju, setu , gorčinu, promašenost. Iz ove perspektive, mnogima se čini, da se jedno vreme idealizovalo i favorizovalo jedno vreme i jedna generacija, ali ako malo bolje pogledate, istovremeno je kritikovala malograđanštinu i palanački mentalitet. Upravo te protivrečne i kompleksne emocije približile su seriju publici, jer upravo takav je i život. Red smeha, red plača, red gorčine, pa tako nekoliko puta.
Takođe, jedan od razloga popularnosti serije bi mogao biti i nedostatak sličnih serija i filmova sa tematikom koja se bavila mladima i njihovim problemima i osećanjima. U to vreme uglavnom su se snimali partizanski filmovi, po koja komedija, a filmove “crnog talasa”, koji je u to vreme, sredinom sedamdesetih, već bio na izdisaju, šira publika ili nije ni stigla da gleda, iz političkih razloga ili čak, nije razumela.
Ljudi koju ovu seriju gledaju s vremena na vreme, ponovo i ponovo, su svi oni koji ne pristaju na “plitak” humor današnjih serija, “primitivizam” kojim se bude najniža osećanja najšire publike, pa deo još uvek mislećih ljudi beži od stvarnosti u neka lepša vremena, nostalgično, u lepšu državu, kada se živelo lepše, mirnije i bolje. A možda je to samo što su bili “mlađi i lepši”? Ne bih rekao.
Leave a Reply