Jutro belo od magle koju, čini mi se možeš nožem seći. Gledam kroz prozor senke koje promiču platoom. Već sat vremena čekam da dobijem poslednje pošiljke označene kao “hartije od vrednosti”, koje će biti skenirane i unete u bazu podataka pošte pre nego što potpišem da odgovaram za njih, i uslugu da će biti isporučene u određenom vremenskom periodu u toku dana. Da, ja sam poštar. Pravi poštar. Ulični dnevnik. Crna ptica. Komšija…

Za 10,5 godina službe sam video i doživeo svašta. Tako da me ovo čekanje nimalo nije iznenadilo. Prelistavam dnevni tabloid koji se deli za džabe, “24 sata”, čitam sve, od naslova do poslednjih reklama. Tako me ni ne iznenađuje kad Tomigan, u pošti uvek zaslužiš nadimak hteo – ne hteo, ulazi u jednu od dve prostorije u kojoj se nalazi naša “baza”, i već s’vrata pita: “jel ima neke vlage?”.

Naravno da ima, uvek ima neke vlage, od šljive, kajsije, jabuke, loze, ili bilo koje druge varijante američkog moonshine-a… Tomigan sipa u fraklić od deci iz boce koja je stigla od nekud i gledajući pažljivo kako su naslage alkohola napravile patinu na staklenoj površini fraklića konstatuje pre nego što će potegnuti iz istog – ” ..ovaj posao možeš da radiš ili lud, ili pijan!” I odmah potom naginje na iskap celu sadržinu niz grlo kao da se radi o čaši vode. Sad je u libeli. Iznivelisan. Umrtvljenih živaca. Ciničan prema sebi , sarkastičan prema ostatku sveta, hladan prema svemu što je pretnja. Spreman za 3. svetski rat… Preciznije , boli ga kurac. Iz jednog dela prostorije neko dovikuje  – “Samo napred! Ima da te saranimo ko Milenka!” Nastaje blago komešanje, nekome se poređenje čini neprikladnim ali većina se smeje prokletoj činjenici da će stvari na kraju ipak ispasti tako. Ubiće ga rakija. Međutim Tomigan, sad sa već drugim punim fraklićem potpuno uveren u svoje reči, odgovara, više za sebe nego onome ko je dobacio opasku: ” Ja ću se jednom i otrezniti! Al ti nikad neš’ imat grama mozga ko ni sad!” – I onda nastaje onaj histerični zarazni smeh svojstven samo ljudima koje  je nevolja zbližila i više nego što su očekivali i to protiv svoje volje. Tomigan ispija na iskap. “na belo”.

Posle nekih 45 minuta i poslednjih priprema pred teren kolega Novakov proviruje i pita: ” si Spreman?“. Klimam glavom potvrdno pokazujući na prepunu torbu iz koje vire vezani buntevi pošte koji su ugurani unutra na “o-r00uk!” – ” Samo da se pozdravim sa premijerom!”, dovikujem mu i odlazim do toaleta na malu nuždu. Posle nepunih 8 minuta smo na stanici na kojoj obojici staje bus koji nas vodi direktno u pravcima odakle počinju naši  rejoni. Komentarišemo crvenperku sa dugim nogama u kratkoj suknji i bundici koja sigurno korača kroz maglu. Iza nje ostaje miris kakav samo žena sa stilom može da nosi. Mi se smeškamo ćutke. Vreme kao u istočnom Londonu. Nisam nikad bio al’ ljudi se kunu da je isto! Rastajemo se posle par stanica i ja napokon krećem na “izvršenije svojego zadataka” za “otaj dan”. Posle par ulaza i nekolicine nervoznih ljudi sa gomilom glupih pitanja, stižem do prvog kafića. Ko kaže da ne postoje glupa pitanja? Ako stojiš sa nekim na ulici usred magle i on te pita “.. komšija jel ima magle u sledećoj ulici?” – Šta je to? Trik – kviz pitanje za milion lira? Ajte molim vas…

U kafić “Kod starog Vuka” upadam kao i svako jutro, tu je par sitnih zelenaša, samoproklamovani direktori firmi koje broje četiri čoveka, njih komada tri i par bubuljičastih tinejdžera sa prijateljicom koja je obučena k’o da je kalendarski ostala zarobljena u septembru. Pozdravljam konobaricu i već uigrano vršimo primopredaju pošte, okrećem se i na vratima se sudaram sa samim gazdom. ” Di si se ti zaleteo? Šta je stiglo? Aj na po jednu, da se utopliš! “ 09:25h je pre podne. ” Hvala, ponuđen – k’o počašćen! Drugi put! Imam posla pun sam k’o brod.” Odgovaram i pogledom pokazujem na torbu koju žonglerski vrtim oko sebe iznad i ispod stolova ne bih li zaobišao gazda Peđu, koji je od jutros po mirisu, na rubinima. Par sekundi kasnije stiže 0,5 čašica “domaće dunje” i čaša vode. Pijem na iskap. I onda ponavljam isti ritual u narednih šest lokala poređanih jedan do drugog. Klijantela je manje više svuda ista, samo su stacionirani svako prema džepu koji je dorastao da plati ceh i atmosferu mesta koje je odabrao.

” Hvala, ponuđen – k’o počašćen! Drugi put! Imam posla pun sam k’o brod.”

Taj ” brod ” se naravno lagano smanjuje i smanjuje, ali se zamor i bol u nogama sve više povećava. Kičma vrišti kao da šlepam TAM-ića, a otvoreni prelom duše je odavno odustao od poziva u pomoć. Voda koja lebdi u vazduhu ulazi kroz sve i hladi prirodnu temperaturu tela uz pomoć fenomenalne uniforme za koju postoji urbana poštarska legenda da je prepravljena za nas kad su “naši”, pobedili na tenderu koji su hrvati raspisali za kupovinu , ne znam koliko tona, uniformi iz Kine namenjene za poljske policajce. Kad se poliješ po njoj vodom, ništa ne curi. Kinez, sve upija. Tako i maglu. Pitam se šta li još upija ta plava odežda, sem spoljnih prirodnih uticaja… Oduvek je postojalo to nepisano pravilo da poštari vole “da potegnu”, fizika je to bato od posla, ljuta fizika, mada zahteva i psihologiju, sociologiju, filozofiju, pravo, grafologiju, kaligrafiju  i neverovatne doze trpeljivosti…  Zato me ne iznenađuje kada me matori R. Dragaš dok mu isplaćujem polutku penzije nudi po ko zna koji put njegovom “mučenicom”, kako on tepa svojoj šljivovici koju pravi od voćnjaka koji poseduje na obodu grada. Nerado ga izbegavam uz ustaljen šablon, mada za trenutak oklevam, jer mi je kroz mozak proletelo koliko mi zapravo prija ta njegova rakija koju kada sam prvi put probao, nisam mogao da zaboravim. Preleteo sam taj dan 1/3 terena posle samo jedne čašice za duplo manje vremena! Ali to je bio izuzetak. Taj dan mu je stiglo rešenje za penziju od koje neće moći da živi… ali smo ipak morali da joj nazdravimo! Tek kad nekome donesem bilo šta pozitivno, ma koliko to malo i mizerno izgledalo, novac, paket ili neko rešenje nadležnih organa koje presuđuje u njihovu korist, sam dopuštao sebi da “popijem jednu za čast!” – Kad, već ” neću da sednem na kafu, kolače itd..” .Ali zbližiti se sa nekim u ovom poslu obavezno znači nevolju. Jer po onoj staroj – “učini mu hiljadu puta i nemoj jednom – ispašćeš govno!”- uvek naposletku ispadne tako. Tako da se ja zbližavam samo platonski. Komšinski. Osmeh za osmeh. Otpozdrav vredan koliko i pozdrav, ljubaznost dozirana u valerskojskali. Što je najslabija karika zbližavanja. Biti ljubazan ili biti govno?  Pitanje je za ceo današnji svet ove male varošice.

Dolazim pred četvorospratnicu. Već treći sat očima kolutam u magli. Curi mi nos. Voda. Gledam u 6 koverata koje glase na istu osobu, A.Bobar. Znam lika, stariji od mene 15- tak godina, moje visine, malo suvlji, večito u rokerici ili zelenoj vijetnamci. Široke pantalone “Džepare”, i u zavisnosti od godišnjeg doba “Dr.Martens” na nogama, Duboke kožne patike ili crvene čizme od 16 kopči, bez bruksa. Uvek predusretljiv, miran, prijatan, sa večito nekom ešarpom ili šalom oko vrata, bilo da je to klasičan kašmir ili zastava Jamajke… Zvonim na stan broj 9. “Ko je?” – ” Poštar, imam preporučeno…” Čuje se zujanje brave i ja ramenom gurnem vrata ulećući u suv ulaz i sa nekim olakšanjem se penjem na drugi sprat. Bobar mi otvara vrata, ovo je možda naše treće sretanje oko ovakvih stvari za nekih 7-8 godina koliko mu nosim poštu. “Šta je stiglo?” Pita me pomalo iznenađeno i rukom mi pokazuje da uđem u stan. Zašto da ne?  Pomislim u sebi, još par ulaza i gotov sam. Sad mogu da sednem makar na čašu vode i čašicu razgovora. Ulazim u mali degažman načičkan fotografijamaiz raznih perioda uramljenim takođe ramovima iz datuma koje nose i fotografije u njima. Desno poluotvorena vrata i sve što primećujem je računar starijeg modela u ćošku  i električni “Les Poul” na postolju. “Kuda?” – “Ovde, u salon.” Pokazuje mi rukom na sobu levo. Salon? Nasmejah se u sebi, bio sam u svakakvim salonima, ali ovaj mi se dopada jer koliko mu ne priliči ime, toliko mu dobro stoji titula koju mu je dodelio njegov vlasnik. Na zidu do vrata celom dužinom pruža se starinski ormar, negde s’početka 50 -tih od punog drveta, oblih ivica, još uvek dobro očuvan sa tek tu i tamo primetnim ogrebotinama i nedostatkom laka. Naspram njega police napravljene od pijačnih gajbica obojenih u boje Jamajke. Čudim se kako su samo izdržljiva ta čuda zakačena horizontalno na zid. Diveći se idejnom rešenju u isto vreme se pitam koliko li tereta nose jer već pri pogledu na prvih par redova nalazim na tomove ozbiljnih klasika dok se ka donjim policama repertoar već širi sa domaće beletristike na strana izdanja štampana na engleskom, francuskom i čini mi se italijanskom. Ili rumunskom? Nisam siguran ali nije me ni briga. Otkrio sam male sandučiće poređane po podu u kojima leže gomile izdanja “Otkriće sveta” koje sam “gutao” kao klinac. Prozore iznad plavo ofarbanog radijatora krasi zavesa sa velikim crtežom urađenim na mekom platnu. Spuštam torbu i razvlačim ga da pogledam bolje. “Hrt u trku” – iscrtan očigldno ručno nekom bojom za tekstil. Na sredini sobe mali kafe stolčić sa pregadicom za novine ispod. “ Jesi za nešto?” – Pita me moj domaćin koji me strpljivo pušta da u tih 20-tak sekundi skeniram prostor. ” Ništa komšo, samo čašu vode,ako može. Hvala” Sedam na jednu od dve fotelje koje su videle mnogo bolje dane dok je industrija nameštaja “Lesnina” poslovala u sad već nepostojećoj SFRJ, moj domaćin mi donosi vodu i smešta se na malo širu sofu preko puta mene. Iznad njega na zidu, jedna afrička maska, jedno pero neke nepoznate velike ptice, Velika slika broda, ulje na platnu, meni nepoznatog autora, stara sigurno preko sto godina. I uramljeni Gandijev portret.

Napokon nam se sreću pogledi. On mi pokazuje na cigaretu, nudeći me ustvari, međutim ja vadim svoje i on samo posegnu iza sebe dodavajući još jednu pepeljaru. Tek tad uočavam dva poveća zvučnika koji stoje maskirani ispod saksija sa ogromnim kaktusima. “Evo, baci pogled, dal’ je za tebe , i hoćeš li da uzmeš to uopšte… ” Predajem mu 6 koverata poreske uprave i pijem vodu posmatrajući knjige iza sebe. ” Ma hoću, daj, gde da potpišem?” Okrećem se prema njemu, i pogledom ga pokušavam pitati da li je siguran da neće da odlaže plaćanje harača državi. NE! Samo klimnu glavom kao da hoće da kaže “nek se nose“, i uzima od mene hemijsku kako bi se potpisao na svaku priznanicu o prijemu pošiljke. Dok Piše polako ,čitko, kao neko ko to ne radi svaki dan, ja već dovršavam cigaretu i razmišljam koliko mi je još posla ostalo. U isto vreme pomišljam koliko je tužno provesti 40 i kusur godina u okolini koja te ne razume. Jer po svemu sudeći što se vidi na oko, Bobar sigurno nikad nije bio “idealan komšija” i verovatno postoji niz stvari koje za divno čudo ja ipak nisam nikad čuo o njemu od ostalih stanara. Da li zbog njihovog međusobnog odnosa ili jednostavne ljudske pristojnosti koja istrebljena pokušava da izađe iz groba, ne znam.

” I ? O čemu se radi ako nije tajna? Koliko si im “kratak”? – Pitao sam , onako , usput. Om ne pogleda. Sedeći tu, preko puta mene, Tim sivim očima, u kožnom prsluku, preko rolke koja mu je uobličavala lice spokoja. “ Toliko, da sad kad poklonim ovaj stan bivšoj ženi, pošto mi se sin ženi! ” – Smejemo se obojica- ” …Taman ću da se izgubim na obalu Jadrana… Lastovo!” – Ope
t smeh – onda odjednom ozbiljnim tonom, zagledan u tačku;” .. ne, moram da ga prebacim njoj kao poklon zbog poreza. Pre nego li mi dođu ovi “privatni” izvršitelji i popleve mi sve. I Gajbu. Tako da...” I dok sam shvatao šta on očajnički pokušava da spase bar nešto i da to pokloni svom sinu…. Čujem iz susedne sobe: “.. nego, matori jesili možda ti za džoint? ” – Molim? Pomislih u sebi. On već seda u sofu. Teglica .Rizle 100s. Makaze. ” Ok, Al’ tanak.” – Nikada nisam voleo da sebi priuštim to zadovoljstvo i navarem krenem na posao. Ju! Pa ko’ “Pandorinu kutiju” kad bi otvorio. Al aj, sad. Kraj je blizu. Može! “ Ja sam znaš u stvari vojni penzioner.” ? “ I regitrovani džanki. al dugo sam već čist.” ??? Posle pola sata i priče o koječemu , krećem i pozdravljamo se kao da smo se dogovarali. “ Hvala i prijatno! ” –  ” Nema na čemu, i drugi put” – izgovaram i izlećem iz zgrade.

Tek posle deset sekundi shvatam dao ostatak pošte unutra nisam ni ostavio, krećem da se lelujam među ulazima i radim “ Iiiiiiiiiiiiiizzzzzzzzzziiiiiiiiiii…..“- prva apoteka… ” Visin, molim…” – sipam kapi u haustoru, oči ko “bombona”! -Kad sam nastavio da radim, trebalo mi je tri sata umesto sat vremena posla.

Na stolu kafane “Zora” koja se skrivala iza lipe, na jednom sačuvanom ćošku starog grada, sam se “razduživao”, vršio zadnje prelistavanje pošte pred primopredaju dnevnog rada. Pijem Crnu guaranu, sada već ” low” naspram one hipsterije prvih dva sata nakon posete kod komše, rezimiram da je dan bio ok. Međutim kao i uvek , nailazi “stara mušterija” i posle 30 sekundi… “ Poštare! Im’l paara?” – puna torba. ko oko. Kuliram i skupljam ja svoje papire sortirajući u torbak, gotovo spreman , dolazi… “Jel, znaš? Onu… Ja sam mali poooošttaaaar!!!” – znam. i setim se . Jedini dobar trip s’tom pesmicom je kad su klinci u Cvijićevoj ulici, gojneri i domaći pevali za mnom . Ja sam im dao neke gvozdenjake, a oni su bili presrećni…. Pre 9 godina. Krećem već, nemam nameru da se upuštam u bilo kakvu diskusiju i naravno kao po Marfijevom zakonu u tom trenutku ulazi njegov najbolji ortak u kafanu. Čilac u svojim 50 -tim. Ali jak kao bik. ” Deesi poštare! Aj, po jednu!”Daj po još jednu svima! Cvrle!” – dere se na konobara prvi. Ne mogu više, pomislim u sebi, umoran i od posla i od ljudi i od te “jedne”, ja krećem ka izlazu i tad mi klikne a jezik se otkači kao sajla na mostu…” A jel ima neko od vas nešto za pušenje? ” …  Pogrešno pitanje – pogršno protumačeno. Ali kasno bato… Taj Pogled …  I posle se probudih na urgentnom. Ja i još dvojica. Crvle koji je bezveze najebo’ u prolazu. Lik kog sam ja peglao. I ja. Sa najviše fraktura i ovoga i onoga. Onda murija, pa sve po redu… i posle par meseci.. Na rejonu oko 11:34h u 67- ici nalećem u ulazu na starog poznanika , sada moju stranku sa terena… ” De si? Šta ima?” – “Evo... ” -” Oš’ da upadneš ,daj se ispričamo! Imaš 5 minuta! ” – Razmišljam par sekundi… upadam, uvaljujemo se sa đusom u lejzibegove, ja stenjem od zadovoljstva, dan gotov, sve sređeno… “ Matori, oš’ popijemo po jednu?” – ! “A?“, “ Il’ si za jus? ” – To već može… Od sad. Samo to….

13090180