Od Akademije Do Alemanije – Intervju sa Ivanom Radonjićem

Ivan Radonjić 2

Ivan Radonjić – tatttoo majstor

Dotkom: Jedno klasično pitanje – Tvoje odrastanje i školovanje

I.R: Odrastao sam u Novom Sadu, prvih 12 godina na Bulevaru Oslobodjenja u Gagarinovoj, posle toga, roditelji dobijaju od firme pola stana, drugu polovinu pozajmljuju i kupuju ga na Podbari. E onda počinje odrastanje na Podbari koja malo važi za jedan ekstremni kraj gde su 90% bili kriminalni delikventi u to vreme, jer je kriminal tada bio tek u fazi rasta iako je sad kulminirao, jel. ’94. godine upisujem ”Bogdan Šuput” i to prvo ulazim na smer – enterijer a želeo sam da budem likovni tehničar, medjutim nije bilo mesta, ali igrom slučaja neke stare veze mojih roditelja bivam prebačen na taj smer. ’98. završavam srednju školu i pokušavam da upišem akademiju prvi put, ali od toga nije bilo ništa, naravno, kao za sve što se traži veza prilikom upisa, ne upisujem se i bivam daleko ispod crte. ’99. počinjem ponovo pripreme u školi kod Jelače, kao pripreme kod čoveka koji je završio akademiju i koji važi za jednog kvalitetnog umetnika, a u stvari on je alkoholičar koji jedanput u 10 godina napravi izložbu. Ali, ima kombinaciju sa ekipom – iće i piće, i uzimaju, odnosno dele kintu od budućih studenata koji plaćaju pripreme. „Zahvaljujući“ bombardovanju koje se završilo, čini mi se 10.06. nekih deset dana kasnije se otvara konkurs za prijem na akademiju, prijavljuje se svega 80 studenata na 40 mesta. U objektivi morao sam biti primljen jer je konkurencija bila jadna. Ljudi se nisu nadali da će agresija biti završena tako brzo. Igrom slučaja upisujem akademiju, bez ikakvih veza štela itd… 2004. u martu diplomiram i u decembru odlazim u jako zanimljivu vojsku u padobranske specijalne jedinice , tada Srbije i Crne gore, kojoj sam dao zakletvu iako više nije u sastavu. Posle toga adrenalin je postao sastavni deo mog života medjutim nisam mogao da nadjem posao u struci. Bio sam nadničar, pa posle sezone sam radio na gradjevini…tatu 2

Dotkom: Put do tattooa?
I.R: Te iste 2004. pojavljuje se priča, da ne imenujem čoveka imenom i prezimenom odnosno ko je i  Šta je? Imao je dobar staž u Mitrovici KPD i tamo je naučio da „ tetovira“… Kod njega se pojavio entuzijazam da nastavi i kada je izašao počinje da radi taj posao, međutim tada je tehnologija bila nikakva, nisi mogao da skineš sliku sa interneta, niti si mogao da kupiš štampač, morao si da ideš u fotokopirnicu da neku sliku koja je već postojala smanjiš ,uvećaš i bilo je jako teško i naporno. Nisu postojali preslikači da možeš da prebaciš sliku na kožu nego se to radilo sa paus papirom, mekom grafitnom olovkom i Pavlovićevom kremom, to je bio jedini trejser koji si imao u to vreme. Pošto je tada bilo jako teško i trebalo je stalno popravljati jer bi 20 posto ostajalo crteža na koži sa pausa. Onda me je on zvao, „mitrovica“, jer je znao da umem, „profesionalac“ po njegovim rečima, umetnik, on me je zvao da dodjem i da mu iscrtam hemijskom, da mu popravim te iste crteže i tako sam ušao u svet tetoviranja gde je on govorio – ”Probaj ti, probaj”… A ja sam ono kao odbijao gledajući ono kao ”gde ću ja profesor da se bavim undergroundom”. Zamislio sam da negde postoji budućnost u toj profesiji – umetnosti ,u ovoj zemlji koja je propala i trula. Uglavnom, ”probaj ,probaj ,probaj”, da bi se sve završilo sa” ‘ajde probaću”. Tačnije, prvu šansu mi je pružio moj prijatelj, izbeglica iz Sarajeva koga i dan danas zovemo Zema, pošto bosanci, di god da se sretnu viču ”De si Zemo jebo ga ti”! Eto, tako je i on ostao Zema,on mi je prvi pružio šansu i prva moja tetovaža je bila kritična, ustvari radilo se o stilizovanoj Škorpiji, tačnije, tribalu u obliku škorpije. Datu sliku mi je čovek pokazao u novinama, na nekom košarakašu čini mi se, i rekao, to bi meni trebalo. Rekoh mu :”Dobro, to ću ti uraditi ,naravno u mojoj izvedbi’.Ta tetovaža je toliko bila loša, to je bilo strašno. 15 dana čini mi se, čovek je imao kraste, to je bilo izbušeno… Bilo je kritično, nisam mogao da verujem da se meni tako nešto dogodilo… I, onda me je to zaintrigiralo i rekao sam sebi da ću morati to da popravim ili da naučim, jer sad, meni je bilo krivo što sam čoveka upropastio a znam da to može biti mnogo bolje i tako sve počinje ,da bi sledeća tetovaža koju sam radio ne znajući da se to danas, jako ceni i poštuje, freehand, znači, bez ikakvih pomagala, trejsera, preslikača i bez ikakve slike na uvid, čovek mi je jednostavno dao svoju ruku i rekao nacrtaj mi pošto sam ovan u horoskopu a u kineskom zmaj, hocu da imam ovna i zmaja zajedno. I ja sam čoveku krenuo da radim direktno na koži i ta „šara“ i dan danas može da parira modernim tetovažama, totalno neverovatna priča, jer sam prvi put shvatio kako to funkcioniše i odmah sam to primenio.

tatu 6

Dotkom: Čime si to radio?

I.R: Gledajući sa ove profesionalne strane, tetovažu koju sam radio tada sa takvom mašinom ,to je bilo katastrofa! Kao recimo, kada biste, biciklom krenuli do Kine, odnosno Japana a da nemate transport brodom sa Kineskog odnosno Azijskog poluostrva na Japansko poluostrvo. Znači nemoguće! Nema šanse da se uradi tako nešto, ali mašina sa kojom sam radio je danas hit u svetu! Ustvari, u pitanju su rotacione mašine a tada je to bio prvi primer takve mašine,u stvari napravljena ”handmade” mašina od ruskog električnog brijača, sve je bilo izvadjeno, unutra je postojala samo kurbla i motor i kačila se samo igla, danas se te mašine pojavljuju u obliku ”Dragon fly” ili ”Sajen”, mašine koje koštaju 500 do 1000 eura sa celim kompletom, napajanje i ostalo. Kod nas je to bilo ”handmade”, danas te iste mašine koje rade na istom principu koji je ukraden taj isti rotacioni elektromotor, danas se prave i prodaju po neverovatnim cenama. To je sada kao budućnost tetoviranja, zato što su mašine mnogo lakše, fizički, mnogo manje opterećuju mušteriju i majstora zato što ne stvaraju buku ,jer klasična mašina ima zvuk lupanja, u stvari u pitanju su magnetni kalemovi koji daju kontakt, imaš kontakt šraf koji pruža i magnet koji odbija i ona automatski radi tipa klasično zvono, napravljena mašina od zvona, to su joj klasični počeci i ona mašina ima zvuk udaranja metal o metal i čuje se mnogo jako u zavisnosti za sta je mašina namenjena. Primer ako je mašina za senčenje onda se ona čuje slabije, kada je za liniju onda se ona čuje mnogo jače jer radi brže itd. Sad sve to zavisi od štelovanja, same mašine i njenog kvaliteta itd…

tatu 4

Dotkom: Kako se razvijao tvoj posao?
I.R: Posle nekoliko prvih tetovaža to je sve išlo sporo, dešavalo se da sejednom u mesec dana javlja drugar sa željom da se tetovira. Posle nekoliko meseci javlja mi se želja da se profesionalno bavim sa tim i pošto sam bio bez para, morao sam da plaćam i alimentaciju tako da su mi to bili svi troškovi i tu sam davao najviše novca, ostajalo mi je za neki život, jadan, uglavnom želeo sam da kupim profesionalnu opremu i da se tome maksimalno posvetim i pronadjem gde ima da se kupi mašina „profesionalna“ kao, i raspitujući se o njoj kako, šta, čovek mi govori da mašina i ispravljač koštaju 230e, da se vratim, tada odlazim i u vojsku jer mi ni majka ni sestra nisu bili zaposleni, od cega smo živeli to niko ne zna, oni su meni svaki put, pošto sam postao otac i morao sam po pravilu službe svakih 2 nedelje da dodjem kući iz Niša da bih mogao da vidim svoje dete. Ja sam morao da napuštam kasarnu, nisam imao para i načina kako da dodjem za NS, moj pretpostavljeni mi je govorio ”ti moraš napustiti kasarnu ali se vrati na kapiju broj tri pa neka ti drugari donose hranu pa budi tu tri dana, koliko vojnički vikend traje”.Kapija tri je bušna ograda u kasarni. Bilo je samo dve kapije. Znači, izadji iz kasarne pa se ušunjaj u nju, moras izaći ali te niko neće dirati dok si u njoj. Da bih ja tek tada saznao da su moji prodali jedno jutro dedovine da bih ja mogao da dolazim kući, da me pošalju u vojsku i da me vraćaju iz vojske ,jer je svaki moj dolazak tada kostao 50 evra i pare su nestale, što je normalno, ovde kad imaš para – nemaš para, jer ne mozeš nista da kupiš, ni da si priuštiš jer je sve skupo, a u stvari cene su iste kao i svuda u inostranstvu ,ali kod nas je platežna moć ravna nuli. Nesto novca koji mi je ostao iz tih dana trošim na tu prvu mašinu.

 

Dotkom: Da li znaš, vodiš bilo kakvu statistiku koliko si tetovaža do sada uradio?

I.R: Pa gledajući ovako, da godina ima 365 dana i da sam zadnje četiri godine radio 250 ,ako bi oduzeli sve vikende i verske praznike, koji se moraju poštovati, makar kod nas, znači otprilike 250 tetovaža godišnje čak ponekad dešava se da u toku dana uradim dve ili tri tetovaže zavisno od veličine. Znači ,dolazimo do neke cifre od 1500 – 2000 za četiri godine s’tim da počeci kreću od 2006. ali do 2008. nije bilo toliko posla i u tom razdoblju sam uradio nekih 500 tetovaža za dve godine. U skorije vreme mi se dogadjalo da uradim po 7 tetovaža dnevno.tatu 1Dotkom: Da li je po tebi tetovaža umetnost ili je to više modni detalj koji se u Srbiji sve više primenjuje?

I.R: Za mene je tetovaža u startu umetnost. Svaki put kada treba da uradim tattoo gledam da ispoštujem sve što sam realno učio, ono znanje koje sam sticao u srednjoj školi i na fakultetu može da se primeni i u tetovaži. Sto znači prvi plan, drugi, treći plan, kontrasti, senke itd… Uvek prilazim tetovaži sa umetničke strane a tek onda sa modne. Medjutim ,danas je to moda, primera radi, imam mušteriju koja je poznata manekenka u Evropi, koja dolazi da se tetovira zato što više posla ima ako je istetovirana jer je to danas jako moderno i njene tetovaže moraju da budu odredjenog tipa i kada dolazi da se tetovira ,ona meni objašnjava i donosi mi primere kako tetovaža treba da izgleda, znači za nju je tetovaža samo modni detalj, tj.stvar koja će biti na njenoj koži za vjekivjekova a ona mora da se uklapa, recimo, jako poznati modni kreator je odlučio da manekenke moraju da budu istetovirane sa takvim tetovažama da bi se uklapale u njegove kreacije. Znači, manekenke postaju žrtvena jagnjad za nekog kreatora koji ce postati poznat zbog toga. Zato sto je bukvalno zarobio žene i naterao ih da budu isto istetovirane i isto da izgledaju samo zbog njegovih kreacija.

tatu 9

 

Dotkom: Koji su po tebi danas najbolji tattoo majstori na svetu?

I.R: Na 0snovu današnjeg iskustva i gledajući sve, rezimirajući celu svetsku scenu, najbolji su majstori sto bi rekli, koji su potekli iz undergrounda, znači iz zemalja koje su siromašne gde je samo poenta da budeš jako dobar da bi se istakao iz većine, a kada nemaš uslove u kojima valja da se radi ti grizeš da bi dostigao te uslove, a kada grizeš ti se i trudiš i što se više trudiš imaš više i uspeha, tako da su po meni trenutno najbolji tattoo majstori iz Rusije i Ukrajine. To su trojica dobrih majstora, jedan je iz Moskve, drugi iz Sankt Peterburga i treći iz Kijeva ,odnosno, Dimitrij Salmohin ,Deni Jakovljev i Pavel Evangel  – to su tri najbolja majstora trenutno i ne postoji tattoo scena koja im se ne divi i ne postoji tattoo časopis koji nije objavio njihove radove i nemoguće je ne pronaći ih putem interneta kada samo ukucate tattoo da se ne pojavi neko od ovih imena, odnosno njihov rad. Toliko su popularni. Tako da je otprilike ruska scena i najjača. Sto se tiče Amerike i Engleske, tu već manjka većih imena iako je Engleska „kolevka“ tetoviranja jer su je oni prvi doneli sa Novog Zelanda i Polinezije gde  je tetovaža deo tradicije jer se samo na osnovu tetovaža koje su sticali znalo ko je ko i ko šta radi. Jer tamo se tetovaže stiču i obeležavaju hijerarhijski status. Primer, Majk Tajson je uradio maorsku tetovažu ratnika na slepoočnici i maori su se bunili jer kod njih da bi se dobila takva tetovaža moraš da imaš na duši bar 10 ljudi da bi je zaslužio.tatu 12

Dotkom: Da li si imao uzore kada je tattoo u pitanju?

I.R: Na žalost nisam, jer kada sam počinjao nisam imao ni računar, imao sam 5 – 6 godina stare časopise koje sam dobio koje je neko nekome doneo iz Nemačke…

tatu 8

 

Dotkom: Da li si dobio neku nagradu i da li ucestvujes na tattoo festivalima?

I.R: Imao sam priliku da učestvujem na prvoj tattoo konvenciji koja se održala u Srbiji. To je bilo u Nišu ,na samim mojim počecima 2007.godine. Tada sam takodje radio ”freehand tattoo”, u pitanju je bila vrana koja u kandžama drži zmiju. Pošto sam bio u Nišu i trebao mi je model ,tačnije neko koga ću ja da tetoviram tamo a nisam mogao da vodim nikoga jer sam i ja otišao autobusom, zvao sam mog instruktora padobranstva, prosljavljenog padobranca i bivšeg ratnog veterana. Pitao sam ga šta bi želeo da tetovira ako bi pristao da mi bude model kojeg ću da tetoviram. On je sa oduševljenjem izjavio, naravno uvek, i on je izjavio da želi vranu, koja je u stvari simbol smrti koja dolazi i nosi zlo u kandžama kao na starom grbu dinarske divizije, hteo je tu simboliku ali promenjenu, i ta zmija odnosno taj neprijatelj, u kandžama vrane je za njega. Š. M. H. Koje je objedinio u jednu zmiju a vrana je on. Inače vrana dugo živi a kod nas je poznata kao simbol koji predskazuje smrt a i kroz istoriju se provlači kao takav, jer kada nadju nešto u polju vrana i svraka, pokupe u kljun a dešavalo se da pokupe žar, koji ispuste kada ih opeče ali ga odnesu visoko i iznad pa kada padne zapali svašta. A poreklo vodi još iz doba Peruna. Perun je sedeo pod hrastovim drvetom sa desne strane mu je vuk a na levom ramenu vrana i vuk kao simbol jedinstva, čopor i vrana kao glasnik smrti u toj paganskoj, našoj veri tada. Tada je u žiriju bila poznata Bugarska tattoo umetnica, stvarno mi je žao što ne mogu da se setim ni kako se zvala niti sam kasnije uspeo da pronadjem i jedan poznati akademski slikar, kolega, koji je bio u žiriju da nadgleda tetovažu ne samo sa profesionalne i tehničke strane već da gleda na tattoo sa umetničke strane i da tako daje ocene. Treci u žiriju je bio organizator cele te konvecije i celoga skupa a u stvari jedan jako loš tattoo majstor. Verovatno je ušao u celu tu priču jer je mogao sebi da dopusti da krene da se bakće sa tim pa i da organizuje takav skup. Ne znam koji je razlog i zašto je gledao sa mržnjom moj rad ali kada je došlo vreme ocenjivanja, bugarska tattoo umetnica mi je pružila ruku, rekla ”Bravo,kakav rad, kakav ”freehand”, a u suštini ja ne bih radio na taj nacin, nego nisam imao trejserI kolega slikar mi je rekao kako ne može da veruje da je to tako tek nastalo na koži bez ikakve pripreme, ni da čovek ne zna šta će imati na ledjima, odnosno lopatici, a da je to tako uspelo i od njih dvoje dobijam dve 5 ali od niškog tattoo majstora dobijam 2 i automatski ispadam iz daljeg takmičenja. Sa takvim iskustvom više nisam želeo da ulazim ni na kakva takmičenja i tako sebe ponižavam što ću doći da pokazujem svoje umeće pred žirijem koji je totalno nestručan. Tako je stanje svuda u regionu.

Dotkom: Kakvo je po tebi stanje tattoo posla u Srbiji?
I.R: To je trenutno posao koji je u jako velikom usponu, ekspanzija je totalna, zato što se tetovaže naplaćuju po jako niskim cenama gledajući na Evropu, ali po velikim cenama gledajući kod nas. Tako da, svi ulaze u tu priču, ko iole zna da crta ili je dobar u preslikavanju. Hvataju se mašine misleći da je to jednostavan posao koji zahteva samo mirnu ruku i dobro oko za detalje sa malo kreativnosti i tu se jako brzo zajebu. Jer tetovaža je u stvari jako kompleksna stvar, to jest u pitanju je spoj umetnosti, dermatologije i tehnike. U startu moraš da znaš kako tvoja mašina radi, koliko dobro i kojom brzinom možeš da radiš sa njom. Kreativnost je danas na zadnjem mestu, jer pre svega moraš da znaš tip kože koju radiš, da li je koža debela, tanka, mlada ili stara,tako da kreativnost dođe na kraju, jer ako ne ispoštuješ prve dve svari, prvu koju moraš da znaš, druga možeš i ne moraš jer možeš imati sreće da ti svaki put uleti kvalitetna koža, sad malo smešno zvuči, ali gledajući tipove kože tako je.

Dotkom: Da li se stranci tetoviraju kod nas? I iz kog razloga?
I.R: Naravno, dolaze ovde jer su tetovaže kvalitetne kao kod njih a neretko i bolje, ali mnogo jeftinije. Primer, tetovaža tipa nadlaktice,klasično gradjenog čoveka visine metar 80 nadlaktica je visine 25-30 cm. obim ruke 40 cm tetovaža bi koštala od 700 do 1000e, kod nas istu takvu tetovažu dobijaju za 150e, i eto razlike. Što bih rekao jeftinije je čoveku da doleti ovde iz Švajcarske do Beograda pa dodje za Novi Sad, odsedne u hotelu i napravi tattoo, ostane još 5 dana i da se vrati kući za istu cenu tattooa.tatu 10

Dotkom: Da li si nekada nekome odbio da uradiš tattooi koji su ti bili motivi?
I.R: Naravno, ali ne radi se o motivima. Posao je posao. Tipa, verske tetovaže, ili neke druge pošto smo mi kao zemlja kako kažu u velikim svadjama sa komšijama i postoje problemi i velika mržnja izmedju susednih zemalja i nas, naravno sve zbog prošlosti. Dolazili su mi ljudi drugih nacija i vera , da tako kažem i muslimani i hrvati, radio sam i šahovnice i šiptarske orlove, posao je posao. Nisam imao, razloga da odbijem na taj način, verski ili ideološki, nego sam odbijao zbog loše zamisli mušterije, takoreći donose mi slike koje su skinuli sa interneta, koje su u skraćenju zbog fotografisanja ili je fotografija kritična a postoje ta skraćenja zbog oblina tela, mušterija hoće isto tako, i kada mu kažem alo čoveče može da se ispravi to, _ E neću hoću isto ovako a to je neko djubre od tetoviranja. Meni bi bilo žao da nekoga tako unakazim, da mu za ceo život stavim takvo nešto jer taj neko koji već ima taj tattoo je nesrećan i ovaj želi da bude nesrećan kao one takve sam mušterije odbijao. Ne želim da napravim nešto loše.tatu 7

Dotkom: Iako je ovde gotovo nemoguće doći do tebe ti radiš često i u iostranstvu?
I.R: Radim, stalno u inostranstvu, balansiram izmedju Švajcarske i Nemačke, u obe zemlje su u pitanju dva manja grada i posla ima jako puno jer u okolini, što je meni jako čudno, ne postoji ni jedan tattoo majstor koji može da odgovori njihovim željama,što je totalno neverovatno za neke zemlje koje su toliko razvijene u Evropi da nemaju kvalitetne tattoo majstore.

Dotkom: Koje su najveće prednosti ali i mane što se tiče tattoo posla u inostranstvu u odnosu na Srbiju?
I.R: Postoji jako puno prednosti, od uslova u kojima radiš, tačnije postoji standard koji mora biti ispoštovan, higijenski i tehnički koji je kod njih propisan zakonom, kako i kakvi moraju da budu uslovi u jednom tattoo studiju, radno vreme… I sve je mnogo kvalitetnije nego kod nas u nekim bolnicama, što mogu sa sigurnošću da potvrdim.Uglavnom mana nema, jedina mana je kad odem tamo je što sam odvojen od svoje dece i što nisam u svojoj zemlji. Jer život je tamo malo čudan za nas, mi smo navikli ovde da uživamo , da se opustimo, da idemo svako veče gde hoćemo, da su kafići otvoreni preko dana, ljudi se sastaju na piću, svako veče negde imaju zabavu… Tamo u 22h svako veče, ključ, nema žive duše, da se u ponoć prošetam go dva kruga niko me ne bi video. To je jedina mana tamo, sve ostalo su prednosti. Uslovi su takvi da ja kao ”guest artist ”mogu da imam 14 radnih dana, što je pola meseca, propisi su takvi da pola meseca ili 14 radnih dana mogu da ostanem, to je uslov da ne moram da budem prijavljen kao radnik i da ne moram da plaćam porez što je za mene idealno. Ovde je jedina prednost što je ovde super život, odnosno, jako je kvalitetan socijalni život. Imaš puno ljudi koje poznaješ, prijatelja, drugara i naravno prednost je što ovde mogu da živim od novca koji sam tamo zaradio sve ostalo su mane. Ne mogu da kažem da su kod mene u studiju uslovi nehigijenski, daleko od toga, ali ovde ja nemam gde da kupim te stvari. Totalno zvuči apsurdno ali recimo oni imaju foliju koja se prevlači preko zidova koja se poprska posebom tečnošću a njih ima milion za svaku stvar, ja to da pišem na papir kada bih doneo ovde u Novom Sadu u jednu veleprodaju medicinskog materijala, ja kad udjem u nju više stvari ima tamo u studiju u Švajcarskoj nego što oni imaju u prodaji ovde. Na papiru da zapišem koje mi tečnosti trebaju zbog čega bi me belo gledali, u fazonu jesi li ti lud, imaš asepsol ,derzdemal i šta ćeš više, znaš ono za čišćenje radnih površina od prohroma imaš asepsol? „…jebo ga ti mesari koriste asepsol što ne bi i ti koristio?“, i to je to, što svest nije probudjena, daleko od toga da ne poštujem, zakonske i higijenske standarde tetovaže. Uglavnom je u pitanju oprema koja je sterilna i sva je za jednokratnu upotebu i nemaš šta da pogrešiš. Nema potrebe za sterilizacijom, otvoriš, iskoristiš, baciš.

 

Dotkom: Tebe najčešće ljudi biraju upravo zbog tvojih crtačkih sposobnosti, ali ko najčeće stoji iza tvojih crteža?

I.R: Mušterije najčešće dolaze sa pristupom, e ti znaš šta da uradiš a meni je želja da uradim to i to, primer,hoću nekog viteza u fulu, dajem ti odrešene ruke ne interesuje me šta će biti, svejedno da li je u pitanju ratnik ili se poistovećuje sa datom tetovažom, uglavnom ljudi koji tako dolaze su moje stalne mušterije ,odnosno ljudi koji su već stekli poverenje, jako se retko dešava taj prvi put kada dolaze da žele tako nešto ili freehand. Uvek postoji doza sumnje da će to biti baš tako kako su zamislili.

tatu 11

 

Dotkom: Koji se motivi rade najčešće?

I.R: Kod nas se uglavnom rade verske tetovaže, tetovaže ratnika, tetovaže istorijskog tipa, portreti predaka od Kosova pa na ovamo… Što se tiče žena to su slova i cvetovi, koji preovladavaju. Što se tiče inostranstva, identična je situacija kada su u pitanju žene, a kada su muškarci u pitanju jako je velika razlika, ne postoji ni jedna underground tattoo lobanja koja bi se radila u Švajcarskoj, ali zato u Nemačkoj da, jer da se opet vratim na istoriju, postoji grad u Švajcarskoj gde su ljudi toliko srećni, gde nikad nije ispaljen jedan metak, nikad mač nije potegnut niti ih je iko pustošio kroz istoriju i svi su jako srećni generacijama. Svako je imao svog dedu, čukundedu, askurdjela itd do kraja svako svoga da pita tako je živeo. Tamo oni rade cvetiće, najekstremniju situaciju tamo sam imao kada mi je došao momak koji je želeo celu nogu da uradi u marvelovim superherojima. Dok recimo u Nemačkoj u tom delu gde radim a najbliži je grad Forcajm gde je pobijeno najviše žene, dece i staraca za vreme francuske odmazde krajem WWII, oko 17000! Taj narod danas voli tamne strane, urade se po koja lobanja ili nož, malo tako ekstremnije stvari koje malo više liče na nas.

tatu 3

Dotkom: Jesi li imao neprijatnih situacija u svom poslu?

I.R: Bilo ih je. Recimo kada dolazi ženska mušterija koja se verovatno bavi prostitucijom i skida se gola automatski na licu mesta da bi radila tetovažu na intimnom delu. Ili, bilo je neprijatnosti kada su u pitanju fudbalski navijači, koji su se pre toga medjusobno poubijali, i gaje veliku mržnju jedni prema drugima, dogadjalo se da se u isto vremne zateknu kod mene ovde u studiju, jedni su bili zakazani a drugi su samo banuli da se dogovorimo oko termina. Desilo se isto i sa pripadnicima MUP-a koji su moje mušterije odnosno bilo je situacija da se jedan pripadnik MUP-a pojavio ovde i zatekao navijača koji ga je nedelju dana pre toga pljuvao na stadionu, to je bilo neprijatno, ali da je neko bio kivan na mene jer nisam ispoštovao ili uradio tattoo kako je on želeo, toga nisam imao.Ivan Radonjić 3

 

 

 

 

 

 

 

 

13090180