Ponedeljak ? Zašto? Zašto se svi razbole i imaju hiljadu ptanja baš ponedeljkom? Telefon neprestano zvoni,pauza između poziva je 5 sekundi.Taman dovoljno vremena da udahnem vazduh,popijem gutljaj vode ili talog na dnu šoljice kafe.Samu sebe bodrim i kažem”Možeš ti to još ovaj poziv i pauza od 5 ili 10 minuta”. Osmeh na mom licu.

A juče je bila nedelja.Ustajanje oko 8 ili 9 sati.Preskačemo doručak,ali ručak je tačno u podne pravi vojvođanski.Malo dremke,kolači,fudbalska utakmica.Znam smešno je poverovati da žena gleda fudbal.Alo ljudi,moja kuća je na 20 metara od lokalnog “stadiona”;sada već kluba u drugoj ligi.Nema se para za prvu ligu i tehničkih uslova za stupanje u istu.Nakon tv utakmice idemo do moje mame i brata.Kafica,sok,kolači,malo razgovora i na rastanku uz poljubac”Sretan početak radne nedelje”.

Ponedeljak.Pravo na pauzu je 30. minuta.Lično to pretvorim u 3 puta po 10 minuta.Tako mogu da obavim fiziološke potrebe koje su u mojim godinaa već pomalo zabrinjavajuće.Uspem da progutam sendvič koji ponela od kuće(štedi se).Naravno jedna od tih pauza i za cigaretu.Porok,znam ali drugih poroka nemam.Bar ja tako mislim.

Ovaj ponedeljak totalno haotičan jer u mini-pauzi shvatam(u dvorištu sam,pušenje je zabranjeno naradnom mestu) da pušim,pijem”pokojnu” kafu i žvaćem jabuku.Odmahujem glavom ne bih li razbistrila misli i ne želim da prihvatim da sam u “zoni sumraka”.

Ponedeljak.Koleginice su se “masovno”porazboljevale.Teret je na nama koje smo tu.Nema igrača sa klupe.Nema zamene.Igramo za tim.”Igramo”-radimo dok ne otkuca onaj čarobni,zlatni sat kada dolazi druga smena.Idem kući i kažem sebi sutra je utorak.Osmeh…………….

13090180