Bilo je tačno podne kada sam ušetao na parking menjačnice “NELE“. Bila je to centrala niza menjačnica, koje je gazda Neša posedovao. Mislim, poseduje i dalje. I ko zna šta još sve, pored onoga što sam ja video. Jara koja se podigla na dvadeset metara do vrata je nepodnošljiva. Na asfaltu, 40c opušteno. Umirem…

images

Iz sporednih vrata “kancelarije”, ispada Neša sa još dvojicom “japija“, koji kao da su došli da sastavljaju softver, umesto što diluju lovu sa najvećim, legalnim dilerom u gradu. Kad me ugledao kako skapavam prema česmi, Nele će u njegovom stilu:  ” Pa, gde si čoveče! Ajde sedaj u baštu na piće!” – i pokazuje mi na letnjikovac.  Loza- nalik – trsci improvizovanom baru, koji, za divno čudo skroz dobro čuči tu! ” Ništa, matori – ponuđen… “ – i dajem mu znak ka česmi koja je metar od mene. ” Samo ladnog voteraaaaa!!!” – Smejemo se obojica. Njegova dva pajtosa klimnuše glavom, kao otpozdrav u kom je bilo neke doze zaziranja… I odoše za jedan od stolova.

Umivši se bio sam zamakao za ugao do broja 62. To je bila jedna od tri ružne zgrade sa jako zajebanim stepeništem. Uzano i uglačano do toga da se i leti, ” letelo” sa njih. .. Prvi ulaz je bio laganica; vrata uvek otvorena, sandučići uredno poređani, sve po “ps-u“. Do vrata. Lepo.

12615598_1047633298629477_1970022274405066961_o

Drugi ulaz, imao sam sreće, gsn. Karolj Hering, penzionisani hirurg koji je živeo u prizemlju, u stanu koji je napravio kupivši još jedan, od moguća tri. Ima kućepaziteljku… Klaru. Klara je “milfača” kakva se retko viđa! Perfektno, nenapadno doterana, uvek u pokretu poput čigre. Kada god bih zazvonio kod njih da me puste u zgradu, začulo bi se         ” Zvrrrrr” i posle upada u istu, ona bi se pojavila na pomoćnim vratima i kroz osmeh pitala da li smeta i ima li možda neka pošta za doktora? O bogo moj… Molio sam se da doktor poživi dok ne odem u penziju. “Klara, bella!!! , naravno da ima, samo nisi još pročitala..” – mislio sam se u sebi i najljubaznije završavao odnos sa stanom broj 2 u 64.

38_full

Treći ulaz…

Numero 66. Na trećem ulazu bila je sjebana metalna šipka. O otirač u dnu stepeništa, večito sam otkidao noge, a dva stepenika do vrha kao da nisu ni postojala. Od stanara su ostale samo aveti. Jedina među njima, nešto “življa”,  bila je teta Radmila. Prizemlje, stan 6. Kad god bih zvonio čuo bih “Ko je?”, učtivo ali oštro. Samo bih odgovorio ” Ja sam” i  vrata bi se otvorila.

Često bi kad sam joj donosio pisma iz inostranstva; Kanade, Australije, Perua ona  zahtevala “nekako” da me časti, bilo kockom šećera ili tortom. Slušala je radio “303“. Uvek džez. Po ceo dan pogurena. Jednom prilikom sam je pitao uz čaj odakle joj problem sa leđima? Samo je odgovorila da je pala kada je bila mala i da je provela nekoliko godina u kadi za leđa! Slušao sam je i setio se Fride Kalo. Bivši sudski tumač. Udovica. Najviše je volela viceve o policiji a najviše je mrzela one o Mađarima… Meni je bilo mindeđ.Caj-670x447

Tog jutra, čim mi je otvorila vrata izašla je iz stana i upitala me da li mogu da dođem do nje. Priđoh… ” Samo da te pitam da li bi mogao da mi pomogneš oko ovoga?” – i pokazivala mi je okruglu halogenu plafonsku sijalicu koju ona iz očiglednih fizičkih razloga nije mogla da zameni. Uzeo sam halogenku, zamenio je, pokupio torbu, i na vrata prema sandučićima da završim ulaz. Ta “pomoć” za nju, je meni bila kao svaka druga, normalna, komšijska stvar.

” Eeeeeeeeee!!!! Pa čekaj! ‘De ti misliš da si pošao! Pa moram da te častim, ajde ulazi unutra!” – “Pa još uvek sam tehnički unutra” – ” Ma ne zezaj nego hajde sedi  u kuhinju da proslavimo dva dana prošlosti mraka u kupatilu.” – ” Ne mogu, stvarno žurim- Hvala- sledeći put sigurno…!” I već sam lagano dodavao gas, da se ne bih zadržavao. ” Čekaj!” – ” Stao sam” – govorim sad već gotov, spreman da pregovaram o nuklearnogeometeorološko teškom, biljnom naoružanju gumenih meda i vune od stakla sa ciganskih vašara…….. ” Reci mi kakvu tortu voliš?” – Bilo je to prosto pitanje. Kakvu tortu voliš? Volim ovu, volim onu , sa ovim, onim, preliv, šlag… Dijabola bi znala bar 10 koje hoće! – Ja nisam imao pojma. Ja ne jedem torte.

tatu 5

Međutim jedan put sam čuo negde nekoga ko nekome priča o nekome ko poznaje osobu koja pravi najbolju tortu ” Japanski Vetar”. I  ja sam ispali iz topa da prekinem agoniju, više kao usput: ” Japanski Vetar..” – ” E, Dobro! Pozdravljam te! ” – ” Doviđenja!” – i napokon završivši, sručujem se niz ono nikakvo stepeniše i paljba u centralu na razduženje. Sutradan negde, nešto malo posle jedan, imao sam sudsko pismo u ulazu 66. Dolazim do interfona pored vrata instaliranog krajem osamdesetih. Pritiskam dugme na kom je ispisano ” Jovanović”. ” Ko je?” – ” Ja sam.” Poznato zujanje i ulazim u zgradu. Naizgled sve kao i obično, ubacujem običnu poštu, flajere , opomene, repere…  sudsko čuvam za kraj, penjem se uručujem ga i silazeći sa sprata dočekuje me teta Radmila sa kezom na faci. ” Šta… ?” – ” Dobar dan” – opet pokušavam. Ništa. – “Hajde sa mnom ako si završio… ?” – ” Nema problema, šta god vam treba…” i ulazeći u stan ugledam ogromnu, jebeno nadrkanu tortu, na postavljenom stolu sa sve cvetnim aranžmanom radija “303”!!!!!!!!!!

Rekao sam da ne volim torte? Ne. Ne volim ih. Al tad sam pojeo tri parčeta, dobra i prepun kafe se sit ismejao sa teta Radmilom, na račun nekih gradskih događaja u centru grada. Baka je stalno bauljala. Stalno.

” E pa, hvala na torti još jednom! Niste trebali…” – džaba, moja faca je odavala da mi je torta došla k’o budali šamar. A njeno lice je bilo ozareno zadovoljstvom…  Posle sat vremena, napustio sam stan broj 6, taj dan bio sam ozaren i delovalo je blesavo, naročito kada su mi posle neki prijatelji rekli koliko košta takva torta. Juuu!! Pa to je bila lepa cifra. A ona je živela sama. I nije jela slatko takođe. Ali je poštar rekao da voli ” Japanski Vetar“… i? Japanci su poleteli!!!!!!

Posle dva dana na vratima se nalazila nalepljena umrlica. Običnim selotepom. Neko ga je pokidao zubima pre nego što je zalepio. Nikada, za 6 godina našeg “poznanstva” nije pomenula da ima sestru…

13090180