Dobar dan,tetka Mileva,kako ste” ?, upitah ja stariju, dobrodržeću ženu sa povećim cegerom u rukama ulazeći zajedno sa njom u pekaru “Peca Pereca” , ja da bih dostavio pisma i račune za taj lokal, a ona da kupi hleb i još koješta za kuću. “O,pa zdravo, Zoli, kako si, kako tvoji, šta ima novo, imaš li šta za mene, jesu li krenuli računi, ko je to umro u Karadžićevoj ulici, znaš li da je sinoć opet bila milicija kod Kovačevih,opet su se tukli i bacali tanjire jedno na drugo, hoće li nas sunce konačno ugrejati? I tu konačno zaćuta, ne bi li uhvatila malo vazduha i pre nego što je nastavila ugrabih trenutak da ostavim račune na pult i kažem muškobanjastoj prodavačici – ” U redu je, ne treba pečat” !

Brže-bolje krenuh ka izlazu, ali, ne lezi vraže, tetka Mileva stade na vrata kao izbacivač u nekom od “eminentnih novosadskih lokala” tipa ” Dva Bela Goluba” ili ” Bela Butina” i ponovi neka od već postavljenih pitanja.Na neka sam znao , na neka nisam znao odgovor ali nisam hteo da se upuštam u razgovor jer sam rezultat znao unapred kao u nameštenim utakmicama fudbalskog prvenstva Srbije, a on je glasio – gubim ubedljivo ! Jer tetka Mileva Stanković je u maniru “gospođice Cvečkenmajerke” sve znala i sve volela da zna – ko s kim, kada, kako i zašto.A ko još zna takve stvari – pa poštari , naravno !I eto za nju idealne prilike da čuje neki novi trač, neku novost ili događaj ne bi li posle s namerom išla od kuće do kuće prepričavajući stvari koje su se desile praveći od njih bajke, filmove katastrofe i komade sa pevanjem i pucanjem i to i od najbanalnijih stvari.”Ovde imaju fine cipovke“, rekoh ja, ne bih li skrenuo pažnju na nešto drugo i šmugnuo, ali mi je ona u maniru iskusnog centarhalfa preprečila  put i malo meni odgovarala, malo dobacivala prodavačici ” Moj Miloš ne voli cipovke,dajte mi,molim vas,jednu cipovku” !

 

Šta još ima kod vas,tetka Mileva”,mislim se ja,bolje da nju nešto pitam,nego ona mene “.Pa evo,danas mi je rođendan,hajde na kolače“.”Nemam vremena, znate da žurim,puno je posla“.”Hajde, hajde samo ti , eno ga čika Miloš ispred kuće , idi ti do njega, sad ću ja,samo da pitam nešto Daru” (to je ona rvačica iz prodavnice sa viškom muških hormona).Napravih ja par koraka i naleteh tačno na čika Miloša , dobrodušnog čikicu sa kačketom na glavi , kako pere automobil marke “Zastava 101” iz negde “doba samoupravnog socijalizma”,ali po njegovim rečima od pre par godina, još ne za bacanje.” Čika Miloše ,pa što perete kola,kad ispada kiša”? Ne reče ništa čika Miloš, samo žustro okrete vrat prema dolazećoj Milevi i zakoluta očima.Sve mi je bilo jasno , opasna Sremica naredila i gotovo.

Hajd uđite, vas dvojica ,Miloše dosta sa tim pranjem , vidiš da pada kiša. Sad će i gosti, samo što nisu, odavno su trebali doći“.Uđe ti ona u kuću, ja i čika Miloš ostadosmo pod tremom u dvorištu a on kao da je jedva čekao da mi se požali – “Ma pun mi je kufer  ,kažu da će doći u deset ,dođu sat vremena kasnije, kad je ručak u dvanest, njih čekamo još pola sata.Za slavu, kad se iznosi koljivo , sve odlažemo dok ne dođu , a uvek kasne“.Ne volim to, reče čika Miloš ,sve pućeći usne kao starlete kad prave selfi dureći se kao dete.Izlazeći sa kolačima tetka Mileva sevnu očima i procedi :”Miloše , dosta, šta će poštar pomisliti“.U tom trenutku, ču se škripa kočnica i lupanje vratima od kola, stižu gosti. I dok je tetka Mileva rekla dovoljno glasno da i ja čujem ” Miloše , raduj se…ali odmah ” , čika Miloš je želeći da u isti mah i podigne ruke i uzme tanjir sa tortom prevrnu isti tačno u moju torbu koja je stajala pored zida.Kiselo se osmehnuh i rekoh ” Srećan rođendan, tetka Mileva” !