Sat sa moje Nokie me probudio uobičajenom melodijom “Here comes the sun” od Bitlsa, međutim, dan je bio sve samo ne sunčan. Podigao sam se iz kreveta i još jednom opsovao onoga ko je bio zadužen za nabavku poštarskih uniformi u čijem sastavu je bila i obuća. Obuća koja nikada nije bila udobna, otporna i koja je trebala da bude prva stavka kada se radi o potrebnoj opremi za našu vrstu posla.

Obuo sam svoje Dr.Martens čizme sa bruksom, koje sam iskopao iz špaiza. Nisam ih nosio godinama, ali su mi sada u opštoj nemaštini dobro došle. Na poslu, me sačekao šef i već s’vrata sam video da ima nešto da mi kaže.

“Matori…” – tako se uvek obraćao kad bi mu trebala usluga… ” Jel bi mogao danas da odradiš deljenje čekova za “tuđu negu” kod Žurića na terenu?” Pogledao sam prvo u svoju sošku gde su me čekale pošiljke za taj dan a potom u njega. ” Samo to?”” Samo to, student će odneti običnu poštu, a znaš da oni ne smeju da zadužuju pare, pa sam mislio…” – “Ok. ok…” – prekinuo sam ga. Posla nije bilo previše a otići do starog dela grada gde je Žurićev teren, uzeti nešto bakšiša i pomoći kolegi nije delovalo previše zahtevno. Vrlo brzo sam završio svoj teren, usput stao i popio Irsku kafu  u restoranu “Crni Tigar”, malo proćasko sa bucom iz apoteke koja je sakrivala svoj osmeh iza belog mantila i crvenog okvira naočara koje su njenim zelenim očima i crvenoj kosi davali onu vrstu harizme koja je poništavala viške njenih kilograma.

Prošetavši se par kilometara do glavnog bulevara, bio sam natopljen onom pederskom kišicom koja sipi da je ne osetiš sve dok ti ne natopi uniformu i postaneš težak za još bar 5 kg vode. Uskočio sam u “trojku” i Krenuo do Žurićevog terena. U busu sam pogledao čekove, bilo je nekoliko komada u tri različite zgrade i 5 u jednoj.                                                      ” Ovo će biti brzo. Dobro je…” – pomislio sam u sebi.rainy_day_in_novi_sad_by_mmirkovic-d5uwj29 copy

Posle 4 isplaćena čeka u tri različite zgrade čekali su me onih 5 u jednoj. Ulica Dr.Goldmana… Nisam imao pojma ko je bio on ali sam siguran da su gradski oci imali dobar razlog da jednom strancu daju ime ulice u starom radničkom naselju. Stojeći ispred četvorospratnice od koje su samo interfon i ulazna vrata bili renovirani, popeo sam se ta tri stepenika i stao pred interfon da po prezimenima poređam čekove kako bih krenuvši na gore išao redom.

Samo što sam počeo da ređam čekove , kroz staklo na ulaznim vratima spazih prvo malog pekinezera – maltezera, šta li već kako trči i laje prema meni, posmatrao sam ga mirno jer je pas em bio iza vrata, em na onom zip-zap povodcu novije generacije koji je omogućavao gazdama pasa da bez veće sile pritiskom na dugme puste sajlu povodca po nekoliko metara da se odmota i u suprotnom da se smota i tako psa vrati na mesto. A onda se pojavila ona… Dotična gazdarica je bila u kratkoj bundici bež boje, veštačke kože, u crnoj mini suknji koja je zahvaljujući, “gusarskim čizmama” sa potpeticom od 20cm, otkrivala samo butine koje su bile više nego očigledno preplanule za 1000 dinara pod nenskim suncem nekog od bezbroj salona za masažu i razonodu u gradu. Duga plava kosa joj je padala do stražnjice bezukusno očešljana na razdeljak a šminka je odavala stari neskinuti sloj od sinoć preko koga je samo namazan novi tog jutra.

Misleći da će povući “ručnu” na povodcu nisam i dalje reagovao na lavež njenog “psa na baterije”, međutim u momentu kada je pritiskom na taster otvorila vrata pas je poleteo kao strela i brzinom odbeglog robijaša se zaleteo na mene! Srećom, po mene, on je imao male zube a ja čizme dovoljno duboke da odbiju taj prvi napad krešteće nemani. orzeszek-pies2859Krenuo je da mi kida levu nogavicu i ja sam bezuspešno pokušavao da ga odbacim od sebe nogom dok sam sa nevericom gledao u nju koja je stala kao ukopana barbika sa smetlišta. ” Gospođo!!!” – Dreknuo sam. ” Alo!!! Kozo retardirana!!! Skidaj ovo govno sa mene !!!” – sad su mi živci skroz popustili jer mali gremlin nije imao nameru da me pusti na miru cepajući mi levu nogavicu. Ja sam gledao u nju – a ona u ne znam šta?! Otresajući to stvorenje iznenada se dogodio obrt! Pošto dotična za tih 15 – 20 sekundi koliko je trajala moja agonija, ni u jednom momentu nije povukla povodac  “u rikverc” pas se, onako mali, već obmotao oko moje leve noge i sad je bio skroz uz nju. Kroz čizmu sam mogao da osetim njegove zubiće. U jednom momentu sam samo nagazio povodac tik do njegovog vrata i pas se našao režeći u ležećem položaju u bezizlaznoj situaciji, zatim sam bacio one korice u kojima nosim pisma sa čekovima u stranu i krvnički desnom nogom uputio udarac u njegove majušne grudi kao da pucam penal za reprezentaciju! Samo ne u kopačkama… Zatim još jednom i još jednom… Sve dok mu krv nije počela da lipti iz njuške a telo prestalo da se trza. Zajapuren i besan odmotao sam beživotno telo i uputio pogled prema njoj koji sumnjam da bi mogao pronaći na stranicama časopisa “ljubav i moda”.

” Bobi ! “ plavusa-zver-1384804060-399253
– To je sve što je guska izgovorila za svo to vreme, sklopivši ruke kao opatica obučena za Kaćku petlju. ” Jebo ti Bobi mater!!! “ – Procedio sam kroz zube, podigao korice sa poda i odličio da se vratim u poštu, jebalo mi se i za tuđu negu i za Bobija i za nju.

Pogledao sam u pantalone. Leva nogavica je bila u fronclama, a to su mi bile jedine zimske pantalone. ” E do kurca…”

13090180