DRŽAVNI POSAO, BOLI VAS KURAC…

Kiša…

…Uvek me vrati unazad. Zavrti kaleidoskop u mojoj glavi i sećanja krenu sama da teku. Trčanja do kuće po pljusku iz ’88. jedne jeseni. Školska torba, dve sveske i čitanka, stara kabanica i duboke “šangajke”. Prazna ulica, kapi kiše, i ja. Bilo je sjajno… 12 godina kasnije, Kosovo, neka visoravan iznad Devojačkog Krša, Dragaš iz Beočina i ja. Sedimo ćutke u rovu. Žedni smo. Četvrti dan prolazi, ništa se ne događa. Imamo sve manje vode. Smena kasni, ali ne i kiša. Polako počinje da pada kiša, koja će biti uz nas bar tri nedelje, ako budemo imali sreće, 7- 8 dana. Dragaš otvara usta i lapteći jezikom počinje da peva : “Rastao sam pored Dunava…”

Meni ne smeta , uvek ispod svoda neke zgrade, haustori, ulazi, firme… to malo bauljanja po kiši i vetru mi još dobro dođe nekad da ne zaspim! O’ladi me. I dođem sebi, do sledećeg toplog mesta. Kiša. Ceo dan pada. Lepo. Ni jače ni slabije. Ima svoj ritam. Oseća se u ekipi dok se sprema na teren kako se svako ponaosob priprema za svoj izlazak pred istu. Neko je tražio kabanicu, dal’ mali Mungos?… Arsić je uredno uzeo kišobran i korice pod ruku poslavši bez pardona, dva depoa pošte da ga sačeka na terenu. Mi smo se pitali što ne uradimo isto, ali neke navike se nisu dale promeniti. Tako sam se i ja pravio da je ne vidim kao kišu nego kao to što jeste. Majka priroda. Jača od mene, sećanja, love, firme, države, boga, oca, majke…!!! Pokori se i “počmi”, daklem…

Kod 83. na Bulevaru sam zastao pred zgradom. Vadim onaj bunt kojekakve hartije u kojekakvim pakovanjima, vezan kanapom, kao negde u Srbiji krajem 20. i početkom 19. veka… Ubacim ga u korice, svrljam kanap nekako u torbu, nju nabacim na rame malo više i otvorim. Prvo pismo. AR Sudski. Znači prioritet No1. “Da vidimo….”…. Prilazeći zgradi čitam primaoca, Nenad Delić, poziv za tad i tad… Ministarstvo Odbrane… ” uuuuuuuuu … jebem ti.”.. Kontam šta da radim i molim se bogu koji ne razume da interfon ne radi, “ZvRrrrrrrrrrr” – ” Da…??” – ” Delić? Poštar je ovde, imam preporučeno za vas… Hoćete me pust..” – I zvono na vratima poče da zuji a ja upadoh svom težinom kako sam se nalegao na vrata…

Neonka iznad poštarskih sandučića ne radi. Na deset metara dalje od mene u ulazu. Tačno naspram vrata lifta za dvoje ova malo ispred nje osvetljava početak stepeništa i lift teretnjak. Milion puta su se žalili što poštu nalaze ne hidroforu…  Pa čak i preporučenu, magazine… Sve što sam tad rekao direktoru je da je moje da ja poštu dostavim ali da ja nisam jebeni Betmen Šerlok Holms! Imao je razumevanja. Rebn’o me 2 puta po 5% sa plate, što je bilo lakše nego da mi je zabio “10” O’ma… A mog’o je… Nego je znao i kakvi su stanari govna. Ništa ne radi. Nema prezimena na sandučićima, svetla, poluotvoreno, zatvoreno, polomljena. Ostavljeni ključevi od stana kod Dragojevića na 3. spratu. Ostojić drži sveću i šibice, pumpa od bicikla ???  Šta sve nema jedno jebeno sanduče… U liftu se neko ispiš’o… Opet. Prelazim na mali. Mali je na 7. spratu, Nema veze. U velikom – nemoš’ disat’! Čekam da siđe dole. Gledam koverat. Otvoren. Bacim pogled u nj. “Radi zavođenja vojne evidencije…” – ” A Too ! “ – Pomislim dok sam ulazio u lift i stiskao osmi sprat. Naše Ministarstvo Odbrane je zvalo poslednje izgubljene generacije da im šatro daju nov ratni raspored, što je u zemlji Srbiji normalno kao kad prelaziš ulicu. U stvari, radilo se samo o prebrojavanju. I ko zna ko i zašto to plaća. Jer svi znaju da Srbija odavno nema vojsku. Nemaš Ekonomiju, Nemaš Kulturu, Nemaš Vojsku = Nemaš Državu. Tako da su ljudi uglavnom odjebavali te pozive tako što bi ih primili, javili se u vojni odsek da nisu tu, odložili za… dok ne zastari ili se “izgubi”… ?! Hu bi ga Nouz?! Ispadam na 8. spratu. Pogledam panoramu grada koji gleda ka industrijskom delu. Umuljano staklo i nečiji uvenuli pokušaj baštovanstva na domalom simsu. Sjajno. Hodnik u mraku ali to malo svetla će pomoći. Nije bilo potrebe.

S’leve strane otvaraju se vrata i okom krznuh veliki stari crno beli natpis ” Delić – 38.” Otvara mi vremešan čilac dubokih zalizaka, tamne kose prošarane oštrim belim pramenovim sede, kao ožiljcima. ” Izvolite” – Izgovara to samouvereno sa rukama u džepovima. Ima zavrnute rukave na košulji i tetovažu aviona  na spoljnoj strani nadlaktice. Prepoznajem je, jer sam ih viđao u detinjstvu. Iz stana miriše pasulj, rekao bih da je meso tek ubačeno… mm…

“ ‘Bar dan, komšija…” – Pokušavam što opuštenije. – ” “Imam preporučeno za Nenada.. Sin?Pretpostavljam…? ” – ” A na osnovu čega pretpostavljaš?” Ma šalju ovi iz vojnog odseka, al’, nemojte se ljutiti, teško da Vas imaju jašta zvati.. Pa sam pomislio…Izvin’te još jednom!” –  “A za Nešu!!…..  Pa što ne kažeš! Aj upadaj! Nećemo ovde to rešavati na hodniku k’o kulovi…” I okrenuvši se poput čigre povede me u stan. Hodnik od tri metra je bio dovoljno širok da se kroz njega prođe ali ne i pronese nešto, pa sam zbog prenatrpane torbe upao za njim “na kant”! On je zatvorio vrata preko mog ramena i krenusmo. Tek prvi korak koji načinismo ušavši u dnevnu sobu on se okrenu brzinom munje, sabi me uz jednu od onih vitrina koje su imale knjige na metar u kompletu i ja osetih kako mi se neka cev zabila ispod rebra. Sve što sam uspeo da shvatim je da je to nešto u njegovoj ruci i da nemam jebenog pojma šta se tu događa!!!

” Ko te POSLAO?!!! ” – Urla na mene! “Pričaj” – I sve više i više mi se unosi u facu. U jednoj ruci su mi korice a druga mi je zarobljena remenom torbe koji mi je spao sa ramena zaglavljen po sredini. Ako ga raspizdim koricama, 99% su šanse da će stisnuti obarač. “Jeli pištolj pun? Jeli prazan..?  Šta ako ne radi? Možda je ovo sve zajebancija?” – “PEVAJ BRE, Mali!!! … Nemam ja više života za Vas…” – Trgnuo me iz mojih poslednjih molitveno hašmaladasana vudu želja da sam negde drugde u p.m. ” Šta!???  Ja sam Poštar?! Običan POŠTAR!!!” – sad sam ja krenuo da urlam, u najbolju ruku neko će čuti pa možda bude dobre volje da zovne muriju pre nego što snimi fonom ubistvo i mtva tela, pa prvi okači na YouTube. Odmaknuo je glavu da me bolje pogleda, sad sam i ja bio fokusiran na njega. Njegova kosa i nije bila toliko tamna koliko me senka hodnika prevarila, on je bio bled, bled kao konj četvrtog jahača apokalipse. Oči koje su plivale, činilo se od ispucalih kapilara na njegovim očima, kao u krvi. I pena na uglu usana koja mu je nekontrolisano izlazila. Viđao sam takve poglede. Odnosno video sam ih par. Odnosno…

Posle par sekundi, napravio je dva koraka od mene i rukom u kojoj je, sad sam jasno video, držao, u našem podneblju  popularni “Tetejac”, pokazao mi na trpezarijski sto. “Sedi. “Cev je pokazivala na jednu stranu. Sedosmo. Jedan naspram drugog. Torba je ostala kod hodnika. Ispred mene kožne korice, A3 format, i u njima hrpa pisama koja samo što se nisu prosula. Težina, 500grama. Ispred njega: Pištolj. Cev i gornji deo pištolja su veoma slični po dimenzijama Coltu M1911, ali je rukohvat znatno manji. Prazan pištolj je težak manje od kilograma.  Standardna municija je bila 7.62x25mm Tokarev (ne koriste ga svi.. Al ga VOLE!.) Ovaj kalibar ima dosta nedostataka, ali to je ovde i sad zanemarljivo. Početna brzina ispaljenog zrna je približna brzini od ČETIRISTOTINE METARA U SEKUNDI A NA PEDESET – UBIJA I PROBIJA – GARANTOVANO.. U okvir pištolja staje 8 metaka. – Pa ti vidi, ko pred sobom ima šta za pregovore…

“I o čemu i kako sad mi da pričamo…”” Daj to da vidim ovamo” – I ja mu dodajem koverat. On ga polako otvara, odlaže koverat i kreće da raščitava sadržinu. Sporo kao da ne ume, međutim isto tako kao i da je u nekom delirijumu… Oči mi lutaju po stanu, gledam sve samo da ne razmišljam kako će me o’laditi neki sjebani ludak zbog ko zna čije greške. Goblen na zidu iznad lampe sa požutelim abažurom – “devojka koja čita” – Mrzeo sam ga, bio je popularan ’80- tih. Iza njegovih leđa stariji televizor, neki rokovnik, mali ventilator i gomila kabla. “Grundigov” radio na donjoj polici. Desno ormar koji počinje od prozora sa zavesama koje se nisu direktno dotakle sa suncem više od jedne decenije, nastavlja se u mali mini bar, policama od iverice za knjige, čaše, posude, pića, fotografije i uspomene kakve je imala nekada skoro svaka normalna kuća na ovim prostorima. I među njima fotogra.. “Šta si rekao da si ti?!” –  “Ko ti je dao ovo da doneseš?” – ” Ma, jebaću ja nekome majku majčinu….  a Ti ćeš prvi s’njima kenjac jedan! SVI ste VI  ISTA GOVNA!!!” – Urlao je pomahnitalo, đipajući na stolici lupajući pesnicom po stolu, da je pošta već otišla u “pizdu materinu” kojekuda ali se “tetkica”približila meni za nekoliko centa i čekao sam samo priliku kad će da se umori sedne i zavali pa da je dohvatim i bežim što dalje odatle! Odjednom, naprotiv, skoči! Dohvati pištolj i preko stola stade da lupa cevkom ispred mene besno urlajući tako dam sam sad siguran da se ovo čuje i preko susednog groblja: ” Šta VI mislite??? DOKLE ĆE TE VI NJEGA DA POZIVATE?! ” – ” GDE BRE DA GA POZIVATE?” ” Jebem li vam seme… I Seme i Pleme! .. Da vam jebem!!! Bando ! Banditska!!!! – Odmakao se od stola i krenuo da šeta u krug zatim, se polako vraća, ” Hoćeš da popiješ nešto?” – Pita me kao da se sve ovo između mog izlaska iz lifta do sad nije dogodilo! ” Pa, mogao bih..” – ” Znaš li ti…” Sad je već bio nalaktan na sto se desnom rukom ispred mog lica i njegovih 8 besnih drugara unutra, nisam stigao da odgovorim na pitanje, pričao je sad, već, skoro samo za sebe… ” Znaš li ti… Kakav je moj Neša?! A? Ne znaš… Naravno da ne znaš… Stariji je on od tebe! Koje si godište? – ” Pa ja sam...” – ” Da, da.. Stariji… A Devojku! A Nataša ako završi fakultet ove godine, bo’me ima da se proda ona zemlja kod Iloka i da se pravi slavlje kakvo se ne pamti!!! Ja sam reko’ Od mene ćete dobiti Sve! Meni ne treba, ja odoh na vikendicu, vi deco dođite ovde, to vam je lepih 75 kvadrata. Radite šta hoćete! Ja mislim da je pošteno!?” – “Ma jeste…” – ” Šta jeste..? “ Zastao je u monologu kao da sam ga spizdio bilijarskom kuglom u čelo usput noseći flašu “Čivasa” i dve velike kristalne čaše. Tetejac mu je ostao na frižideru. Ostavio ga je dok je vadio čaše iz ormarića pored.  ” Pa to, mislim.. Ako vama ne treba stan zašto da ga ne ustupite sinu da osnuje porodicu. Vremena su… ” – ” Šta da mu ustupim? Šta da osnuje?” – Sada je već drhtavim glasom odvrtao čep boce i stojeći u mestu bez gledanja sipao sadržinu u čaše i oko njih, bacivši mi maltene, pri tom moju… ” Ja sam uzeo taj poziv.” – ” Ja:” rekao je sabijajući niz grlo čivas kao vodu, potom nastavi da sipa i priča u isto vreme, ” JA sam bio tog dana kući kada je došao sudski pozivar. Vojna vežba. Dva dana. 28.- 30.  oktobar 1992. I Rakiju smo popili…. Meni još žena bila živa.. Posle.. Posle, kad se nije vratio nakon nedelju dana, išao sam u komandu, kažu premeštaj- rezerva- tražio sam da ga zamenim, rekoše mi da može… Tražio sam ga .. godinu i po po Hrvatskoj i Bosni, po našim  i njihovim mrtvima,  međ’ našim i njihovim živima… Nigde. Nigde ga nisam našao… A Onda ’97. Pojavi se jedan mladić na vratima. Moja Jelena je već tad umrla od raka, onako stasit, lep kratko podšišan – ko moj Neša!! Samo, imao je te čudne podočnjake,i nikako da se nasmeje- pita me jesam li ja Nešin otac – ja mu potvrdim – on meni iz farmerica samo izvadi jedan koverat, zagrli me i ode. “ Stajao je zamišljen gledajući kroz dno čaše prizor koji se odigravao po ko zna koji put u njegovoj glavi, ali koji bi ovaj put mogao biti i zadnji kad se o mojoj glavi radi! ” I Šta je bilo u koverti?” – Smogao sam snage da ga pitam hrabreći se da dobijam na vremenu. Prenuo se, pogledao me oštro, iskapio čašu, zatim sipao ceo deci ponovo i iskapio opet i tek tad reče: ” Njegova vojna knjižica i jedan izveštaj niškog korpusa o ljudstvu koje su izgubili 7 .decembra 1992. na administrativnoj granici. Među 5 vojnika i 2 podoficira, stajalo je i Nešino ime. Nije bilo vojne vežbe…”, ” … posle su stalno stizali… Pozivi. Ja sam mislio da je greška… Tražio, Zvao, Pretio, Molio, ništa… Dolazila Vojna  Policija da ga privede. Ja ih odvedem na groblje gde stoji samo tabla, jer moj Neša ko zna gdi je.. Oni momci skinuše kape, prekrstili se i kud koji…ALI ONDA OPET!!! Te sad zbog ovog, te onog! Pa zovu – spuste mi slušalicu. Kad pozovem prijatelja zvoni kao da smo u tunelu… E  NEĆETE , mislim se Jebaćemo vam majku ko ’45. te.!  GOVNA IZDAJNIČKA!!!!  JA SAM BRE PUKOVNIK U PENZIJI!!! OFICIR JNA!!! JEL ZNAŠ TI ŠTA JE UOPŠTE JNA!!! JEBOTE Ja… I  CElu vašuu, tu, tu…..da vam…..jebem  MISLE DA NE ZNAMO  ČIJA su se DECA POZIVALA I SLALA ZA PRIMER!!!  A  ko danas VODI LANCE ROBE ISPOD ŽITA!!!  MAJKU LI VAM JEBEM IZDAJNIČKU!!! – Već tog momenta flaša čivasa je završila na zidu kao delimična vlažna rupa čiji su se komadići stakla raspršili po celoj prostoriji koja je odisala njegovim dahom ogorčenja koji je pretio da zapali sam pakao. TO je bio TAJ sekund, krenuo je da uzme drugo piće, i dok je zaobilazio  šank prilazeći kuhinji, dograbio sam korice sa poštom i ubacio ih u torbu i tiho već napravivši dva velika koraka skok, a onda, TRK!!!! PRAVAC prema vratima onog hodnika od tri metra, i te četiri sekunde borbe sa vratima su bila večnost! Izleteo sam niz stepenice prelećući po nekoliko odjednom, držeći se samo rukom za gelender. Za dve sekunde bio sam dole. Dobro, za 20 sekundi gore-dole…

Imao sam toliko vremena da zbrišem iza zgrade i kroz haustor ispadnem na prometan ćošak sa bifeom “AFRIKA“. Uleteo sam unutra, pozdravio sve prisutne, uvukao se između stolova do jedinog usamljenog mesta kod čiviluka seo i počeo da osećam kako mi srce lakše pumpa.  ” Ćao poštare! Šta ćeš popiti? Pitaju…” – ….. ” Oni su dečku koji je na fotografiji sa crnim florom na ormaru sa šankićem i zbirkom Ive Andrića, poslali poziv da primi vojni raspored za rezervni sastav… Prošlo samo, 22 godine… ??? Gde mi živimo? Koja bre “vojska” … ? Mrtvi se vode kao živi.. Živi žive kao mrtvi…” – Moj mozak je lutao mrakom koji me je prožimao dok me je adrenalin straha za samoodržanjem napuštao. Sad je nastala promena samoispitivanja…“POŠTAR! HALO!!!” – Smejala mi se u lice podbočena rasna milfača sa oboda Fruške Gore po imenu Milica, “Hoćeš da popiješ nešto ? Il ćeš da meditiraš? Samo reci da Mica može dalje..?” – ” MA, Boli ga bre, vidiš, kurac! “ – Viče gospodin obučen u Armanijevom odelu koji na prevozu neocarinjene robe ima para da kupi i kafanu i mene u njoj – ” TO je DRŽAVNA FIRMA! – BOLI VAS KURAC! Za sve..  Uživancija…”