Hüsker Dü – ili to MOŽEMO i Mi !

Stara legenda kaže da je svako ko je slušao Hüsker Dü osamdesetih godina poželeo da osnuje sopstveni band. Zašto ? Pa, iz prostog razloga što je njihova muzika delovala toliko jednostavna, a efektna i zarazna da je svako ko ih je slušao pomislio da može da radi to isto, pa makar i ne znao baš da svira. A nisu znali baš da sviraju ni Bob Mould (gitara, vokal), Greg Norton (bas) i Grant Hart (bubnjevi, vokal) negde u Minesoti krajem sedamdesetih, ali su zajedno sa klavijaturistom Charlie Pine-om negde početkom 1979. osnovali bend pod imenom Buddy and the Returnables kako bi se i oni ukrcali u voz zvani PUNK.Na početku su svirali obrade Ramonesa, Talking Headsa i drugih tada popularnih grupa, ali su vrlo brzo batalili to, oterali klavijaturistu i promenili ime u Hüsker Dü (što bi danskom  značilo “da li se sećaš“?).

Potpomognuti poznatijim imenima tadašnje underground scene kao što su Black Flag i Dead Kennedys predstavili su se publici koja je vrlo brzo zavolela njihov jednostavni bučan i distorzirani punk rock. Vrlo brzo potpisuju za tadašnju poznatu alternativnu etiketu SST i sredinom 1981. izdaju prvi singl “Statues” koji nije napravio neki veći uspeh.Prva dva albuma “Land Speed Record” (snimljen uživo) i “Everything Falls Apart” se nisu baš prodavala, ali ih je zato kritika dizala u nebesa i jako im se svidela ta brza distorzirana buka.Tek trećim izdanjem “Metal Circus” i ubacivanjem više melodija u brze rifove Hüsker Dü i poluhitom “Diane” publika počinje više da ih primećuje. Po sopstvenom priznaju Boba Moulda tek posle tri – četiri godine postojanja grupe naučili su ozbiljno da sviraju što se dalo i čuti.

Prepuni ideja, Mould i Hart pišu pregršt povezanih pesama koje izdaju na konceptualnom albumu “Zen Arcade koji se bavi problemima tinejdžera u “prljavom i okrutnom svetu”. Kritika je oduševljena i piše im hvalospeve ,naziva album “trash Quadropheniom”. Za nekoliko nedelja prodato je preko 5000 kopija što ja za mali SST bio strašan broj i odličan uspeh. Samo šest meseci kasnije izlazi “New Day Rising” koji potvrđuje taj uspeh, a izrazita kreativnost Harta i Moulda dovode maltene do hiper-produkcije, a i do evolucije u zvuku, jer su sve više približili alternativnom roku nauštrb pank i hardkor energiji. Taj relativni uspeh nije izmakao većim “alama” i već sledeći album “Candy Apple Gray” (inače meni najomiljeniji) izdaju za Warner Bros. Bend je to nerado učinio, ali svestan da bez veće izdavačke kuće nema značajnijeg proboja na muzičkoj sceni potpisuju ugovor.

Candy Apple Gray” čak ulazi na zvanične top liste u Americi i Engleskoj, tako da prvi put članovi grupe osećaju i neku opipljivu korist od bavljenja muzikom. Ipak,nesuglasice koje su dugo tinjale između Harta i Moulda izbijaju na površinu posle samoubistva dugogodišnjeg menadžera Davida Savoya. One se prilično čuju i na dvostrukom konceptualnom albumu ” Warehouse : Songs & Stories“.Bend je na tom izdanju neočekivano mlak i bled i prilično razočarava i kritiku i već popriličnu publiku. Nedugo posle izdavanja te ploče i niza otkazanih koncerata bend se raspada.”Living End” – kolekcija živih snimaka iz 1988. godine apostrofira čitavu situaciju i ukazuje na neminovni kraj jedne grupe koja je bila više uticajna nego popularna, više hvaljena nego voljena.

Svi članovi su nastavili da se bave muzikom, istina, Greg Norton još par godina (Grey Area), pa je otišao u ugostiteljski biznis i otvorio svoj restoran. Bob Mould (Sugar) i Grant Hart (Nova Mob) su i dalje imali podršku kritike, malo manje publike, ali su i dalje verni “Hüsker Dü” fanovi nastavili da prate i njihove solo karijere. Na pitanje da li će ikad ponovo sastaviti polomljene delove uvek su u glas odgovarali -“Ne,nema povratka na staro”.

Ostaju samo neke pesme kao što su “Something I Learned Today“,”Girl Who Lives On Heaven Hill “,”Makes No Sense At All “,”Don’t Want To Know If You Are Lonely ” i ” Sorry Somehow” da nas podsećaju na jedan veliki mali bend koji je mnoge naterao da uzmu gitare i palice u ruke ne bi li i oni bili deo tog dugačkog voza zvanog PUNK .