ORHAN PAMUK  – “ SNEG ”

Orhan Pamuk je turski najpoznatiji pisac postmoderne književnosti, kontroverza, kompleksno dobar stilist, u svojim romanima nemilosrdno ironičan prema situacijama, ljudima i događajima. Dobitnik mnogobrojnih prestižnih nagrada, kao i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine uz obrazloženje “ u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura.” Zbog svojih izjava da je nad Jermenima u Turskoj izvršen pogrom i da se slično dešava i sa Kurdima danas, Pamuk je došao u sukob sa Turskom državom. Protiv njega je bila podignuta optužnica, a nacionalistički i fundamentalistički krugovi su ga optužili za izdaju. Njegova izjava zbog koje je protiv njega bila podignuta optužnica glasi: “ U ovoj zemlji ( Turskoj ) pobijeno je 30.000 Kurda i 1.000.000 Jermena, a niko se, osim mene, ne usuđuje da o tome govori…” Pamuk je jedan neobično običan tip… jedan genije.

orhan-pamuk-kimdir

Roman “ Sneg “ koji je doneo Nobelovu nagradu, bavi se originalnim temama, koje su pune šokova i iznenađenja, socijalnom tenzijom, gde vam pisac divno oblikuje misli i pokušava da vas natera na razmišljanje.
Zajedno sa glavnim junakom prolazimo kroz probleme, dileme i trileme moderne Turske, duboke podeljenosti između sekularizma ( kemalizma, republikanizma) i islamizma fundamentalističkih grupa, između Evrope i Orijenta, pa čak i borbe sa nacionalnim manjinama.

turkey-istanbul-1980

Sve se dešava u gradu Karsu, gradu koji je nekada svojevremeno bio na putu ka Gruziji, Tabziru, Kavkazu i Tbilsiju. Bio je to grad u kojem su živeli raznorazni narodi, Jermeni, Persijanci, Grci, Kurdi, svakojaka čerkeska plemena. I pored toga što su svi nekad živeli kao braća, moglo se čuti :
“ … Ja sam Azerbejdzanac, ja Kurd, ja Terekem. Ovde dakako, ima pripadnika svih naroda. Terekemi – a mi ih zovemo Karapapci – braća su Azerbejdzanaca. Kurdi, za koje mi kažemo da su nomadsko pleme, nisu ranije znali za svoje kurdstvo. A starosedeoci iz vremena Osmanlija nisu se pravili važni što su starosedeoci. Bilo je tu Turkmena, Posofljana, Nemaca koje je car prognao iz Rusije, i niko se nije razmetao svojim poreklom. Svu tu gordost uskovitlali su komunisti radio Jerevan i radio Baku u želji da podele i unište Tursku. Sad je svako siromašniji i ponosniji…”

1280px-Kars_genel_görünüm

Glavni junak K.A. pesnik, egzilant u Nemačkoj, posle dvanaest godina se vraća u svoj kraj, zbog nove reportaže, ali i zbog ličnih motiva. Povod za njegovu novu priču su samoubistva devojaka “ maramašica “ koje pokrivaju glavu hidzabom i zbog toga ne mogu u sekularne škole. Vremenom on se udaljava od toga i ulazi u jednu političku dramu, pa čak i ljubavnu romansu. K.A. je zapadnjački orijentisan, jedan ateista u zemlji “ gde čovek može da se diči svojim ateizmom jedino ako ima vojsku iza sebe.”
“ … Ja sam dobronamerno poput kakvog deteta oduvek želeo da se moja zemlja razvija, da njeni ljudi budu slobodni i da se modernizuju. Ali mi se oduvek činilo da je naša vera protiv svega toga. Možda sam se varao. Oprostite. Možda sam sada mnogo pijan pa zbog toga sve to mogu da priznam. U Istanbulu sam rastao na Nišantašu, u mondeskom okruženju. Želeo sam da budem kao Evropljani. Pošto je bilo jasno da je nemoguće da istovremeno budem i Evropljanin i da verujem u nekog Boga koji žene umotava u čaršave i traži od njih da pokriju lica, život mi je prošao daleko od religije. Kad sam otišao u Evropu shvatio sam da može postojati neki Bog, sasvim drugačiji od onog kakvog opisuje bradati, zatucani provincijalci. Ja bih želeo da pred svojim Bogom ne moram da izuvam cipele da bih izašao pred njega i želeo bih da on ne traži od mene da druge ljubim u ruke i klečim pred njima na kolenima. Treba mi Bog koji bi razumeo moju usamljenost…Pošto sam usamljen, ne mogu da verujem u Boga, a pošto ne mogu da verujem u Boga, ne mogu da se oslobodim usamljenosti…Šta mi je činiti? “

disappointed

Iako smo u jednom gradu, u jednom dobu, gde slepa privrženost veri je rezultat siromaštva, gde niko ne donosi slobodno odluke, gde svakoga vodi želja da od batina pobegne, da u neku zajednicu stupi i da se zaštiti, gde koliko god da si odan religiji na kraju činiš ono što zapoveda država, a ne vera, naš junak proživljava svaki trenutak kao neko ko je posrednik svega toga, neko ko se boji svoje lične sreće jer veruje da će kasnije patiti… neko ko veruje u dobro… u ljubav.

swans-in-love

“ … Šta ja to radim na ovom svetu, pomislio je K.A. Ovako izdaleka, pahuljice izgledaju tako žalostivo, a takav mi je i život. Čovek živi, troši se, nestaje i biva : voleo je sebe, s ljubavlju i tugom pratio je put kojim je poput kakve pahuljice, napredovao njegov život. Njegov otac upotrebljavao je miris posle brijanja – setio ga se. Setio se hladnih stopala u papučama svoje majke dok je on njuškao taj miris, jedne četke za kosu, slatkog ružičastog sirupa za iskašljavanje koji su mu davali da pije kad bi se noću probudio kašljući i kašike u ustima, svih onih malih stvari što čine život, jedinstva svega, pahuljice…”
Pisac pored svog glavnog junaka, daje svim svojim likovima podjednake šanse sa izvanrednim detaljima i uzdržavajući se od bilo kojeg nametanja… sve piše… sve se vidi… na vama je…
view_image

 

Aleks Sanders

13090180