Soba je jedan mali a veliki film.Mali po utrošenom budžetu a veliki po količini emocija koji izazove kod gledalaca.Leni Abramson je snimio film za male pare koji vas udara pravo u stomak i izaziva i mučninu i bes i suze (malo prave,malo radosnice).Bri Larson je za glavnu žensku ulogu dobila Oskara pre jedno dvadesetak dana ali prava zvezda filma je mali glumac Džejkob Tremblaj oko kojeg se vrti svih stotinjak minuta ove priče.Džejkob glumi petogodišnjaka Džeka koji je plod silovanja njegove majke od strane otmičara “staroga Nika” kako ga on sam zove.Džekova majka je oteta još kao tinejdžerka i zaključana u šupu. Čitave dve godine otmičar ju je silovao, a tada se rodio mališa. Silovanje se nastavilo skoro redovno,ali barem više nije bila sama. Džek,opet, apsolutno ne zna ništa o svetu izvan te prostorije.Iz majčinih priča, shvatio je da postoji samo Soba i svemir oko nje, vidljiv iz prozorčića na krovu šupe, jedinog prirodnog izvora svetlosti u njihovom malom domu.

 

Dirljiv odnos majke i sina i beskrajna međusobna ljubav je “lajtmotiv” celog filma .Mališino bekstvo iz šupe daje potrebnu akciju filmu a hepiend koji se na kraju ipak desi daje razlog da se smanje količine maramica koje ćete upotrebiti i razlog je da se izbegne “gorka patetika”.Drugi deo filma ipak gledatelju daje prostora da se oporavi od teških emocija iz prve polovine.Adrenalin koji vam je kolao venama u prvih četrdeset pet minuta u nastavku filma dolazi na normalni nivo ali film koji iz trilera prelazi u dramu ni minuta ne postaje dosadan nego daje sva objašnjenja koja su vam potrebna.

Ukratko ,ovo je jedan od najboljih filmova koji sam gledao u poslednje vreme i preporučio bih svima koji od filma traže samo jedno – dobru priču.