tumblr_mjp01lbG0V1rbz9cko1_500

Dan je bio na mojoj strani. Mirno pokoravanje i pitanje koliko se dugo, odnosno za koliko kratko se čovek na bilo šta navikne…

Padala je sitna kiša i ja sam šetao lagano… 

Delio sam poštu a John Lee Hoker je delio bluz u mojoj glavi sa mnom.

Nije bilo potrebe za rečima. Andrićevi natpisi kraj puta su bili svuda oko nas… Iako to on nije zbilja mislio. Kaže mi Džoni u jednom momentu: ” Vidi Dis, jebote! ” – Pogledam – stvarno Dis!

Na zidu… I njegova “Uteha”. “Hmmm… Dobro je za blues!” – Reče mi Džoni. ” Ajmo na onaj vaš moonshine!” I odosmo… Uz “moonshine” u sunshine, Kiša, Džoni i ja…

kamagravs

Na kraju dana. Stigosmo u centralu… puni bluesa… Kiša, Džoni, i …

Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, lebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

Vladislav Petković Dis

13090180