ALEKSANDAR SOLŽENJICIN
“ U PRVOM KRUGU “

Aleksandar Solženjicin ( 1918 – 2008 ) je bio ruski pisac, istoričar, disident, kontroverza, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine i borac, istinoljubac za svoj narod.Prezirao je potrošački materijalizam, a 1945. godine je bio uhapšen i osuđen na osam godina logora u Sibiru, zbog pisama gde je na indirektan način kritikovao Staljina i komunistički totalitarizam. Bio je neko ko se postavio iznad okvira spontanog razvoja misli i društva, neko ko je postavio pitanje granice slobode pojedinca u odlučivanju šta će da čita, a šta ne. Nikad se nije bojao da kaže ono što misli.

aleksandar_solzenjicin

Roman “ U prvom krugu “, iako je bio na listi zabranjenih knjiga, doneo mu je Nobelovu nagradu i veliku svetsku slavu. Objavljen je 1968. godine u inostranstvu, da bi već 1969. godine autor bio izbačen iz Saveza sovjetskih pisaca zbog žestokih kritika staljinizma u romanu. Nakon romana “ Arhipelag Gulag “, sovjetske vlasti ga proglašavaju izdajnikom.
Naziv romana “ U prvom krugu “ je metafora na prvi Danteov krug pakla, posebno mesto u paklu gde su smešteni učeni i prosvetljeni ljudi, koji se nisu smeli mešati sa ostalim grešnicima i koji su na neki način bili pošteđeni “ fizičke muke “. To su bili ljudi, sve najbolji inženjeri, naučnici, filozofi, umetnici, zatvoreni u Šarašku – naučno tehničku ustanovu, specijalni zatvor, gde je glavni junak Gleb Neržin, ustvari sam autor.

“… Sve su te Šaraške osnovane 1930. godine, kad su osudili inženjere iz “ Prompartije “ zbog saradnje sa Britancima i odlučili da utvrde koliko će posla moći obaviti u zatvoru. Inženjer na čelu prve Šaraške bio je Leonid K. Ramzin. Eksperiment je uspeo. Van zatvora bilo je nemoguće imati dva velika inženjera ili dva istaknuta naučnika radnika u jednoj konstitucionoj grupi. Oni bi se borili oko toga ko će steći reputaciju, ime, Staljinsku nagradu, i pre ili kasnije jedan bi izgurao drugoga. Zbog toga su se izvan zatvora svi konstrukcioni biroi sastojali od jedne bezbojne skupine oko jednog brilijantnog mozga. Ali u Šaraški? Nikome ne preti ni novac, ni slava. Nikolaj Nikolaič dobija pola čaše kisele pavlake, a Pjotr Petrovič dobija jednaku količinu. Desetak akademskih lavova preživljava mirno, zajedno u istoj jazbini, zato što nemaju gde otići. Dosadno je igrati šah ili pušiti. Pa zašto da nešto ne izumimo? Hajdemo. Mnogo toga stvoreno je na taj način. I to je osnovna ideja Šaraške…”

files (1)

Vreme romana je 1945. godina , vreme gde je politički sistem u kojem država poseduje potpunu kontrolu nad društvom, odnosno pokušava da nadzire i upravlja svim mogućim stvarima javnog i privatnog života. Vreme kada je država preča od ličnosti, vreme vrbovanja špijuna kao i uhođenja, jer “ uhođenje nije uhođenje, nego pomoć onome koga uhodimo ”.. 

Čak i njegova prva osuda je bila besmislena. Zatvorili su ga zbog “ antisovjetske propagande “, na osnovu potkazivanja nekih komšija koji su želeli njegov stan ( i napokon ga i dobili ). Istina, utvrdilo se da se on uopšte nije bavio takvom propagandom, ali “ mogao “ je, budući da je slušao nemački radio. Istina, nije slušao nemački radio, ali “ mogao “ ga je slušati, budući da je kod kuće imao radio prijemnik, što je bilo zabranjeno. Istina, nije imao radio prijemnik, ali lako ga je “ mogao “ imati, budući da je bio po profesiji radio inženjer. Osim toga, zahvaljujući potkazivanju, u njegov stanu su našli u kutiji dve radio lampe… “

deut_1blog-kaspersky-com

Bilo je to vreme kada su sve direktive državne sigurnosti dolazile preko čoveka koji je mogao bilo koga u jednoj polovini sveta, da strpa u logor, svemoćni pred kojim su generali, ministri i maršali strahovali i bledeli. Preko čoveka koji je verovao da je samo smrt jedina presuda i jedino pouzdano sredstvo da se računi svedu do kraja. Preko Staljina.


“… Staljin je zastrašivao zato što je jedna greška u njegovoj prisutnosti mogla biti ona jedna greška u životu koja izaziva eksploziju neopozivog delovanja. Staljin je zastrašivao zato što nije želeo čuti izgovore, i što nije optuživao; njegove žute tigarske oči naprosto bi opako zasjale, donji bi se kapci malo stisnuli – i tu, u njemu, osuda je bila donesena a da osuđeni čovek to nije znao: on bi mirno odlazio, ali u noći bi bio uhapšen, a ujutro streljan…”


Ovo je jedno autentično, izuzetno delo, koje ne služi ideologiji, nego umetničkoj istini. I pored Staljinove strahovlade koja je opisana u skoro svakom romanu Solženjicina, autor nam daje i ni
z raznih zanimljivih definicija, među kojima je i definicija uticaja stvari u životu na slobodu.

A_solzhenitsin1

“… Varate se građanine ministre. Ja nemam ničega, razumete li – baš ničega! Ne možete se dočepati moje žene i deteta – bomba ih je stigla prva. Roditelji su mi već odavno mrtvi. Čitavo moje vlasništvo na zemlji, moja je maramica : moj kombinezon i rublje koje nema dugmadi, državna je svojina. Već ste mi davno oduzeli slobodu i nemate moći da mi je vratite, jer ni sami niste slobodni. Imam četrdeset i dve godine, a vi ste mi natovarili kaznu od dvadeset i pet godina. Već sam bio na robiji, hodao okolo sa brojem, u lisicama, sa policijskim psima i u kaznenoj brigadi. Čime mi još možete zapretiti? Čega me još možete lišiti? Mog posla inženjera? Vi bi ste izgubili više nego ja. Shvatite barem tu jednu stvar i prenesite je svima onima na vrhu koji još uvek ne znaju da ste jaki, samo dotle dok ljude ne lišite svega. Jer čovek kome ste oduzeli sve, nije više u vašoj moći. On je opet potpuno slobodan… “

Aleks Sanders

13090180