ANDRE ŽID
KOVAČI LAŽNOG NOVCA

Andre Žid ( 1869 – 1951 ) je bio najuticajnija ličnost francuske književnosti 20. veka, romanopisac, etičar, stilista, kontroverza i vrhunski umetnik otmenog duha. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1947. godine zbog njegovih opsežnih i umetnički značajnih dela, u kojima su ljudski problemi i stanja prezentirani pomoću neustrašive ljubavi prema istini i oštroumnih psiholoških razmatranja. U Alžiru je upoznao Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju. Pored tog i drugih mnogobrojnih priznanja, bio je propraćen skandalima i zabranama ( u SSSR-u, nacističkoj Nemačkoj ), a 1952. godine Vatikan je sva njegova dela stavio na listu zabranjenih knjiga.

Virginia Blacksmithing
„ Kovači lažnog novca “ je jedino njegovo delo koje je nazvao romanom, ali i roman koji je istkan iskrenošću i prezirom prema predrasudama kao i svako njegovo drugo delo. Žid u romanu pristupa putem pisma ili dnevnika i to je put kojim šalje priču, a da pritom narator i čitalac ne postaju svesni jedan drugoga, iako je prisutna naratorova svest o sebi kao naratoru i ponekad čak i svest o čitalacu. Posrednik u romanu preko koga šalje priču je Eduar koji usput piše i dnevnik je ustvari Židov dvojnik.images (1)

„ … Tako upravo htedoh napisati: sklon sam požudi, ali treba zbilja da priznam da mi je ljubav dosadna. I pomišljam odmah da mi u ljubavi dosađuje romansa, dugo odlaganje uživanja, nežna pažnja, prenemaganja, ljubavne izjave, zakletve…Jer, ja sam neprestano zaljubljen, u sve i svakoga. Ne bi mi se svidelo kad bih bio zaljubljen samo u jednu osobu. Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu…“

Pisac je kroz knjigu uneo sve što vidi, sve što saznaje, sve što mu se događa i na takav način se poslužio da obogati njenu sadržajnost. Knjiga je jedan roman koji u sebi sadrži i priču kako nastaje roman. Roman koji se potčinjava težnji da liči na stvarnost, gde nailazimo na suparništvo između stvarnog sveta i predstave koju o njemu stvaramo.

„ … Moja misao ide po tankoj oštrici. Nastojim da svugde povučem tu graničnu liniju između postojanja i nepostojanja. Granica otpora… eto, na primer, prema onome što bi moj otac nazvao iskušenjem. Čovek se još drži. Konopac koji đavo vuče zategnut je, tek što se ne prekine… samo još malčice, konopac puca: čovek je osuđen na večne muke. Razumeš li? Samo malo manje: nepostojanje. Bog ne bi stvorio svet. Ničega ne bi bilo. Što se mene tiče ja sam kao Arapin u pustinji, kada umire od žeđi. Dostižem upravo onaj trenutak, kada bi jedna kap vode još mogla da ga spase… ili jedna suza… uvek će mi nedostajati još jedan stepen…“

Braut01

Autor je od „ Kovača lažnog novca „ napravio remek delo koje se bavi pitanjem morala, društvenim odnosima, sukobima strasti, karakterima, ali i nikako suštinom bića. Svako novo poglavlje nosi neki novi problem, jedan novi pravac, uvek jedan podstrek i zato je potrebno da se između pojedinih glava napravi pauza. Knjiga je podeljena u tri dela i dnevnikom tj. sveskama vežbanja i studijama, kao i raznim pitanjima života, čestitosti, licemerja, prijateljstva, harmonije, ljubavi itd.

„ … Psihološka analiza izgubila je za mene svaku zanimljivost od dana kada sam shvatio da čovek oseća ono što zamišlja da oseća. Po tome se može pomisliti i da on samo zamišlja da oseća ono što oseća. Vidim to dobro u svojoj ljubavi: između voleti Loru i zamišljati da je volim – između zamišljati da je volim manje i voleti je manje, koji bi Bog video razliku? U oblasti osećanja stvarno se ne razlikuje od zamišljenog. I ako je dovoljno da zamislimo da volimo, da bi smo zavoleli, dovoljno je da kažemo sebi da zamišljamo da volimo, kad volimo, pa da odmah volimo malo manje, i da se čak otuđimo od onoga što volimo – ili da odvojimo od toga po neki kristal. Ali da bi smo to rekli sebi, nije li potrebno da već malo manje volimo? Dokle god voli i hoće da bude voljen, zaljubljeni ne može da se pokaže kakav je uistinu i štaviše, on ne vidi osobu koju voli – već umesto nje, idola koga on ukrašava, stavlja u red Bogova, stvara… „

Olja-Ivanjicki-portret-Andrea-Zida-detalj-sa-slike-Dvadeseti-vek-III

Roman nam nudi paletu likova, gde se nasuprot jedne radnje, razvijaju paralelno i druge radnje, što omogućuje svakom pojedincu o odlučivanju kada će da ga čita, a kada ne. Svakom junaku je pozajmio svoje misli i osećanja, ali se i ogradio od suvišnih opisa likova, sam pisac kaže da to treba ostaviti svakom čitalacu da sebi predstavi junake kako mu se sviđa.

„ … Znate li šta me pre svega sprečava da se vratim svom ocu? Što neću njegov novac. Vi bez sumnje smatrate nerazložnim što prezirem tu srećnu okolnost; ali ja sam se zarekao pred samim saobom da se odreknem toga. Važno mi je da dokažem samom sebi da sam čovek od reči, neko u koga se mogu pouzdati. Nazovite to imenom kakvim hoćete: oholost, uobraženost, naduvenost… nećete u mojim očima uništiti osećanja koja me prožime. Ali ono šta bih sada hteo da znam: da li je, radi, upravljanja u životu potrebno da čovek uperi oči u jedan cilj?…”

Alek Sanders

13090180