Ljubitelji fudbala na ovim prostorima sigurno se sećaju “džentlmena u kopačkama”, čoveka koji je odbio 1992. godine da ide na Evropsko Prvenstvo u fudbalu i da igra za reprezentaciju Danske jer po njegovim rečima “nije zaslužio ni on ni njegova reprezentacija da zauzima mesto boljoj ekipi, onoj koja je to izborila na terenu, državi koja se tada još uvek zvala Jugoslavija”. Iz poznatih razloga, ekonomskih, političkih i sportskih sankcija kojim je kažnjena tadašnja naša država, naše mesto zauzela je Danska i kako to obično biva, umešao se “Marfijev zakon” i osvojila prvo mesto pobedivši favorizovanu Nemačku sa 2 :0.

Taj čovek se zvao (i još se zove) Mihael Laudrup,rođen je 1964.godine, izdanak je poznate fudbalske porodice Laudrup, njegov ujak je bio fudbaler i trener, imao je dosta uspeha u danskom i škotskom fudbalu, otac mu je bio danski reprezentativac, brat Brajan ekstra talentovani igrač, član Bajerna, Rendžersa i Čelzija, a sinovi Mads i Andreas trenutno igraju u mlađim selekcijama Danske.

Bio je prefinjeni tehničar, vrlo kreativan, paker, jedan od rekordera u broju asistencija, ali je uvek bio u senci atraktivnijih fudbalera, mahom golgetera, koji ni blizu ne bi bili tako efikasni da nije bilo Mihaela.

Počeo je vrlo rano da igra u seniorskoj konkurenciji, već sa 16 godina debitovao je u KB Kopenhagenu i Brondbiju a sa devetnaest je otišao u Italiju, u Juventus, ali je prve dve godine bio pozajmljen Laciju. Posle toga je igrao još četiri godine u Juventusu i osvojio jednu šampionsku titulu i Interkontinentalni Kup.

Sredinom 1989.godine pravi potez karijere i prelazi u Barselonu gde ga Johan Krojf sa pozicije ofanzivnog veziste stavlja na centralnog, takozvanog “plejmejkera” i tim činom otkriva sve vrline i pozitivne osobine vrsnog pakera i kreativnog fudbalera. Napadači poput Salinasa, Stoičkova i nešto kasnije Romaria prosto su procvetali i Laudrupove “asistencije kao rukom” pretvarali u golove, pobede i titule. Za četiri godine osvojio je četiri šampionata, Kup Kralja, dva Superkupa, jedan Kup Šampiona i Superkup Evrope. Željan izazova, u naponu snage i najboljoj formi, iznenada odlučuje, na zaprepašćenje svih da pređe u najvećeg Barseloninog neprijatelja, Real iz Madrida. I tamo je osvojio jednu Ligu, ali nije se toliko zadržao. Kasnije je igrao malo i u Japanu a na kraju karijere igrao je par sezona u Ajaksu gde je osvojio dve titule, zajedno sa braćom De Bur, Van Der Sarom, Litmanenom i Benijem Mekartijem igrao zapaženu ulogu i u evropskim takmičenjima. Povukao se iz aktivnog igranja sa 34 godine,u junu 1998. godine.

Ono što izdvaja Mihaela Laudrupa od odličnih fudbalera je što su ostali znali da igraju samo fudbal i ništa drugo a Mihael je stigao da završi i Fakultet za Menadžment (Nije Megatrend), da se bavi proizvodnjom vina, prvo iz hobija a kasnije je i osnovao sopstvenu kompaniju “Laudrup Vin Og Gastronomi”, malo preduzeće sa desetak zaposlenih, član je “Vinske Akademije” a povremeno se bavi i politikom kao član Danske Liberalno-Konzervativne Partije.

Ubrzo posle završetka igračke karijere, prešao je u trenerske vode i prvo je bio pomoćnik selektora danske reprezentacije Mortena Olsena, a prve samostalne trenerske korake je načinio u Brondbiju sa kojim je osvojio jedno prvenstvo, dva kupa i jedan Superkup. Vodio je još Hetafe, Moskovski Spartak, Majorku i Svonsi sa kojim je osvojio Liga kup Engleske, prvi trofej koji je velški klub ikad osvojio u karijeri. Trenutno je trener Katarskog Lehvija sa kojim je dosad osvojio dve titule.

I da nije bilo one legendarne odluke, da ne ode na Evropsko Prvenstvo 1992. iz protesta zbog sankcija Jugoslaviji, sasvim zasluženo nosi nadimak ” džentlemen u kopačkama”. Jer je uvek važio za pravog profesionalca, sportsmena i čoveka koji poštuje protivnika.

 

 

13090180