Krenuo sam na posao kao slomljen. Bolela me je bukvalno svaka kost. Svaki mišić sam mogao da osetim kako se zateže ili opušta po mom sedenju u autobusu, od prve stanice do centra. Rešio sam da odgilljam dan kako-tako. Prvo sam se razmišljao da li da preskočim nešto i onda je u meni nešto puklo! Pomislio sam „ Pa to te čeka i sutra, bilmeze. Za iste pare. Što je najgore…“
Rastavši se sa Mudrinskim iz 43-ojke,posle par reči na ulazu, krenuh stotinak metara praznog hoda do depoa.
Depo – to vam je jedna limena kanta u koju može da stane pun džak smeća – u ovom slučaju pošte, koji ti služi da jedna ekipa radnika na vozilu svakom poštaru donese na određenu destinaciju depo, ostatak pošte koju on FIZIČKI nije mogao da ponese u torbi. Svi poštari imaju depoe… I krive kičme sa predispozicijom unutrašnje lobotomije prirodnih pokreta “Homo sapiensa”.
Moj depo se nalazio u sledećoj ulici na zgradi sa brojem 42, pored diskonta „Dules R „ …
A ispred diskonta u hladu breza, grupa penzosa iz mog kraja.
Prilazim i po običaju nazdravljam „Dobar dan!“, sa po kojom upadicom „ Kako ste?“ – „ Noge? Šta je ? Skurcalo?… tc,tc, …“ – Jednostavno, srećući određenu “casual crew” ekipu, konstantno pred radnjom, ostvario sam neku simbiozu, u kojoj su oni totalno primili način mog govora u kompenzaciju za određenu dozu poštovanja prema njima. Stari Mihajlčić je bio šef u velikom preduzeću a sad u penziji se igra predsednika skupšine stanara; Gardinovački je tehnolog, pravi neverovatnu rakiju od jabuke za koju je čak uzeo srebro ove godine na nekom festivalu u Belgiji; Višnjičan je, naprotiv, bivši inspektor starog novosadskog SUP-a ; Veselinović je radio u stolariji ceo život i pored svojih unučića, što u ruci, što kod svoje dece, voli još samo pčele… Svi penzioneri… Tu je i Đole Ivanski. Za njega ne znam čime se bavi ali deluje opran i uređen svaki dan; pa Vučinić, zidar koji je u Nemačkoj zaradio dovoljno para, ali i bio dovoljno pametan i umesto u kuću sa šest spratova u rodnom selu, kupio dva velika i dva mala stana u Novom Sadu. U jednom, manjem, sada živi on, a u jednom većem, sin sa porodicom. Ostala dva iznajmljuje i uz nemačku penziju živi kao Lord!
Matori Višnjiičan me nudi „pravom domaćom mučenicom“ koja je maskirana u bočici male kisele vode, iako svi piju mahom pivo. Veselinović ne pije ništa. Samo pali cigaru na cigaru…
„ … A ti kao ne bi? A ?! Eeeee, sve ste iste! Jao, jao… Ma da sam mlađi…“
…Čulo se iza ćoška. Ali s’obzirom da se zgrada nalazi neposredno u blizini porodilišta, odma’ preko puta nje je vrtić, a sama stoji na ćošku dve vrlo prometne ulice, tj. ulice i bulevara, koncentracija devojaka koje su počele da pokazuju svoje telo na 28 stepeni bila je na zavidnom nivou. Za neke. Za one koji tuda prolaze svaki dan, „dobar komad“ se dugo prepričava…
Odjednom iza ćoška ispade POP! Visok, gologlav, u malko razdrljenoj mantiji… Kezla se i gleda prema nama, očekujući reakciju, dok ekipa kulira kao i da ga ne vidi a ja prosto nemam snage da mu kažem „…porodilište napred 100 metara…“ , gledam ga i kako izgleda, sve bih rekao da je dobio dete, ili unuče, pa eto, „dopustio“ sebi malo…
Al on ni pet ni šest:
„Pomaže Bog Ljudi!“ – i kreće da se cereka, lupa Gardinovačkog po ramenu kao da mu je, u najmanju ruku najbolji prijatelj i komentariše: „ Pivce! A! Pivce za živce…! Da, da… Treba imati živce za ovo, vi’š ti kako se to ona obuklaaaaa ufffff….!!!! „ I sve ga okreće negde na drugu stranu ulice gde mi ne možemo da skontamo na koju od petnestak devojaka misli. „ Nego, ’Oćemo li da popijemo po jedno?! A?“ – Pita sav ushićen u nadi da je našao ekipu.
„ Jel vi izvin’te čekate nekoga da izađe iz porodilišta il’ ste dovezli…“ – sad mi se već otelo. Počeo je da me nervira a i slutio sam nevolju. „ Ko? JA?! „ – Pogledao me kao da sam ga uvredio pitanjem, da bi odmah zatim promenio izraz lica u kez okrećući se prema svima: „ Ma ja tu malo poslom, nešto naiš’o…“ „Nešto naiš’o’“ Pa baš na nas naiš’o?“ –Pita krupni Vučinić. – „ Tako nekako!“ – „Pa ajd’ onda daj to pivo! Eto promašio si celu radnju! I za poštara, šta ono ti mali piješ?“ – „ Guaranu, al’ neću od njega ništa – fala.“ – Vučinić mi samo zaverenički namignu. „… I guaranu za našeg poštara –saborca! Ajd!“ – Pop stade, sad je već pustio Gardinovačkom rame, ali mu se Višnjičan približio na „metar“. „ A je li prijatelju, odakle si ti?“ – progovori starim izvežbanim bassom jednog detektiva. Pop sad osta zbunjen, gleda u Višnjičanina, koji ga pogledom upitno pita šta je sa tim pićem? „ Ma ja sam sad tu u ovoj Crkvi Sv. Nauma u ovom novoizgrađenom naselju! A inače sam iz..“ – „ Misliš? U ovom „Haškom Naselju?!“ –prekide ga glasno Višnjičan a svi ostali prsnuše u smeh!- „ Pa Zašto vi to tako..?“ – Nastavi pop sa onim kezom, klateći se levo desno. „ Pa zato što je sve to POŠTENO stečeno! A zna se i kad i ko! Šta se ti sad praviš pametan! Nego, ‘oćeš ti doneti to pivo i ovom malom sok?!“ – „ Pa nije lepo od Vas. Da Vi meni tako …“ – „ Ja sam komunista.“ – Ravnodušno mu odgovori Višnjičanin, a svi ostali opet prsnuše u smeh. Pop nas je sad sve gledao… „ Ma nisam ja mislio na to prijatelju..“ – „ Nismo mi nikakvi prijatelji.“ – opet će hladno Višnjičan, a salve smeha se nastaviše. „ Pa ja sam mislio… „ – produži pop – „ Da bi ste mogli Vi mene da častite dok se ovako divimo lepoti našeg grada!“
Videvši rapidno crvenilo koje raste na Višnjičanovoj faci, kurpulentni Vučinić stade kraj njih dvojice. „ Šta si mislio da ti mi…? Platimo pivo? Oćeš da ti naspemo i gorivo u Audia? Kako te bre nije sramota te mantije! Zbog takvih kao što si ti je mene sramota da uđem u crkvu za Slavu! Slavka boli kurac, k’o što reče on je komunista…“ – Salva smeha se prolomila ulicom.. „ On bi te ionako sad „ ohladio“ iz ćeifa.”
„ Ma kako vi to sa mnom razgovarate?!!“ – Sad je već počeo da se buni i brani odstupivši par koraka, – „ Ja sam crkveno lice!“ – „ Slušaj mamlaze!“ – Sad se već umešao Đole Ivanski onako skockan kao za šetnju kroz centar grada. – „ Ako se ne izgubiš u roku od ODMAH, pustiću ovu dvojicu, kojima je večita dnevna tema „ Religija: Za il’ Protiv“, da preispitaju svoja uverenja na tebi… Ajd’ sad sikter!!!”
On nas sve odmeri besnim, pripitim pogledom a zatim se u dva koraka izgubi iza ćoška. „ Jesi video ti ovo?“ – nastaviše priču Višnjičan i Đole Ivanski… „ Ma, prostakluk!“ – „ Da je ost’o još deset sekundi, e progut’o bi celog „ Lava“. Neotvorenog!“ – reče Vučinić a ostali oped potpadoše pod opšti smeh.
„ Šta je poštar? “ – Pita me stari Mihajlčić? – „ Šta ti kažeš na „OVO“ … ? „
Ustao sam lagano sa bankine ugasivši opušak u jedan od milion čepova na podlozi gde je nekada bilo nešto po imenu trava, ustadoh i prebacih torbu na rame vadeći iz nje korice sa poštom.. Sad su odjednom svi pogledi bili uprti u mene.
„ Šta ja kažem? … Malo je municije u posedu naše vojske da bih mogao da se precizno izrazim.“ – Izgovorio sam to i ne okrećući se krenuo. Za sekundu je bila tišina… A onda: ” IDI Bre Poštare U Pičku Materinu!!!!” Grohotom se orilo kroz ulicu. Iako ih nisam video, čuo sam Vučinića kako viče -” Drži Gardo, (Gardinovački), gaće! ” -AaaahahhaaV -” Jao Maajjkoooo!!! ” – Urlao je Veselinović…
Kure
Gospođi pomiluj!