pisma

Nedelja je već odavno zamakla iza utorka. Hladnoća i količina posla su bili u podnošljivim uslovima za radnike PTT- a. Dan je bio blag a ljudi ljubazni. Ili se meni činilo, jer je bilo mnogo manje pitanja. Za razliku od mene kome je priroda jedan od osnovnih uslova rada, ljudi nisu bili previše raspoloženi da stoje na vratima hodnika, a pogotovo ne na ulici u lokvi onoga što bi trebalo da se zove sneg, da bi “pitali nešto”.  Negde na polovini terena, tapkajući kroz nešto što bi trebalo da se zove sneg, dolazim do svoje žute kante u koju mogu da stanu dve poštarske torbe. Depo. Depo je mesto na koje ti vozač donese, koji je zadužen po “random” sistemu, vreću sa ostatkom materijala koji fizički nisi mogao da poneseš sa sobom u prvoj rundi. Onda sledi druga runda… 

POSTA

Obelezavanje-godisnjice-Posta-Srbije-u-muzeju-PTT-a

Mesto je na broju 42. Desetospratnica sa kamerama mikrofonima, mobilnim telefonima… Spuštam torbu koju sam ispraznio na suvi deo ispod nadstrešnice zgrade, vadim iz džepova poluzgužvanu kutiju cigareta. Smetaju mi rukavice. Pecka me vunena kapa po čelu ali mi i prija. Otresam sa nogavica delove onoga što bi trebalo da se zove sneg, jer sam se nameračio da zbog potreba svoje bešike, posetim prvi toalet na koji naletim i pozdravim se s’predsednikom. Pa da ne ulazim u tuđe prostorije – što bi ljudi rekli – kaljav. Povlačim dim duboko u sebe i posmatram ono malo ljudi u kasno prepodne kako se probija preko rupa, bunkera smeća, rovova nove gradnje, neverovatno – izmanevrisano – parkiranih automobila i borbenih vozila civila, sa sve sopstvenim neznanjem i bezobrazlukom kretanja pešaka preko jedne prosečne raskrsnice.

d0899f4d577981dc2e0a75d8400f5edf

Osetio sam kako mi se lede dlake u nosu i nervozno izvadivši džak, počeo sam da vadim bunteve pošte, pakete, krupne pošiljke… i sve to ređam u torbu. Ne gasim pljugu. Nemam vremena. Nervoza me uhvatila nakon 2 i po minuta posmatranja tog akvarelnog dana i nadasve neinspirativnog prizora grada ispred sebe. Skinuo sam rukavicu i pogledao na mob. –  loše prolazno vreme… Rukavicu bez prstiju sam ostavio samo na levoj ruci. Desna mi non stop čeprka i burla po papirima i nemoguće je skratiti rukavicu do te granice kako te ne bi usporavala ukoliko je nosiš. Spakovavši se bacam opušak u baricu koja je nastala iznad zagušene rešetke na ulazu u zgradu. Tamo je par papirića lilihipa i nešto što podseća na kondom… Držeći u levoj kožne korice i bunt pošte na koje pada nešto što treba da bude sneg, desnom rukom gledam kuda mi valja nastaviti dan. Lagano se približiva “Golf 3” tamno plave boje. Usporava i sad već, bacivši pogled ka vozaču, prepoznajem čoveka u svojim pedesetima , dobrodržećeg, u radničkom kombinezonu jedne pumpe. Stanar iz 83. I njegov parking je ovde. Kako? Samo bogovi urbanizma ovog grada znaju kako. Vidim da me posmatra spremajući se “da me nešto pita”… Pošto je on u kolima pretpostavljam da u “3”-ci, radi grejanje. Na ovom ćošku ne radi. Radi kasni novembar mesec.255x160_11812-sneg

Kao što sam pretpostavio, staje do mene i spušta prozor na vratima. Već sam strpao korice pod “mišku” i sad već palim novu cigaretu iz izgužvane kutije. Upaljač zeza. Pun je trunja. Spreman sam. Aj’ da čujemo danas bar jednog šta ima da me pita. Bio sam dobro raspoložen i ništa nije moglo da mi pokvari dan.

_ ” Dobar dan! “ – Javlja se iz kola.

_  “Dobar dan.” – Odgovaram ljubopitljivo.

_  “Vi nosite i kod nas poštu? Tu u 83. Jel? Ja sam tamo na petom…”

_  ” Bogdanović. 5 -ti sprat , lift radi, stan 48. ‘Bar dan komšija.” – Sad već pokušavam da ubrzam razgovor…

_ ” Jel se sećate da li ste ovih dana doneli meni neko pismo?”

_ ” Nemam pojma. Možda. Idu praznici. Ljudi još uvek pišu, verovali ili ne.”

_ ” Znate o čemu se radi… To je pismo od moje ćerke iz Nemačke.”

_ ” Dobro, pre koliko i kako je poslala? “

_ ” Ma stiglo je pismo, doneo si ti to meni..”

Sad je već prešao na ti i osećam blagu ljutnju u njegovom glasu a meni više počinje da ide na ‘očin ova “kiša oko kragujevca” , dok mi bešika daje zadnje alarmantne znake visine pritiska. On se vrpolji u sedištu i sprema rečenicu gledajući se u retovizor. Iza njegovih,  nema kola na 100 metara iza.

_ ” Znaš meni je ukradeno 20e iz tog pisma! “

Pljackas-posta-03-620x350

A tuuuuuuu smo….!!!!

_ ” Kako znate da vam je ukradeno 20e?, jesam li ga doneo otvorenog? “

Što je nemoguće jer baš zbog ovakvih prijava svako pismo ili paket oštećen u transportu ide na pregled sadržine i šalje se uz pismo izvinjenja.

_ ” Ne. Zatvoreno je bilo, a u njemu samo 20e!”

_ ” Pa izvinite zar niste rekli da vam je neko ukrao 20e…??? “

_ ” Da! Ćerka mi je poslala iz Nemačke 40e, a neko iz pošte, znam i ko, je uzeo 20.  Imam ja prijatelje u policiji, sve sam proverio. Ali ne mogu da ga tužim jer se otuđena suma ne kotira kao “krivično delo”, i samo da znaš ima i tvojih otisaka! ..  “

Sad je već počeo da mi ide na nerve, mašući mi kažiprstom iza stakla pokazujući time ne znam šta, da je u pravu? Da li on to mene optužuje? Šta koji … hoće ovaj lik u stvari ?!! Palim treću pljugu. Smanjuje pritisak u bešici i toksični otpad mog tela pod pritiskom lagano otiče u krvne sudove. Domaći meskalin. Gotov sam sa “osmehom”.ptt-otpremnine-ptt-srbija-1328585176-68721

_ ” Naravno da ima mojih otisaka! Ako sam ga ja doneo vama, znači i da sam ga izvadio iz bunta u koji sam ga prethodno spakovao kada sam ga izvadio iz odeljka vaše zgrade na mom šlihteru u koji sam ga prethodno ubacio sortirajući pisma koja sam prethodno raspakovao nakon što su stigla iz Glavnog prijemnog centra… Naravno da ima mojih otisaka!!! A jel imate broj preporuke – da li ste sačuvali koverat? Na njemu imate bar kod pod kojim je pismo zavedeno u pošti. Možete podneti žalbu i dobiti i odštetu, ne znam šta bih Vam mogao reći.”

Ispaljujem rafal argumenata zagledan u njega tako da mi se učinilo kao da se pomerio malo unazad ka suvozačkom sedištu.

_ ” Nemam ja ništa to što vi pominjete! To je bilo obično pismo. Pare su bile u celofanu da “ovi” – ne ti, što kradu ne vide na onom staklu, ma i ranije je meni tako ona slala…”

_ ” ????? “

_ ”  Pa ranije je stizalo, a ovaj put … Eto!  Al neka – sad ću ja njemu da namestim “zvrčku”.. Ima i on i onaj ko je odgovoran da “lete” sa posla…”

_ ” A da se vi niste možda prevarili ,, odnosno, da niste možda pogrešno razumeli ćerku… Možda Vam je poslala samo 20…”

Pokušavam ponovo pomirljivim tonom. Naslućujući da je posredi nesporazum.

Halloween-cosplay-German-Beer-Festival-green-midi-Skirt-Female-Maid-Beer-girl-lolita-love-costume-Of

_ ” Ko?!  Moja Katica?! Mnogo ti sebi poštaru daješ za pravo da donosiš sud!  Uostalom tu je policija, a taj će najebati! “

Sad mi se već popeo na “onu” stvar. Bacio sam širok pogled preko njegovih kola i spazio samo dvoje prolaznika kako idu od mene ka ćošku i nekog taksistu koji je čekao sa upaljenim štop svetlima i reklamom. Nigde nikog. Samo gsn Bogdanović, brundanje njegovog Golfa i ja. Spustio sam torbu na haubu njegovog automobila i otišavši tri koraka dalje sa trotoara prislonio se uz obližnji oluk. Prosudivši da moje unutrašnje stanje organa više ne može da izdrži pritisak uz hladnoću i nervozu koju oseća, dopustih sebi da nepristojno napravim “parni efekat” na oluku zgrade uz ogromno olakšanje u telu i jednu neverovatnu mini ekstazu pred očima zapanjenog gsn Bogdanovića… Sada sam i ja deo onoga što bi trebao da se zove sneg.

_ ” Znate šta…”

Progovorio sam zakopčavajući šlic i gledajući u njegovo zbunjeno lice. Nije znao da li da se smeje ili da popizdi.

_ ” Ako ste se već žalili u redu. Ako ste potegli da nahvatate lopova i to u redu. Imate prijatelje u policiji? – Super… Ali samo da Vam kažem još jednu stvar – novac se odavno ne šalje u običnom parčetu papira. Bar ne bez dokaza da je poslato i da će primalac preuzeti. Dakle neka Vam ćerka ubuduće šalje kao “hartije od vrednosti”, preko western uniona, poštanske uputnice, neka Vam uplati na žiro račun, da ovlašćenje za račun u banci, neka Vam pošalje po zemljaku koji vozi kamion iz Nirnberga do Jagodine… Meni je svejedno!  Jedino će te tako imati dokaz da ste ga dobili, lično na ruke. Pismeni il’ usmeni. Dokaz. Al’ neka Vam nikad više ne kaže da je poslala para koliko nije, jer do sad nisam čuo da je i jedan lopov na svetu ušao u banku, uzeo koliko mu treba i vratio sve na svoje mesto da se ne primeti…”

DEDA-CROP

Besno shvativši sav moj sarkazam i ironiju, ne zatvorivši prozor, bez pozdrava, dodade gas i moja torba pade sa haube Golfa u ono što je trebao da bude sneg…  Prišao sam i podigao je. Pomislim, eto u 7 dana mora jedan ovakav “pacijent” da naiđe… Gledam u onu smesu koja mi se razlila po pošti. Majstor je dodavši gas uz pomoć male bare na kojoj je stajao zadnjom vučom, dodao plavetnilu moje uniforme neverovatne nijanse braon crne maskirne forme. Ok. Ajmo dalje. Gledam u sat  na mobilu. Potrošeno 25 minuta na idiotluk… Hm…Jbg. E Jbg stvarno, pa ja sam bez pljuga.. Sad vidim, ispale su mi iz džepa dok sam skupljao torbu kad je pala. Sada se nalaze u onome što bi trebalo da bude sneg. Merde! 

 

13090180