To je više od igre…     

Nole medalja (2)

Novak Đoković – koji je u ovom momentu apsolutni šampion sveta u tenisu, je po mnogim stručnjacima ovog sporta, bivšim i sadašnjim igračima, takođe, i jedan od najvećih tenisera u istoriji. O njemu se bezmalo zna sve. I gde je rastao i ko su mu preci. Kako trenira i koliko trenira, šta jede i šta pije… Njegov život je skoro izgubio privatnost pod težinom njegovog ličnog uspeha. Svi znaju za Noleta. Ovaj neverovatan mladić, kojeg kao da su pravili bogovi Olimpa, nesebično daje novac u dobrotvorne svrhe i kad god je u prilici gleda da svojoj otadžbini osvetla obraz uvek i u svakoj prilici. Gestom, fer plejom ili jezikom zemlje u kojoj igra. Novak nije samo svetski šampion u tenisu. On je i poliglota i jedan fenomenalan šoumen. Nikada do sada, ni u jednoj prilici nije obrukao trobojku Republike Srbije, niti su ga brojni pritisci i  osporavanja uspela da isprovociraju, da napravi neki gaf i pokaže da je svet u pravu kada nas pokazuju kao retke životinje  zoo-vrta. Ne, Nole vraća dostojanstvo Srbiji.  Ali  zato smo tu mi… Mi, koje on predstavlja, Mi zbog kojih on ponosno podiže zastavu svaki put. Mi smo tu da useremo celu stvar! Zašto?! E pa evo, zašto.

Kada je pre samo par dana osvojio poslednji u nizu turnira i time zaokružio svoju titulu neprikosnovenog prvaka sveta u Parizu, u njegovoj otadžbini su oni koje bi Nole da prikaže u najboljem svetlu, umesto vatrometa,  veselja i pesme – raspalili bojevom municijom iz ko zna kog sve naoružanja, da po „starom srpskom običaju“ – proslave pobedu Novaka Đokovića. Kakve petarde, kakvi bakrači… Daj „kalaš“ i redenik municije da vi’š kako se slavi!!! Jedan takav primer i kruži internetom. Izvesni gospodin iz mesta Bileće je snimio i postavio na YouTube svoj način „proslavljanja“ – pobede ovog velikana tenisa. Ne, mi nismo sklonili taj snimak. Niko nije sklonio taj snimak. Mi se time ponosimo. To nam je „tradicija“.  Jel’, bogati ??? … Nisam znao.  Molim sve poznavaoce istorije, da mi pokažu dokaz o takvoj vrsti tradicije kod nas, kada je u pitanju sport. Evo šta je jedan Kralj mislio o tome kad je u pitanju verski praznik, a ne sportski događaj:

pucanje

Jer kad je u pitanju sport, kod nas se uvodi nova „tradicija“ – ne voditi decu na utakmice – ne ići sam na utakmice (ovo važi za svaki grupni sport kod nas, a uskoro ćemo to raditi i na šahovskim turnirima), nikako povesti suprugu i ne polaziti bez bilo koje vrste kapuljače ili kačketa koji bi, zbog eventualnog  razvoja i toka navijanja, trebao biti poželjan kako bi se što lakše pobeglo od pripadnika MUP –a.  Čemu?!!!!!! Zemlja od jedva šest miliona stanovnika, rascepkana na velike i male klanove, na „ove“ i „one“ , na „ naše“  i  „ njihove“ , na…. Ma na koga bre?! Umesto da se okrenemo jedni ka drugima – mi okrećemo leđa jedni drugima. Umesto međusobno da se poštujemo – mi se omalovažavamo. Postao je trend (a za to uvedena i prihvaćena strana reč sa nakaradnim izgovorom „hejtovanje“ –  mrženje), da sve što je sa ovih prostora ili „Bogom dano’“ ili u suprotnom i u najširem obliku prihvaćeno – LOŠE. A kada se ovakav biser pojavi i zaslepi ceo svet svojim sjajem – mi taj sjaj prihvatamo kao da smo mi ostavili krv i znoj na teniskom terenu. Nije nam dovoljno što je taj biser naše gore list, ne. Mi poput Goluma iz trilogije Gospodara Prstenova, ga prisvajamo za sebe kao da je naš, samo naš, naš prekrrrasssniiiii…..  I zato smo spremni da pucamo i šenlučimo okolo ne mareći za rikošete, jer se od gelera ne gine, ne mareći za to kakvu sliku šaljemo svetu – jer sve će to Nole oprati. Pitam se samo jednu stvar?  Koliko bi pljuvanja palo po sudiji, da je Nole izgubio ovaj meč? Verovatno bi otkrili da je sudijina baba po majčinoj liniji bila Hrvatica, pa bi nam komšije bile krive za sve.  Ne, daleko smo mi od toga, da možemo da ugostimo bilo čije navijače iz bilo kog sporta u našoj zemlji. Jer kod nas se i seoska utakmica u najnižem rangu vodi kao „utakmica visokog rizika“. Ali, da se prekrstimo pre nego li nekome opsujemo mater, to je u duhu tradicije.

Bozic

Ovim tekstom ne želim da generalizujem i optužujem celu našu naciju za nemire na tribinama i za nerede po ulicama, kada naši sportisti proslavljaju svoje pobede. Mi smo mala zemlja od blata ali puna zlata. To zlato treba da čuvamo sjajnim i da ne dopustimo pojedincima, jer “u svakom žitu ima kukolja“, da kvare lepotu sportskog duha i takmičenja. A ako mi tome ne stanemo na put, a MUP Srbije očigledno nema nameru, što se vrlo lako dalo videti i na primeru izvesnog Bogdanova, po zanimanju navijača i siledžije – mada ni njih ne možemo sve strpati u isti koš, doživećemo da se  vratimo u vreme kada ćemo umesto teniskih reketa, koristiti mačeve i buzdovane, gde će  bez obzira na publiku, samo jedan „lajk“  odlučivati, pobednika.

eljem

thumbs-up-thumbs-down-hi

 

13090180