BESUDBINSTVO

IMRE KERTES

Imre Kertes (1929-2016) je bio mađarski književnik jevrejskog porekla, prevodilac, novinar, esejista, borac protiv nacionalizma, populizma i diktature. Godine 2002. dobio je Nobelovu nagradu za književnost uz objašnjenje švedskog udruženja za Nobela: „Roman koristi sredstvo otuđivanja, uzimajući realnost života u logoru zdravo za gotovo, predstavljajući svakodnevnicu kao i svaku drugu“. Rođen u sekularnoj jevrejskoj porodici kao Jevrej koji nije sasvim bio okrenut veri, sa 14 godina je bio deportovan u koncetracioni logor Aušvic, pa zatim u Buhenvald i Cajc. To iskustvo mu je i dalo svu inspiraciju za svoje stvaralaštvo. Kertes je neshvatljivo potcenjivan pisac i godinama nezasluženo zanemarivan. Na Mađarskoj sceni, do Nobela, je bio polu-poznat, da bi na međunarodnu scenu stupio zahvaljujući brojnim nemačkim prevodima svojih dela. On je bio pisac na margini književnih zbivanja, i za taj položaj se izborio sam, predstavljajući sebe kao samostalnog i nezavisnog intelektualca, koji se nikad nije uklopio ni u jednu vlast. Predstavio se kao usamljenik koji se bori samo za svoju slobodu i slobodu pisanja. Kertes je jedan od retkih mađarskih jevreja koji se vratio iz konc logora i u svom govoru prilikom primanja Nobelove nagrade, rekao je: “Ono što sam otkrio u Aušvicu je stanje ljudi, krajnja tačka velike avanture gde je evropski putnik stigao nakon dvovekovne moralne i kulturne istorije“. Ovo je pisac, autsajder koji je pobedio.

“Besudbinstvo“ je prvo Kertesovo delo, delo koje je pisao blizu deset godina, i delo koje je još pola tih godina provelo u fioci zbog nezainteresovanosti izlagača za tom temom. Sada je jedno od najvažnijih književnih dela 20-og veka, objavljeno 1975. godine, da bi kod nas došlo na scenu tek 2002. godine u prevodu našeg najpoznatijeg pisca Aleksandra Tišme. 2005. godine, u režiji Lajoša Koltaija, snimljen je i istoimeni film. Sam Kertes je kritikovao Stivena Spilberga za prikaz Holokausta u filmu “Šindlerova lista“ kao oličenje kiča: ” Smatram kičem svako predstavljanje Holokausta koje nije u stanju ili ne želi da razume organsku vezu između našeg sopstvenog deformisanog života i mogućnosti da se Holokaust uopšte razume“.

Ovo je priča o petnaestogodišnjaku koga bidimpeštanska policija 1944. godine hapsi i deportuje zajedno sa svim ostalim Jevrejima u Aušvic, pa u Buhenvald. Ali priča koja je pričana na malo drugačiji način. Sigurno znamo mnogo vrednih priča o Holokaustu, što istorijskog – što filozofskog karaktera, ali ovo Kertesovo se razlikuje, pre svega, što je lično i to bez imalo želje za isticanjem bilo kakve osude.
Ovo je priča o dečaku, koji na nevin način opisuje svoju deportaciju, priča o njegovim osećanjima i mislima, zanosima i razočarenjima, gledajući iz njegove perspektive, očima nekog ko ne zna ništa. Selekciju i gasnu komoru ne razume, kao ni judizam ili nacizam.

“… Ima li zaraza?- ima ih- glasilo je obaveštenje; pa šta biva sa bolesnima?- Umiru- ; a sa mrtvima?- spaljuju se- saznadosmo. Pravo rečeno- ispostavilo se postepeno, ali ja nisam mogao da ustanovim kojim putem i načinom- taj odžak tu preko i ne pripada u stvari fabrici kože, nego „krematorijumu“, to jest spaljivaonici, kako nas obavestiše o značenju reči. Onda sam ga i bolje pogledao: bio je to zdepast, uglast odžak, širokog ždrela, čiji vrh kao da je bio naglo zasečen. Mogu reći da sam nekog poštovanja- i naravno onog mirisa, u koji smo se takoreći ulepili, kao u kakvu gustu kašu, u nekakvu močvaru- ništa posebno nisam osećao. Ali smo zato u daljini primetili, sa sve novim i novim iznenađenjem, jedan, pa još jedan i čak na krajnjem rubu blistavog neba ponovo jedan isti onakav odžak, od kojih su dva upravo izbacivala dim sličan našem i možda behu u pravu oni koji počeše da gaje sumnju i prema pramenu dima što se s mukom probijao uvis iza nekog dalekog, slabašno olistalog, na parkić nalik rastinja, te primetiše, po mom sudu s pravom: zar je tolika zaraza da je ovoliko mrtvih?…“

Drugi deo knjige, kao i sama poruka knjige govori o samom prilagođavanju čitavog života gde god se on odvijao. Pored opisa konc logora i dečaka koji ne zna zašto je tu, knjiga opisuje i ravnodušnost logoraša, možda čak i na način zadovoljstva, koji su okupirani rešavanjem praktičnim problemima, bez pokazivanja besa, mržnje, otpora i patetike. Uvek se treba podsetiti, da je ovo polu-autobiografsko delo kroz oči petnaestogodišnjaka. Po oslobođenju 1945. godine, dečak se vraća u svoju zemlju koja je bila okupirana od strane Sovjetskog Saveza. Suočava se sa nestalim i razrušenim gradom, kao i porodicom, i u tom prelomnom trenutku, on čak oseća i nostalgiju. Sam problem je bio u tome, kako nastaviti život posle logora, koji je smisao života – života koji se zasnivao na sukobu sa vremenom tj. na sukobu sa zaboravom.

“… Pre svega moraš zaboraviti strahote. Upitah, sve više iznenađen: – A što? – Zato – reče on – da bi mogao da živiš – , a čika Flajšman je klimnuo glavom i dodao: – Da živiš slobodno – , na što je opet drugi starac klimnuo glavom i dopunio: – Sa ovakvim teretom ne možemo početi nov život – i u tom je imao unekoliko pravo, priznadoh. Samo ne shvatam sasvim kako mogu zahtevati nešto što je nemoguće, pa i stavih primedbu, da ono što se desilo, jeste se desilo, i da ne mogu da zapovedam svome pamćenju. Nov život bih – tako se izrazih – mogao da započnem samo ako bih se ponovo rodio ili ako bi mi mozak bio pogođen nekom ozledom, nekom bolešću ili nečim sličnim, što mi, nadam se, oni ne žele. – Uostalom – dodadoh – nisam primetio da su to bile strahote – i to ih, videh, veoma iznenadi. Kako to da shvate – hteli su da znaju – da ” to nisam primetio “? Onda ih opet upitah: a šta su oni to radili u ovim “teškim vremenima“? – Pa… živeli smo – zamislio se jedan. – Pokušali smo da preživimo – dodao je drugi…“