ŽAN ŽAK RUSO

“ISPOVESTI“

Žan Žak Ruso ( 1712-1778 ) je bio švajcarsko-francuski filozof, književnik, humanista, politički teoretičar, samouki kompozitor kao i najuticajniji filozof prosvetiteljstva. Smatrao je da je vaspitanje temelj društva i da ljudi treba da se vrate prirodi, slobodi i jednakosti. Za njega je nejednakost nastala privatnom imovinom, a država ugovorom. Rusovo najznačajnije delo je “Društveni ugovor ili o principima političkog prava“ gde iznosi principe radikalne demokratije i to delo je poslužilo kao inspiracija za Francusku revoluciju ( 1789-1799 ), da bi i njegove teze kasnije bile temelj različitim ideologijama kao što su nacionalizam, socijalizam i komunizam. Delo “Emil“ je kontroverzno delo koje je stavljeno u Indeks zabranjenih knjiga, a govori o vaspitanju i pedagogiji, dok je delo “Nova Elioza“ puno ljubavi i strasti koje je uticalo na Getea i Šilera. Sam Ruso je uticao na poznate filozofe kao što su Kant, Fihte i Hegel.

Delo “Ispovesti“ je delo pred kojim ja lično imam tremu i nisam sigurna, da li ću znati na pravilan način da ga predstavim. To je autobiografski roman kroz koji Ruso prikazuje autoportret i delo za koje se postavlja večno pitanje za analizu, da li on piše o sopstvenom životu ili o onome što bi želeo da njegov život bude u očima čitaoca? Delo sadrži spoj sujeta raznih ljudi koji su ga pratili tokom celoga života, kao i optuživanje tj. kritiku samoga sebe, većinom zbog velike želje za pravim prijateljima i iskrenom ljubavi. Opsednut idejom o iskrenom i dobronamernom čoveku, kao i čistim osećanjem srca pošteđenog iluzijama, vrlo često otkriva tugu i bol izazvano lažnim prijateljima, spletkama i na kraju progonom. Svojih zadnjih 15 godina života posvetio je “Ispovestima“.

ISPOVESTI-II-Zan-Zak-Ruso_slika_O_47704121
“… Moje se srce rado otvaralo, samo ako je osetilo da se i drugo njemu otvara. Suva i hladna pitanja, bez ikakvog znaka odobravanja ili prekora na moje odgovore, nisu u meni budila nikakva poverenja. Kad ni po čemu nisam video da li se moje čavrljanje sviđa ili ne, uvek sam bio u strahu, i manje sam nastojao da pokažem ono što mislim, a više da ne kažem ono što bi mi moglo naškoditi. Opazio sam posle da je taj suvi način ispitivanja, kojim neko želi da ljude upozna, prilično čest običaj kod žena koje misle da imaju duha. One zamišljaju da će im poći za rukom da bolje upoznaju vaše osećaje, ako ne pokažu svoje; ali one ne shvataju da tako oduzimaju čoveku hrabrost da ih iznese. Čovek koga ispituju počinje već samim tim da bude oprezan, a ako misli da on zapravo ne zanima onoga koji ga ispituje i da ga taj samo hoće navesti na to da pripoveda, on laže, ili ćuti, ili udvostručuje pažnju na samoga sebe, i draže mu je da ga drže za glupana nego da se da prevariti od nečije radoznalosti. Ukratko, nikada nećemo moći čitati u srcima drugih ljudi, ako nastojimo da sakrivamo svoje srce…“

ruso-360x240

Ruso je živeo u XVIII veku, u dobu kada su se pojavili enciklopedisti željni znanja i svestranosti, otvorenog i slobodnog duha, koji ne priznaju gotove istine, nego teže ka istraživanjima i eksperimentisanju. To je doba prosvetiteljstva, doba kada se kritikuju sve zvanične ustanove, crkve, države, kao i sve ono što oduzima slobodu. Doba kada se najveći značaj daje prirodi, a ne svemu onome što može da se menja i koriguje, pogotovo da se kupi. Sam Ruso je širio filozofiju čovekovog ponašanja i morala u skladu sa prirodom, pokušavajući da dokaže da je priroda nadmoćnija od društva, i da povodom toga, treba da se uskladimo njoj.
Oslanjajući se više na svoja osećanja nego na svoj razum, veoma dobronamernog i neiskvarenog srca, Ruso se susreće sa različitim karakterima, gde uglavnom nakon toga biva povređen i razočaran, prvo u sebe, pa onda u njih. Njegove strasti su veoma žestoke, ali traju jedan tren. Potrebna su mu čista uživanja, bezuslovna ljubav i prijatelj koji će da ga voli radi njega samog, a ne iz taštine.

3093595_orig

“…Zašto sada kada sam odmakao u godinama, nalazim tako malo dobrih ljudi, a u mlađim sam ih toliko nalazio? Zar ih više nema? Ne, nego stalež u kome sam danas primoran da ih tražim, nije više onaj isti u kome sam ih nekad nalazio. U narodu, gde velike strasti progovaraju samo od vremena do vremena, prirodni osećaji probijaju češće. U višim su staležima oni potpuno ućutkani a pred maskom osećaja progovara uvek samo korist ili taština…“

1451067898_8265_1047268768627948_5287027737777939662_n

Pisanjem “Ispovesti“, Ruso shvata da ne može sve da opiše u najboljem smislu. Njegova najveća osobina koja se ističe u ovom delu je potreba da se opravda pred čitaocem, kao i pred samim sobom. On kroz pisanje želi da upozna sebe, ali ustvari otkriva sebe pred drugima. Iako je sam zaključio da je nemoguće sagledati samoga sebe onakvim kakvim zaista jeste, on ovaj roman završava zaključkom da što se više upoznaješ sa društvom, to se manje možeš prilagoditi njegovim običajima, da dobra dela koriste čoveku da bi mu uzdigla dušu i pripremila da čini još bolja, i da u životu nisu najbitnije životne činjenice, nego životna osećanja.

Rousseau02

“… Kad bi svaki čovek mogao čitati u srcima svih drugih ljudi, bilo bi više onih koji bi hteli doći na niži položaj nego onih koji bi se hteli uspeti na viši. Ta tako očito istinita misao, u kojoj nema ništa preterano, mnogo mi je koristila u toku moga života da spokojno ostanem na svome mestu. On mi je dao prve prave pojmove o poštenju koje je moja zanesena glava shvatala do tada samo u njegovim krajnostima. Preko njega sam spoznao da oduševljavanje za uzvišene vrline nije baš običaj u društvu, da se čovek izlaže tome da padne, ako se uspe odviše visoko, da je za neprekidno i dobro izvršavanje malih dužnosti potrebno isto toliko snage kao i za herojska dela, a da to mnogo više koristi časti i sreći, i da neizmerno više vredi ako vas ljudi uvek poštuju nego ako vam se koji put dive…“

Aleks Sanders