ALEKSANDAR TIŠMA – “UPOTREBA ČOVEKA“

UPOTREBA-COVEKA-Aleksandar-Tisma_slika_XL_26609497
Aleksandar Tišma ( 1924-2003 ) je bio jugoslovenski-srpski pisac, pesnik, novinar, prevodilac, putopisac, romansijer. Svoje detinjstvo i mladost proveo je u Novom Sadu. U Budimpešti je studirao ekonomiju i romanistiku, 1944. godine je bio u Transilvaniji na prinudnom radu studenata, da bi se u novembru iste godine vratio i pristupio Narodnooslobodilačkoj vojsci. Demobilisan je 1945. godine i iste godine počeo da radi kao novinar novosadskog lista “Slobodna Vojvodina“ i kasnije beogradskog lista “Borba“. 1949. godine napušta novinarstvo i počinje sa radom u izdavačkoj kući “Matica srpska“, najpre kao sekretar redakcije,a zatim kao urednik sve do svoje penzije.

Aleksandar_Tisma_(1924_2003)

Za svoje stvaralaštvo u književnosti, postao je dobitnik mnogobrojnih nagrada kao što su: Brankova nagrada za poeziju, Oktobarska nagrada grada Novog Sada, Nolitova, NIN-ova, nagrada Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, Andrićeva nagrada, nagrada Oslobođenja Vojvodine, nagrada Društva književnika Vojvodine za životno delo, državno priznanje Austrije za evropsku književnost, nagrada grada Palermo, nagrada Lajpciškog sajma, Vukova nagrada, nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, “Dnevnik“ nagrada i nagrada “Svetozar Miletić“ za publicistiku. Umro je 16. februara 2003. godine u svojoj 80-oj godini života, u svom gradu Novom Sadu, u svojoj “Tanurdžićevoj palati“ u svom stanu, u ulici Modena 1. Iako je njegovo telo otišlo, njegova dela će večno da žive raspostranjena po celom svetu.

Tanurdžićeva palata 1
Tanurdžićeva Palata

Foto : Goran Kuprešak

“Upotreba čoveka“ (1976), je stilski i tematski gledano najjače književnoumetničko delo koje se čita u jednom dahu, delo koje je prevedeno dosad na 17 stranih jezika. Iako ovo nije ratni roman, gde nema ratnih okršaja, vreme romana je predratno, ratno i posleratno ( 1935-1955, na ulicama Novog Sada, Bačke, Beograda i okoline), koje je jednako traumatično i kao jedan ratni roman. To je spoj tri razdoblja, najviše po celini ljudske životne drame i njihovog učestvovanja u svakodnevnim borbama, kao i u potrazi za smislom i nastavkom života.
Junaci romana su prosečni ljudi, koji zbog rata što ih je zadesio i upleo se u njihove sudbine, čini jednako i jedinstvenim i nesvakidašnjim. Roman prati tragičnu sudbinu nekoliko porodica, koje se zbog surove i katastrofalne situacije razilaze. Neki završavaju ubijeni, a nekima rat uzima život, na neki drugačiji način. Glavni lik, Vera Kroner, po povratku iz logora, pokušava da nastavi svoj život odupirajući se nezaboravnim mislima i traumi, koje su u njoj ubile svaku nadu kao i svaki deo čoveka. Iako se u logoru izborila da preživi i da ostane emotivna jaka, po povratku kući, za nju život više nije bio vredan, kao što ni nije imao smisao. Puna gorčine i razočarenja, oseća da ju je sudbina izdala, da patnja nema dna, te zbog inata i prkosa, shvatajući da je sama sebi jedina ostala, bira put prostituisanja i na takav način pokušava da preživi.

Tišma 5
“… Ledeno je usamljena, sve to uokolo su tuđini, aveti; najednom joj se učini da je, napustivši logor, ostavila jedino mesto gde se sporazumevala, gde su je okruživali pravi, bliski ljudi, vidi onu pustoš prekrivenu leševima u trenutku, kada ju je napustila, vidi iskošena tela obešenih stražara i gotovo je spremna da i za njima zažali, da klekne pred njih i skine ih sa konopca i da zavapi: “Tucite me, ja sam vaša“. Shvata da je nepromenljivo ostala onde, na onom vežbalištu prinude. Razgrće na prsima haljinu, jer sama sebi ne veruje, i iskosa, grčeći vilicu, čita naopačke crni utisnuti natpis. Da, to je ona. Da je bar stvarno ostala, mrtva, kao i Magda i Lenci, pored svog kreveta, prorešetana poslednjim Handkeovim rafalima, u ukićenoj sobi ljubavi nakićenoj crvenim plamičcima…“
Rat je nametnuo prinudne seobe, prinudna prijateljstva, opredeljena, kako ljubav tako i smrt, sa sve fizičkim i psihičkim stradanjima, bolima, patnjama i poniženjima. Za ovaj roman bi se moglo reći, da je jedan psihološki roman o “Zloupotrebi“ čoveka, o manipulaciji čoveka koji je nateran na promenu u životu, u dramatičnu i tragičnu sudbinu, sa početkom loma volje i duha, do nesposobnosti za nastavak života i životne borbe, ostavljajući mu samo jedno znanje – znanje zloupotrebe drugog čoveka.

Drugi glavni lik, koji prati Veru Kroner, ali kroz svoju priču i sudbinu je Sredoje Lazukić, potpuno neizgrađeni intelektualac iz građanske porodice, gimnazijalac koji nije mogao da se prilagodi sredini, sklon samo telesnim užitcima, on koristi žene, i svu svrhu života vidi samo u tome. Kao rob strasti, nije uspeo da oblikuje druge životne vrednosti, te je zbog toga i rat dočekao nespreman. Nakon rata pokušava da pronađe sebe i svoj mir, ženi se i postaje otac, ali u novom sistemu i novim uslovima života on se ne snalazi, te napušta svoj dom i porodicu. Vrativši se u Novi Sad, nailazi na Veru, svoju potajnu ljubav iz mladosti i tek tada shvata, da mu se život istrošio, da je slab i da nema snage za novi početak…da je jedna olupina…da je vreme,kao i rat upotrebilo ljude, a da je čovek iskoristio čoveka.

 

Aleksandra Tišme 1
Ulica Aleksandra Tišme na Podbari

Foto : Goran Kuprešak

Aleksandra Tišme 2
“… Sami zajedno ne izlaze, po prećutnom sporazumu, skoro stidu, osećajući da za javno izlaganje gradu, posle poniženja koja su u njemu podneli, nisu prikladni. Ulice kojima promiču svako za sebe za nekom nabavkom ispunjene su tog proleća vrevom: ljudi se više kreću, poklanjaju pažnju odevanju, na njima se vijore šarene tkanine, oni zajahaju odnekud nabavljene ili opravljene motocikle, a ove opet silovito pretiče poneki bleštavo nov automobil. Taj zamah isticanja, luksuza, iako tek u začetku, oneraspoložuje ih, osećaju da im on izmiče. Ponekad im se u svesti, a onda i u kusoj reči, javi iskušenje da i sami pođu u korak sa okolinom: Sredoje pominje svoju napuštenu želju da studira, pojavljuje se pomisao na Verino ponovno zapošljavanje. Ali strah im ne da, da krenu dalje od zamisli, strah da bi mogli izgubiti ono što su neočekivano stekli, ovu saglasnost u podrugljivom nemaru, ovaj spolja nedoticani mir, pa ućute. Ućute sa ožiljkom razočaranja. Gledaju jedno drugo, napola krišom, ispituju taj predmot sveg svog zadovoljstva koji ih, evo, odseca od lepih privida. To što nalaze jeste blisko lice, ali ne i njegova vrednost, nju samo osećaju…“

Viktor Frankl kaže: “Sve ono što smo doživeli, ne može niko da nam oduzme. Ne samo ono što smo doživeli, već i ono što smo uradili, ono što smo ikada plemenito pomislili i ono što smo pretrpeli […] sve smo to utkali u stvarnost, jednom zauvek. I mada je sve to prošlost, upravo je u prošlosti zauvek osigurano! Postojanje u prošlosti je takođe postojanje, možda najsigurniji način postojanja […] moramo naučiti i učiti očajnike, da zaista nije važno šta mi od života očekujemo, već je naprotiv važno šta život očekuje od nas”.

Tišma 4
Aleks Sanders