Ž Stnic

Tog popodneva smo se sastali na Železničkoj stanici. Cela ekipa od nas troje. DOTKOM ekipa. Hteli smo da odemo do nekog kafića, kluba, paba, kako bismo se dogovorili oko nekih stvari koje su se ticale našeg daljeg rada. Stojeći tu, u polumraku, gde su se sudarali pristigli putnici sa onima koji tek odlaze, počeli smo da nabrajmo sve moguće varijante gde bi mogli održati naš mali sastanak. A onda je Aleks predložilla da odemo na samu stanicu, rekla je “.. Ja baš volim vozove! “ – Mi smo se pogledali i momentalno složili. Otišli smo par koraka dalje , u obližnjoj “budici” kupili pivo i kikiriki i uputili se na stanicu vozova – destinacija – Peron 1. Seli smo na kamenu klupu i krenuli da odmotavamo klupko sa pitanjima šta i kako dalje. Nije prošlo mnogo vremena, kada nam se približio momak noseći jedan poveći kofer, ruksag i par kesa u ruci.

Kulturno nas je upitao na tečnom engleskom da li možemo da mu pomognemo. Putovao je za Suboticu, ali mu nije bilo jasno ni kada ni odakle mu polazi voz. Pokazavši nam kartu shvatili smo i zašto. Nigde na karti ni vreme polaska, niti mesto (peron) na koji će voz da stane. Samo kodovi i šifre. Pa tu se ni mi nismo mogli snaći, a kamoli stranac.  Jooooj Srbijo… Rekao je da je pitao neke ljude pa čak i policiju, i tada smo ugledali dva stanična pandura kako nas gledaju ispod kačketa, međutim niko nije umeo da mu odgovori. “Ok rekoh, pođi sa mnom. Ostavi stvari tu, niko ih neće dirati. “ Zastao je za trenutak a  onda spustio one kese kraj kofera uz samu klupu na kojoj smo sedeli i pošao za mnom. Silazili smo niz stepenište ka unutrašnjosti velike sale novosadske Ž. stanice kada sam ga upitao za ime, “Žilije?” – ” Iz kog dela Francuske si?”, pomislio sam – jebote kako se blamiramo, pa u Francuskoj sigurno ne bih tumarao kao ludak po nekoj postapokaliptičnoj stanici vozova tražeći nekog da mi objasni uredno plaćenu kartu.

krt

“Nisam iz Francuske.” – Nasmejao se prvi put. “Izvini, ja sam iz Sirije, roditelji su mi dali to ime po piscu.” – Hodali smo a ja sam ga gledao očekujući da će mi reći da se zeza. Međutim ne. Ponovo se izvinio. ” Šta se izvinjavaš, jesi li napravio neko sranje?” – Pitao sam ga dok smo sad već prolazili kraj šaltera koji su redom bili zatvoreni podsećajući na scenu iz nekog Linčovog filma, pitao sam se radi li ovde neko uopšte. ” Ne, nisam. Ali sam čuo da su moji zemljaci i ostale izbeglice napravile gomilu problema prolazeći kroz vašu zemlju, pa… “ . Pokušao sam da se setim kako se na engleskom može formulisati  poslovica – “U svakom žitu kukolja” ali sam odustao, falio mi je fond reči, pa sam se samo nasmejao i rekao mu “zaboravi…” Odjednom iz mraka pretposlednjeg šaltera izronilo je lice sredovečne žene i za par sekundi smo dobili informaciju kada i sa kog perona mu kreće voz.

Vraćajući se nazad pitao sam ga od čega beži, jedno je ono što prenose mediji i hteo sam da čujem isto to sranje i iz njegovih usta. ” Zato što su hteli da mi odseku prste na desnoj šaci jer pišem i čitam hebrejski, i naravno zbog rata” – ” Ko je bre hteo da ti odseče prste ???” – “Šiiti. Oni ne žele da učimo hebrejski niti da imamo veze sa komšijama, a nekada je u našim školama to bilo normalno, što zbog susedskih odnosa, tako i zbog ekonomije i svega ostalog…” Malo me spopala mučnina. Već smo se vratili na stanicu i seli na kamenu klupu. On je seo sa nama jer se valjda osetio sigurnim. Ukratko sam na srpskom prepričao ekipi ko je deran, a on je za to vreme počeo da vadi sve moguće isprave i potvrde da je samo u tranzitu kroz našu zemlju. Odmahnuli smo rukom i već pripremili diktafon. Ovo se mora zabeležiti – konstatovali smo. Za razliku od nas troje – njegov engleski je bio sjajan…

dotkom

Ž: Uzeo sam kartu za voz. Znači, možda ću biti u Subotici ujutro.

D: Ne, bićeš u Subotici, otprilike, oko 2 sata ujutro.

Ž: Da li je to brzi voz?

D: Nije, to je loš voz, ali nije daleko.

Ž: Zapravo, moja konačna destinacija nije Subotica, ja idem u Horgoš.

D: Čime si impresioniran u Novom Sadu i Srbiji?

Ž: Glavni grad Sirije, Damask, je isti kao Novi Sad. Voleo bih da proputujem Srbiju, ne kao izbeglica, nego kao turista. Da vidim Srbiju.

D: Za mene, ti nisi izbeglica, samo posetilac Srbije i Novog Sada.

Ž: Koliko sam video, ljudi u Srbiji su veoma gostoljubivi. Svi koje sam sreo, bili su veoma dobri prema meni.

Sreo sam, doduše, dva ili tri tipa koja nisu bila dobra i ne vole izbeglice, ali oni ne predstavljaju celu Srbiju, kao što ni ja ne predstavljam sve izbeglice.

To bi bila impresija koju bih ja podelio sa vama.

Sir

D: Hvala ti za to. Tvoja zemlja je Sirija?

Ž: Da, ustvari moja domovina je Hakasija , ali sam rođen u Siriji i moja nacionalnost sada je sirijska.

D: Ti živiš u ruskoj federaciji?

Ž: Ja živim u Siriji, ali sam iz Rusije.

zst

D: Tvoja konačna destinacija je Nemačka? Sada si u Srbiji, pa ideš u Mađarsku, pa u Austriju ..

Ž: …i onda u Nemačku.

D: HIljade kilometara. Jesi li morao da platiš ceo ovaj put? Ulaske u svaku zemlju?

Ž: Sve sam morao da platim do sad. Bio sam u Grčkoj, pa u Makedoniji, sad sam ovde. Svaki put ja plaćam.

D: Koliko?

Ž: Ne sećam se tačno, ali svaki ulazak je oko 15 eura.

D: To nije jako mnogo, ali dobro… ima puno zemalja. Koje je tvoje zanimanje, profesija?

Ž: Hoću da nastavim moje studije u IT inženjeringu, takođe bih voleo da naučim nove jezike. Kao što trenutno učim hebrejski i srpski, a mogu da govorim engleski, ruski, arapski, turski i hakaski…

D: Vau! Pa čujem da ti engleski ide prilično dobro. Gde su sada tvoji roditelji?

Ž: U Turskoj.

D: A ostatak familije?

Ž: Misliš na moje ujake, stričeve, dede i to?

D: Da,da…

Ž: Rasuti su. Jedan je u Rusiji, jedan u Belgiji, jedan u Turskoj, jedan u Siriji… svi smo razdvojeni. Dede su mi mrtve.

 

D: Jesu umrli za vreme rata?

Ž: Jedan za vreme rata, jedan pre rata. Dobro je što su mrtvi da ne bi gledali sve ovo.

D: Da li imaš prijatelje, ili ženu? Ne? (odrično klima glavom).

Ž. Nažalost, tako je bolje.

D: Da li znaš tačno, u koji grad Nemačke ideš?

Ž: Ne znam. Idem tek tako, pa gde stignem. Ne znam šta me čeka, sa čim ću se suočiti, ali i ne očekujem ništa. Ne znam svoju budućnost. Sada sam kao slepa osoba.

D: Kao pas u kiši, koji je izgubio svoj trag?

Ž: Baš tako! Skoro…

D: Reci mi, koliko imaš godina?

Ž: 19.

D: I završio si školu za šta?

Ž: Zapravo, nisam završio školu. Bio sam na zadnjoj godini gimnazije, ali sam prestao sa učenjem zbog moje situacije u Turskoj, tako da sam sad bez ikakve diplome, škole ili studija… možeš reći da sam ništa u ovom momentu.

D: Koja je tvoja budućnost u tvojim očima?

Ž: IT inženjering. To je apsolutno ono šta ja hoću.

D: Reci mi, jesi li ostavio neku devojku u Siriji ili Turskoj?

Ž: Ne. Ustvari, u Siriji sam voleo nekog, ali…

D: Ali?

Ž: Nismo se slagali i imali smo nekih problema i to je ostalo u prošlosti.

D: Kakve devojke ti se dopadaju?

Ž: Hakasijske devojke, kao što sam i ja. Jer ja sam čiste krvi. Niko se iz moje familije nije oženio ni sa kim iz Sirije dosad. Od mog pra- pradede do mene.

D: Znači ti bi voleo da nastaviš tu tradiciju?

Ž: Ne mislim da mogu da nastavim tu tradiciju, jer ne verujem da mogu naći Hakasijku na mojoj konačnoj destinaciji.

D: Sumnjaš da ćeš pronaći svoju Hakasijku negde u Evropi?

Ž: Ne znam i nije me briga u ovom momentu.

D: A ako bi našao devojku neke druge religije ili boje kože, da li bi mogao da se zaljubiš u nju?

Ž: Ne znam. To je veoma teško pitanje.

D: Pitam te, zato što mi se činiš poprilično otvorenog uma.

Ž: Zapravo, nije me briga za boju kose ili kože, za njenu religiju ili nacionalnost. Ljubav je mir po mom mišljenju. Ako bih našao ljubav mog života u bilo kojoj devojci koju sretnem, ostao bih sa njom. Nije me briga koje je nacionalnosti,  nije me briga kojim jezikom govori, koje joj je boje koža, ili bilo šta slično, ako je dobra i ako me voli i ja volim nju, to je to.

D: Rekao si mi da te je malo sramota ljudi iz tvoje zemlje, izbeglica koji su pravili probleme meštanima zemalja u koje su došli. Zašto je tebe sramota tih stvari?

Ž: Nisu svi ljudi isti i ne nose etikete. Neki misle da su sve izbeglice iste, misle da su svi loši, misle da su svi zatucani, misle da su svi došli iz malih sela, a sami nisu civilizovani. Priznajem da ima loših ljudi, ali jedna ruka ima različite prste, svi su različitog oblika, nisu isti.

D: Dve glave su drugačije, dva brata su drugačija, dva sela su drugačija, dva grada su drugačija i to je jedini ispravan način razmišljanja.

Ž: Voleo bih da postoji jedna nacionalnost i da se zove čovek, ne Sirijac, ne Rus, ne Amerikanac. To je ono što ja želim, to je ono o čemu sanjam. To je moja vera, ono u šta ja verujem. Ne verujem u nacionalnosti, ja sam čovek.

D: Prešao si veliki put od svoje prve destinacije  dovde i imaš veliki put pred sobom. Reci mi na kraju, sa čime ćeš biti srećan? Sa kakvom situacijom, sa kakvim osećajem u srcu ćeš biti zadovoljan kad stigneš na svoje odredište?

Ž: Nisam tačno shvatio pitanje?

D: Šta tačno ti tražiš? Bolji život? Još obrazovanja? Sigurnost?

sirijc

Ž: Sigurno mesto. Da nastavim obrazovanje i imam bolju budućnost, ali najvažnije je da imam bezbedno mesto, jer sad bežim od rata. Prete mi zbog moje nacionalnosti i etničke grupe.

Hoću da učim, jer ako ne učiš, nemaš život. Nemaš napredak, nemaš ništa. Samo sediš u jednom mestu.

Ima izbeglica koje idu u Nemačku da samo jedu, piju i spavaju. To nije ono što ja hoću. Ja hoću da budem nešto, hoću da nastavim učenje. Hoću sam da izgradim svoju budućnost. Ne treba mi pomoć nikakve vlade, osim da budem legalan gde god da sam. Samo da bih dobio obrazovanje, što nisam mogao u zemlji iz koje sam krenuo. U Siriji, na primer, postoje univerziteti, ali ne tako dobri kao u Nemačkoj. I nažalost, u mojoj zemlji to funkcioniše tako što ako imaš novaca, daš novaca i imaš diplomu. To nije dobro. Dok sam bio u Siriji imao sam novca, ali ja neću da platim da dobijem diplomu, nego znanje. Zamisli da im ja dam novac, oni meni diplomu doktora, a ja ne znam ništa o medicini, a treba da izlečim čoveka.

D: Mi imamo iste probleme ovde.

Ž: U svakoj zemlji ima toga. Ne znam tačno kako to funkcioniše, ali je tako. Ono što je meni najvažnije, je da stignem na bezbedno mesto. To je ono što tražim u ovom momentu.

D: Ti si veoma hrabar momak za jednog devetnaestogodišnjaka. Da tako izađeš u svet i tražiš sreću i sigurnost od Sirije do Nemačke. Mogu samo da ti poželim sve najbolje i da se opet sretnemo u nekom drugom, boljem životu.

Ž: Možda i hoćemo.

D: Drago mi je da smo pričali. Hvala ti za ovaj razgovor.

Ž: Nema na čemu.

voz

Na kraju, pojavio se voz za Suboticu, rukovali smo se još jednom a onda je on kao otpozdrav doviknuo ” Šalom !” – na šta sam ja uzvratio ” Alejkum salam !”, i dok smo silazili niz stepenice sabirajući utiske, nije mi izlazio izraz njegovog lica iz glave, kada sam ga otpozdravio. Bilo je u njemu i sete i straha. Nadam se da je stigao kud je krenuo i da će možda između ostalog jednog dana prepričavati svojoj deci o troje stranaca koji su mu ponudili pomoć usred “Srpske Atine”…

 

13090180