VILIJAM FOKNER
“LEGENDA“

 

VILIJAM FOKNER

Vilijam Fokner (1897-1962) je bio američki književnik, romanopisac, prozaista, pripovedač, pesnik, scenarista i najznačajniji predstavnik modernog psihološkog romana “tok svesti“ ( strem of consciousness) – poseban stil pisanja koji podržava posebnu vrstu direktnog unutrašnjeg monologa. Misli su iskidane i nepovezane, te praćenje i razumevanje je znatno otežano, a sam pisac akcenat stavlja na sitnice, koje nam predstavlja bitnijim i zanimljivijim od velikih događaja. Iako srednju školu nije završio, Fokner je mnogo čitao i dokazao, da za pisanje i profesiju pisca nije neophodno obrazovanje. U Prvom svetskom ratu, dobrovoljno se pridružio kanadskim vazduhoplovnim snagama, gde ja kao hrabri pilot imao mnogo opasnih okršaja, te i sam bio ozbiljno ranjen.

576aaa1cb2970f0e433ccf2fd9d117c6

Nakon rata pokušava da završi studije, ali ne uspeva zbog nemarnosti, te se odlučuje na proputovanje svetom i potragom za pravim pozivom. 1949. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost, uz obrazloženje Švedskog Komiteta “za upečatljiv i umetnički jedinstven doprinos savremenom američkom romanu“. Primajući tu nagradu, Fokner je održao jedan od najboljih govora povodom te svrhe: “Dužnost i povlastica pesnika, pisca jesta da pomaže čoveku da izdrži, snažeći mu srce, podsećajući ga na hrabrost i čast i nadu i ponos i saosećanje i samilost i žrtvu. Pesnikov glas ne treba da bude samo beleška o čoveku; on može biti i jedan od oslonca koji će mu pomoći da izdrži i pobedi“.

Faulkner_signature

Pored stila pisanja i “toka svesti“, u Foknerovim romanima se uporedo odvijaju dve radnje: prošlost i sadašnjost, ali kao jedna celina. Sam pisac ne priznaje objektivno vreme, koje je strogo podeljeno na prošlost, sadašnjost i budućnost, već predstavlja da je svaki sadašnji postupak predodređen posledicama prošlih i presudan uzrok budućim postupcima. Za njega ne postoji objektivna realnost, nego samo pojedičan osećaj te realnosti. Rečenice su uglavnom opširne i dugačke, ponekad i na dve stranice bez znakova interpunkcije, što daje haotičan stil i u većini slučajeva vraća čitalaca na ponovno čitanje pasusa. Iako se možda zbog ovih odlika danas Fokner ne čita u tolikoj meri kao pre, zbog trenutne situacije koja nas sve zajedno okružuje, sva njegova dela zaslužuju veliku pažnju u našoj kućnoj biblioteci sa ciljem čestog i ponovljenog čitanja,i posledicom širenja granica naše svesti: “Ne možete da se otisnete u nove horizonte, dok ne izgubite iz vida obalu“  – V. Fokner.
Roman “Legenda“ je objavljen 1954. godine, roman kojem je pisac posvetio 10 godina rada i roman koji je stekao prve negativne kritike. Iako ga Fokner smatra svojim remek-delom i iako je za taj roman dobio dve velike prestižne nagrade “Pulicerovu“ za fikciju (1955) i Nacionalnu književnu nagradu. “Legenda“ je jedan sjajan i komplikovan roman, koji se ne može čitati pasivno i nije za svakoga. Potrebno je mnogo koncetracije kao i volje “do kraja tunela“.

12-550x260

To je jedan anti-ratni roman, sa pričom koja je smeštena u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata. To je priča o francuskim pobunjenicima, o kaplaru Stefanu i njegovim 12 oficira, koji zajedno sa još njih čine puk od 3000 vojnika. Posle četiri godine užasa i krvoprolića tj. rata, boraveći u rovovima na frontu, odlučuju se za potez nenapadanja suprotne strane (Nemaca) i odbijaju bilo koju vrstu naredbi. Očekujući da će Nemci to iskoristiti u svoju korist, dešava se još jedan šok i neverovatan događaj – ista reakcija Nemaca, odlaganje oružja i želja za mirom i povratkom kući. Zbog ovog neshvatljivog događaja, rat prestaje na nekoliko dana, a sam pisac na takav način pokušava da nam kaže “Da nije vojske, ne bi bilo ni rata, a ako ne bi bilo rata, ne bi ni bilo besmislenog ubijanja“.

The first world war Christmas truce - British and German soldiers at Ploegsteert in Belgium

“… Jer svi mi sada znamo da nešto nije kako treba. Zar ne shvatate? Nešto se juče ujutro tamo desilo na francuskom frontu, jedan puk je otkazao poslušnost – zatajio – pobunio se, ne znamo šta i nećemo znati šta, jer nam neće reći. Uostalom, nije važno šta se desilo. Ono što je važno jeste šta se desilo posle. Juče u svanuće neki francuski puk je uradio nešto – uradio ili propustio da uradi nešto što se ne pretpostavlja da će uraditi ili propustiti da uradi puk na liniji fronta, i kao posledica toga ceo rat u Zapadnoj Evropi je privremeno prekinut u tri časa juče po podne. Zar ne shvatate? Kad vodite bitku i jedna od vaših jedinica zataji, posladnja stvar koju činite, smete da činite, jeste da napustite bitku. Umesto toga, zgrabićete sve što imate i ubacićete ga koliko god brže i žešće možete, jer znate da je to baš ono što će neprijatelj uraditi čim otkrije ili čak posumnja da na svojoj strani imate neprilika. Doduše, raspolagaćete jedinicom manje od njega kad se budete sreli: vaša nada, vaša jedina nada, jeste da će, samo ako možete, početi prvi i nastupiti brže, zamah i iznenađenje moći donekle da nadoknade vaš manjak. Ali oni to nisu učinili. Umesto toga oni su prekinuli, obustavili vatru: Francuzi u podne, mi i Amerikanci tri časa docnije. I ne samo mi, nego i Nemci. Zar ne shvatate?…“

1518334-980x

Ta neshvatljiva situacija stvorila je nesigurnost među savezničkim generalima, jer sam čin pobune nije u skladu sa vojnim principima, kao ni ideja o širenju mira na zemlji među vojnicima. Zbog celokupne konfuzije, održava se konferencija, gde se poziva i nemački general, i postiže se dogovor o nastavku rata kako ne bi izgubili opravdanja za svoju poziciju vlasti, iako su svesni besmisla svega.

Shell shocked soldier, 1916

“… A čija je to krivica – reče nemački general – što smo bili dva puta primorani da razaramo francusku imovinu? Ne vaša i moja, ne naša ovde, ne krivica ma koga od nas, sviju nas koji smo morali provesti ove četiri godine vrebajući jedni druge iza dve žičane prepreke. Političari, te civilne budale prisiljavaju nas pokolenje za pokolenjem da moramo da ispravljamo ludorije njihovog prokletog međunarodnog natezanja. Ista ludorija jer je u pitanju uvek isti savez: samo se parčići pomeraju i razmenjuju. Možda oni moraju bez prestanka tako da čine, praveći istu grešku; pošto su civili i političari, možda ne mogu drugačije. Ili, pošto su civili i političari, možda se ne usuđuju. Jer bi oni prvi nestali sa lica zemlje kad bi smo MI sklopili savez. Predstavite to sebi, ako već niste: savez koji bi gospodario celom Evropom. Evropom? Koješta. Svetom- mi sa vama, Francuzima, i vama Engleskom – sa vama Amerikancima uz vaše lepe želje. Savez koji će osvojiti celu zemljinu kuglu- Evropu, Aziju, Afriku, ostrva – da sprovede ono što Bonaparta nije uspeo, ono o čemu je Cezar sanjao, što Hanibal nije doživeo da ostvari…“

trenches

Likovi i događaji su ujedno i metaforički prikazani pričom o Hristu, do detalja, o Mariji Magdaleni, dvanaestorici apostola, o izdajniku Judi, Pontiju Pilatu, itd. To sve zajedno čini jedan zapanjujući i izvanredan kontekst o prirodi moći, časti i odgovornosti. Roman je gust, preopširan i izazovan. Vilijam Fokner je jedan sjajan pisac, jedan genije sa velikim talentom i ja bih vam preporučila bilo šta od njega, samo ne roman “Legenda“… ako niste strpljivi i do kraja odlučni.

Aleks Sanders