U celoj Srbiji, a Vojvodini pogotovo mnogo porodica i familija ima pored prezimena i nadimak . U Istočnoj Srbiji to je prekor, u Banatu poruganija, a u Bačkoj i Sremu špicname ili špicnamet. Špicnamet (od nemačkog – spitz (oštar, šiljast, igla, zajedljiv) i name (ime) ). Špicname (ono t se u izgovoru izgubilo) je star skoro koliko i prezime, neki datiraju čak iz 18. i 19. veka, i svi članovi familije se rado odazivaju na njega, često ga dopisuju uz svoje prezime i od malih nogu uče decu da znaju „čiji je”, ako ga neko upita. Špicname ima oblik prezimena i završava se na „ić”, “ski”, “in”, “ov” ili „ev”, i nasleđuje se po muškoj liniji.

spicnamet4

Ponekad, ima slučajeva kada neki muški potomak ima dosta muške dece i dobije svoj „nadimak” koji vremenom preraste u „drugi špicname”. Nadimak se lično „zarađuje, stiče i dobija”, bez obzira na pol i uzrast, obično protiv svoje volje i često je predmet ljutnje, svađa, a bilo je i tuča. Nadimak je naša „specijalnost”, obično sadrži u sebi podsmeh, neku izraženu manu, osobeno ponašanje, fizičku karakteristiku ili pak trenutno ponašanje u nekom događaju. Posebno interesantno je bivalo kad se doseli odrasla osoba, došljak ili dođoš u selo, i tada postaje meta pažljivog „osmatranja, snimanja i beleženja” njegovog ponašanja, navika, načina govora, fizičkog izgleda, zanimanja, načina rada i onda kad se niko ne nada, kao grom iz vedra neba, „rodi” se nadimak. Brzinom svetlosti proleti novi nadimak kroz selo i ukoliko „legne”, prvo mora da prenoći, ali već sutradan, počinje da živi svoj život i svi znaju za njega. Nosilac nadimka može da se ljuti koliko hoće, ali njegova reakcija uopšte ne menja stvar. Spasa mu nema, nadimak se još više učvršćuje i dešavalo se da mu seoska deca, još „prkose” šorom i dozivaju ga iz parka i skroviti mesta. Od tog vremena, dođoš postaje nađoš, i sad on stiče pravo da „kumuje” nadimku nekom drugom dođošu.

Tako je u svakom mestu u Vojvodini, pa i kod mene,na periferiji Novog Sada, većina starih “domorodačkih” porodica imala je svoj nadimak iliti špicname. Kod mene u kraju ima Šargarepinih, Vrabicinih, Odžačarovih, Džidžinih,Čanjikinih,Guskovih, Furtinih, Šapurikinih,

Familija moje mame nosi špicname Tutani, a po ćaletovoj liniji mi smo Balangovi (to su turinski Popnovakovi), a po dolasku u Novi Sad deda je dobio nadimak Bandar pa smo mi sada Bandarovi.

spicnamet3

Nadimci u Vojvodini mogu se podeliti po pripadanju i porekla i to,recimo :

– životinjskog porekla : Buvini,Vrabicini, Zecovi, Patkovi, Guskovi, Kučetovi…

-rođačkog porekla : Čikini, Ujkini, Baćini, Tejkini…

-stranog porekla : Švabini, Rusovi, Pištini, Vlajini, Madžarevi…

-po poreklu jela i namirnica : Medeni, Bundevarini, Štrudlini, Lebarini, Ćuftini…

-po zanimanju : Šusterovi, Pinterovi, Odžačarovi, Zlatarovi, Molerovi…

-po osnovu imena predmeta : Čuturini, Tepsijini, Šapurikini,Čokanjovi, Begešini…

-po osnovu osobina : Glavonjini, Okini, Trtini, Čačkalovi…

-ima i onih nedefinisanih : Kručilovi, Čakele, Puflikini, Bakikini…

spicnamet2

Naravno,vremena se menjaju i demografija Vojvodine je puno izmenjena migracijama koje su posledica turbulentnih dešavanja i ratova na našim prostorima pa porodice koje su došle iz Bosne, Slavonije, Like i drugih krajeva uglavnom nemaju nadimke (Lička prezimena su uglavnom nadimci, ali o tom možda drugom prilikom).

Prava značenja skoro svih špicnameta su odavno izgubljena ali i dalje stariji ljudi u Vojvodini (među koje mogu već ubrojiti i sebe 🙂 ) drže do nadimaka i na pitanje :”Čiji si ti”? ne očekuju prezime kao odgovor.

(Tekst je inspirisan knjigom “Salajka koje (više) nema” , autora Branimira Jovanovića)