Tog jutra sam krenuo nešto ranije na posao. Stigli su računi koje treba podeliti u određenom roku, a s’obzirom da su već kasnili iz GPC-a ( glavnog prijemnog centra), zbog manjka ljudi koji ne stižu da odrade ceo posao u 3. smeni, kasnili smo i mi sa dostavom istih na adrese korisnika. U svakom slučaju kada je osvanuo taj utorak već je stiglo previše pošte da bi se sortirala do vremena izlaska na teren pa sam zato i krenuo na posao sat vremena ranije tog jutra. Bila je sreda, oko 6 časova. Ne više.

Ulica kojom inače idem, od stanice do svoje radne jedinice je bila pusta. Tek se razdanjivalo ali oblaci kao da nisu hteli da dozvole zracima sunca da svetlost obasja ulice i pogasi senzore na uličnoj rasveti. Pušio sam cigaretu u hodu i zviždao Rosinijevu “Svraku kradljivicu”. Sigurno se pitate koji još poštar zviždi klasiku kada ide na posao? A možda bi bilo lakše da vam dam odgovor koji je poštar 100% normalan. Jer da jeste u svetskoj medicini ne bi postojao termin “Postal”… Negde stotinjak metara pred glavnim ulazom u zgradu spazih mlad par . Mladić i devojka. Nisu imali više od dvadeset – dve, tri godine. Prvo što mi je zapalo za oko je da ćute. I ranije sam u jutarnjim časovima sretao mlade na povratku iz izlaska u grad. S’obzirom da je bila sreda nešto mi je bilo malko čudno. Obično bi ljudi, stariji a pogotovo mlađi, glasno raspravljali o nekom događaju koji se dogodio tokom večeri, ili gde će da doručkuju, smejali se, dovikivali i uglavnom cela ulica bi odzvanjala, bez obzira koliko je nas osuđenika na rad tog dana žurilo na svoja radna mesta.

10786757786_253a0285fd_b

Njih dvoje su ćutali. Mrtva tišina. Kako sam im se približavao, ponovo zapazih još par stvari. Prvo momak je išao ispred devojke, podbulih, zakrvavljenih očiju. Dok je ona iza njega bila “skromno ” obučena ali isto tako kompletno prljava od blata po celoj desnoj strani tela. Gledala je u zemlju i ćutke ga pratila. Bili smo na svega par koraka kada smo se mimoišli. Osetio sam miris alkohola ali sam primetio i da dečko ne skida pogled sa mene. Nešto u meni je instiktivno odreagovalo da se okrenem nakon par koraka. Kada sam u hodu bacio pogled iza sebe, video sam ga kako stoji i zuri u mom pravcu. A onda je počelo.

” Šta gledaš ? Jeli pičko!!!? “

551681cd82f3df0761df080ceaee6b07

Okrenuo sam glavu i samo dobacio – ” U tebe gledam kako si lep…” – pomislio sam: ” Jao jadna li si majko kad ti dete pijano i ko zna šta još baulja zorom po centru grada puno gneva.”  Međutim dečko je nastavio: 

” Nju gledaš! Jeli perverznjaku!!! Nju gledaš!!! Pa jebaću ti mamu bre!! ““O neee..” Pomislih u sebi prelazeći ulicu koja je delila trg na kom smo se mimoišli od ostatka ulice od kog je ostao samo trotoar prohodan, jer je upravo na tom potezu počela rekonstrukcija vodovodnog čvora i ceo taj deo ulice je praktično ograđen sivom visokom žicom. Samim tim upravo tu nije ni radila rasveta jer je sklonjena zbog radova. Tada se prvi put čuo i glas devojke koja je bila sa njim ” Nemoj opet molim te…” – ” Ti da ćutiš kurvo!” – Odbrusio joj je. Zastao sam tik pred ulaz u mali prolaz ostavljen za pešake između zgrade pošte i razrovane ulice ograđene žicom. Ponovo sam se okrenuo, ali sad već plašeći se da će on svoj gnev početi da iskaljuje na njoj. Međutim dečko sa krvavim pogledom je išao prema meni, malo se lelujao a u ruci sam mu primetio neki predmet koji sija. ” Sad ću bre bubreg da ti izvadim!!! Pičko jedna! Jel me čuješ!!! Šta je bre ?!!! Nju gledaš! Nju! Mamu ti jebem!!! Stani da te isečem pizdo! Alo majmune poštarski!! Stani mudonjo.. Ima da ti se krvi napijem! Iseći ću te celog mamu ti jebem!!!”

images

 Iako sam navikao na svakakve uvrede radeći ovaj posao, sad je već roditeljski počeo da mi ide na živac. Znao sam da u centru ima gomila kamera koje pokrivaju sve uglove i na trenutak sam odlučio da umesto da ubrzam korak, i tih preostalih pedesetak metara iskoristim kao prednost i klisnem u zgradu, nastavim da hodam još sporije ne bi li me stigao. Nešto u meni je želelo da kad ga dohvatim i napravim od njega krpeni džak za boks a spoznaja da kamere snimaju sve mi je davala prednost da ću pred policijom imati alibi samoodbrane. Nož koji je pominjao za koji sam pomislio da je predmet koji drži u ruci nisam smatrao kao opasnost s’obzirom d sam viši od njega za dve glave, usput ja sam trezan i sad već malko izdrndan ovakvim početkom jedne radne srede. ” Mali je siledžija i prvo ću dobro da ga zviznem nogom u grudi a onda ćemo da nastavimo sa serijom “roditeljskog aplauza”” – mislio sam u sebi. ” Stani bre jebem li ti…” – bilo je zadnje što je izgovorio pre nego što se čuo udarac u rešetkastu ogradu koju deran očigledno nije primetio u mraku , obnevideo od besa u nameri da “brani čast svoje drage”. Cela ograda se zatresla i ja se ponovo okrenuh ali sad sam zastao nad jadnim prizorom iza sebe. Pokušavajući da me stigne, dečko, pod ko zna uticajem čega, nije primetio ogradu koju je delimično maskirala siva boja i tamna senka zgrade. Ležao je na putu i bezuspešno pokušavao da se uspravi. I dalje je ponavljao: ” Stani…  da ti jebem… ima da vidiš pičko jedna…” – Pogledao sam malo bolje i vido da je predmet kojim je svo vreme pretio u stvari bio mobilni telefon. Na tren sam pomislio da se vratim i pošteno ga izdevetam, uzmem mu mobilni i pozovem mu roditelje koje je sigurno imao memorisane u telefonu, da ih pitam znaju li gde im je sin, i šta bi moglo da mu se dogodi. A onda sam u daljini ugledao onu devojku koja je prekrila lice rukama i po trzaju njenih ramena je bilo jasno da plače. Okrenuo sam se i za par koraka već sam bio na službenom ulazu u poštu. U tih nekoliko sekundi mi je prošlo kroz glavu dve stvari: Prva: “Nemoj da ga biješ kamere su svuda i najebaćeš bez obzira jesi li u pravu ili ne.” I druga, ona zlokobnija: “Ma, boli te uvo neka ga sutra premlate vršnjaci na mrtvo ime kad se opet “razbije” od ko zna već kakvih opijata ili alkohola.”

ubistvo

Ušavši unutra javio sam se portiru Dulesu koji me upita da li imam cigaretu. Pružio sam mu jednu i obojica ostadosmo pred ulazom da popušimo po cigaru. Usput sam mu ukratko ispričao šta se dogodilo da se ne bi iznenadio ako se klinac ipak pojavi pred nama. Naravno on se nije pojavio, a Dules je na moju priču samo odmahnuo rukom i počeo da besedi neke svoje noćne događaje sa stanovnicima grada koji malo – malo prave svakakve ispade pred poštom, od bizarnih do tragikomičnih. Saslušao sam ga i rezimirali smo da je grad radnim danima noću luđi nego vikendom.

besne-ene

Ušao sam unutra i krenuo da radim ali me neki osećaj mešavine nervoze i kajanja nije ostavljao na miru. Mislio sam u sebi: ” Ne, nisi ga morao tući, bilo je dovoljno da pozoveš policiju pa nek se oni bakću sa njim. Ovako si ga ostavio da ponovi grešku ponovo ali sa ko zna kakvim ishodom.” – savest me izjedala. Jesam li već rekao da je teško naći poštara koji je 100% normalan? I, šta uopšte u današnjoj Srbiji znači to: – “normalan”?