Neki dan sam, hodajući gradom, preko puta Pokrajinske bolnice prošao pored Oca i Sina.
Ne, ne mislim na Jahvea i Isusa, obični su ljudi u pitanju, nego eto, čini mi se prikladnim ovde da im dodelim po prvo slovo veliko. Bilo je lepo i prohladno, sunčano prepodne.
Grad beše vlažan(kiša je padala do pred zoru), ali fino obasjan, i pomalo čak iskričav od prelamanja sunčevih zraka po površini bezbrojnih barica na bulevarima i pločnicima.
Otac i sin stajali su, dakle, preko puta bolnice, zagledani u pravcu parka koji se tu nalazi. Verujem da su bili na nekoj kontroli. Otac, čiji je život odavno prekrio sneg, bio je niskog rasta, a na izraženo mu smežuranom, žućkastom licu, dominirao je krupan i oštar nos. Na glavi je nosio onu starovremsku, kovrdžavu tamnu šubaru, kakvu je imao moj i svačiji deda, i mislim da je njome odmah dodao delić više prosečnoj količini pažnje koju posvećujem tim mimoilascima. Obojica su bili niski rastom i veoma slični, ali je starac bio upadljivo niži. Godine su od njega napravile čičicu. Javilo mi se ono pomešano osećanje, kada vidite baš staru osobu… Osećate poštovanje prema tim preguranim zimama, ali u isto vreme imate i osećaj blagosti staraoca prema njima, kao da gledate u detence. Naročito, rekao bih, ako vas podsete na vašeg dedu.
Stojali su tako dok sam im se približavao, zagledani u pravcu parka, i video sam da čiča govori sinu nešto u vezi sa jednim povećim bagremom koji je izrastao do same staze. Bila je to, verujem, jedna od onih usputnih, i toliko čestih priča koje očevi o najrazličitijim stvarima, čitavog svog života i po već davno utvrđenom automatizmu pričaju sinovima. Moguće je da se setio nekog bagrema kraj kuće u kojoj se rodio, gde su nekada živeli, ili iz zabrana u koji je on išao sa svojim ocem ili dedom, i da mu je pričao o stvarima kojih se u tom nizu uspomena setio.
Sin je, i sam već u poodmaklim godinama, stajao kraj njega, gledao u pravcu parka ali ne u taj bagrem, i nije zaista slušao šta mu otac govori. Bio je bledog lica, iscrtkanog onim neprirodnim, kapilarnim rumenilom na jagodicama. Namršten, pritisnut brigama koje su mogle biti delom u vezi sa zdravljem oca, ali svakako je imao i pregršt drugih, svojih ličnih briga koje su ga krale iz tog trenutka. Bio je zapušten, kao i toliki sredovečni i nešto stariji muškarci koje možete sresti na ulicama. Pogužvane i dotrajale obuće i odeće. Rekao bih, pogužvanog i dotrajalog duha.
Tu sam već prošao kraj njih, i pomalo se borio sa sobom da se ne okrenem. Poželeo sam da mogu da ih posmatram još neko vreme, izbliza, a da ih ne uznemirim prisustvom. Kao kada bih gledao film. Dok sam se tako udaljavao, počele su da mi naviru priče koje je meni moj otac pričao. Bilo je svakakvih. Nekada su mi prijale, nekada ne, ali sada svih volim da se setim.
Međutim, ne mogu da se setim onih koje nisam saslušao.