Neki dan, u nedelju, išli smo u Čurug, selo na desnoj obali starog toka reke Tise, onako, turistički. Lep je Čurug. Ušoren, čist.

I pomalo tužan u nedelju ujutru. Kao da se stalno podseća na 7. januar 1942. Kako se i ne bi podsećao, kad su taj dan, na pravoslavni Božić, Hortijevi fašisti ubili 887 ljudi, žena i dece. Većina ih je bačena pod led Tise. To je bila ta, takozvana “zloglasna” racija i Čurug će nositi taj gubitak u sebi i svom imenu, do kraja sveta.

Arheolozi kažu da su ljudi na tom prostoru živeli neprekidno još od doba neolita. Prvo pominjanje naselja seže još u 1238. godinu. Nekih dvesta godina kasnije pripadao je kao posed despotu Đurađu Brankoviću. Kasnije je, za vreme Turaka pripadao Titelskoj nahiji. Od 1669. godine pripadao je vojnoj granici i imao oko 80 graničara – šajkaša. Mora se pomenuti da je prva škola u Čurugu počela sa radom još 1730. godine, mnogo pre ostalih većih naselja na ovim prostorima.

Čime se Čuružani ponose ?  Naravno, Srpskom pravoslavnom crkvom sagrađenom 1862. godine kojoj je ikonostas izradio slikar Đorđe Krstić 1894. godine. Crkva je monumentalna sa tri zvonika i Čuružani se javno hvale da je srednje zvono, takozvano “Veliko kontra Ge” teško četiri i po tone i po tome je najveće i najteže na celom Balkanu. Došli smo baš na nedeljnu liturgiju, a naročit utisak na nas je ostavio Crkveni hor koji je sa balkona upotpunio pojanje protonamesnika čuruškog, Petra Trivunovića.

Na izlasku iz Crkve prošli smo kroz parkić i sa leve strane ugledali radnju sa domaćim kolačima po nazivu “Krancla” i u koju nas je namamila štrudla sa makom za koju odgovorno tvrdim da bolju nisam jeo još od onomad, kad ju je moja baba Rada iz Sremske Kamenice pravila. Pored je i poslastičarnica “Maja” čija nas je vlasnica Maja Ibrahimović, inače, rođena Čuružanka, upoznala sa nekim detaljima u vezi veličine sela i broja stanovnika, kao i stvarima vezanim za današnji život u selu.

This slideshow requires JavaScript.

Naime, iako je Čurug pre početka II Svetskog rata imao i više od 10000 stanovnika, a posle kolonizacije i hiljadu-dve više, danas nema ni devet hiljada, tačnije 8334 po popisu iz 2011. godine i pripada žabaljskoj opštini, a nekad je Čurug bio glavni opštinski centar, ali je pre nekog doba, Žabalj sa samo hiljadu stanovnika više zauzeo to mesto, pa Čuružani to “zdravo ne volu”. Razlog za to je stalna migracija iz sela u grad i blizina Novog Sada kao velikog grada u koji se meštani Čuruga najčešće sele. Prostire sa na nekih 140 km2.

Malo dalje je osnovna škola “Đura Jakšić” ispred koje se nalazi spomen-ploča i još jedan od spomenika postradalim u II svetskom ratu. Na novu školu, sagrađenu pre nekoliko godina naslonjena je stara u koju idu učenici nižih razreda. U dvorištu osnovne škole nalazi se i rukometni teren na kojem svoje utakmice igra rukometni klub “Hajduk” i koji je osnovan još 1954. godine.

Meštani sa ponosom ističu da je Hajduk prvi u okolini imao reflektore, postavljene još početkom šezdesetih godina prošlog veka. Fudbalski klub “Hajduk” postoji još od 1926. godine, a svoje najblistavije trenutke vezuje za 1961. kada je igrao kvalifikacije za Vojvođansku ligu, tada treći rang ali nije uspeo. Danas se takmiči u “Vojvođanskoj Ligi – Jug”. Sa uspehom u Čurugu još deluju šahovski i veslački klub.

Otišli smo i do starog mlina koji više nema tu namenu, jer su u njemu danas veterinarska stanica”Jegrička” i veterinarska apoteka istog imena, ali nas dobro očuvano zdanje podseća na stara vremena.

Nakon toga, naš domaćin nas je poveo na takozvanu “treću rampu” da vidimo spomenik žrtvama racije, a i da se malo divimo netaknutoj prirodi . Ispred spomenika je i spomen-tabla iz koje smo saznali da je u Drugom Svetskom Ratu 1298 Čuružana dalo svoj život za slobodu. Pored se nalazi i motel “Treća rampa”, ali u to vrema kad smo mi bili tamo nije radio. Malo iza motela je “lenija ” koja bi nas da smo njom išli par kilometara odvela do Novog Bečeja.

Vratili smo se u selo, gde smo posetili tetka Miru i čika Emila Milina kojima je špicnamet Molski i svi u selu ih tako znaju.

curug-mira-milin

Tamo smo popili kafu i jeli malko kolača i usput čuli neke anegdote iz sela, kao naprimer o pravom “pravcatom” čuruškom crncu Nikoli ili o mesaru zvanom “Šerif” koji je nekad znao da zakolje i rasplati tri “ranjenika” do podneva. Čuli smo i prave čuruške izraze kao što su “skrjo babi“i saznali šta je to “čuruška kobra“. Videli smo i kuću u kojoj je rođen jedan od viđenijih Čuružana i jedan od najboljih bivših rukometaša, Milan Stepančev.

curug1875

Inače, od poznatijih ljudi u Čurugu su rođeni dr Jovan Tucakov – akademik, Radivoj Ćirpanov – narodni heroj, Petar Konjović – kompozitor, Teodor Ilić Češljar – slikar, Zdravko Rajkov – poznati bivši fudbaler i reprezentativac, dr Lazar Paču – lekar i ministar finansija u vladi Nikole Pašića, o kojem kruži anegdota da je bio toliko tvrd na parama da nije hteo da da zajam ni kralju Aleksandru kada je ovaj udavao ćerku…

curug1871

Naposletku smo svratili i do “Tihe Tise” i plaže na kojoj smo videli samo nekoliko mladih pecaroša, ali leti se pola sela prošeta do zaista lepo uređene čuruške plaže da se okupa i rashladi.

Tu je i riblja čarda “Tiha Tisa” za sve one koji ogladne, a u sklopu čarde postoji i nekoliko apartmana za goste koji su voljni da ostanu malo duže i da se odmore.

This slideshow requires JavaScript.

I tako, malo po malo, dođe vreme da se vratimo u Novi Sad. Na kraju nas je naš domaćin podsetio na još jednu čurušku znamenitost – vetrenjaču. U životu je ostala još samo jedna – “Rođina vetrenjača” i to bez krila. Rođina vetrenjača je jedna od nekadašnjih sedam vetrenjača u Čurugu.

Napravljenja je u Mađarskoj 1843. godine, gde je kupio neki Čuružan. Preneta je splavom, Tisom do Čuruga. Često je menjala vlasnike, da bi 1913. godine postala vlasništvo porodice Stojšin. Danas vetrenjača nema krila, ali su mehanizam i mlinski kameni očuvani. Restauirana je, ali je bez ikakve namene. Pretvaranjem ovog objekta u muzejski, ugostiteljski ili objekat prvobitne namene, svakako bi se dobio turistički atraktivan objekat. Problem je što je u privatnom vlasništvu, a današnji vlasnici nisu zainteresovani za neke dalje radove. U današnje vreme se pored vetrenjače održava manifestacija „Kod čuruške vetrenjače“, koja prikazuje kulturu i tradiciju srpskog življa na ovom prostoru.

curug1880

I tako, izlazeći iz čuruškog atara, zadovoljni što smo se podsetili na lepote ovog pitomog, prelepog, ali ipak nedovoljno razvijenog sela koje deli sudbinu sa mnogim selima duž cele Vojvodine pa i šire, jer danas većina žuri i želi da živi u velikim gradovima, ali ja ipak mislim da je budućnost u obnavljanju seoskih domaćinstava i da će doći dan kada će biti “moderno” opet živeti na selu, van gradskih gužvi i buke, spokojno i mirno.

Zahvaljujemo se Goranu Stepančevu, našem domaćinu, vodiču i vozaču. Fotografije snimila ekipa DOTKOMa.