djole-15

 

Početkom juna negde na potezu Čardaka (Novosađani i oni koju stanuju blizu Novog Sada dobro znaju gde je to) u večernjim časovima desila se saobraćajna nesreća.Neoprezni vozač automobila udario je neoprezno kuče koje je ostalo da leži nepokretno kraj puta.To malo stvorenje je ipak preživelo, ali je ležalo u bolovima sve negde do pola dva popodne sledećeg dana kada je jedna devojka naišla, videla kuče i rešila da mu pomogne, da se bori za njegov život.Ta devojka se zove Jelena Milosavić i ona, po sopstvenom priznanju voli životinje, naročito pse do fanatizma.Ta ljubav prevazilazi sve njene mogućnosti.I finansijske i vremenske i emotivne, ali ona ne može i neće da se bori protiv nje jer je upravo ljubav, po njenom shvatanju, smisao života.Jelena je trenutno nezaposlena, živi sama, ali u svom stanu ima tri psa, i za još četiri ! (doskora je bilo šest) plaća pansion i sve njhove troškove (koji iznose oko 60 evra po psu).Kaže, ni ona sama ne zna kako, ali ovo nam nije ispričala zbog sebe i svojih problema,već da nam ispriča priču o jednom heroju.Heroju Đoletu koji je odbio da umre, koji se borio da ostane živ i oseti svu lepotu života uz Jelenu, Belog, Švrću i još neke dobre ljude (i pse).

djole-24

Jelena je Đoleta nosila kod četiri veterinara i pošto su utvrdili da mu je slomljena kičma svi do jednog su predlagali eutanaziju.Tek peti veterinar je pristao da operiše Đoleta i mada je bio optimista što se tiče oporavka posle pogledanog rendgenskog snimka obistinilo se najgore : Đoletova kičma je bila kao presečena makazama i nije postojao način da mu se pomogne da ponovo prohoda.Pre svega toga psić je bio sedam dana u jednom prihvatilištu u nedopustivo lošim uslovima.Bukvalno je ležao u bolovima, u sopstvenom izmetu i mokraći bez ikakve nege i pomoći.

Tu tek kreće borba za život malog Đoleta.Veterinar je imobilisao kičmu i izneo svoje viđenje povrede – da Đole više nikada neće hodati.Jelena je, tvrdoglava po prirodi, kuče uzela k sebi s namerom da mu olakša oporavak koliko može i da proba da ga udomi nekom ko voli životinje, ali je znala da je, pogotovo u Srbiji, udomljavanje psa sa invaliditetom gotovo nemoguće.

Četiri i po meseca je prošlo od tada i Đole je još uvek kod Jelene i kako sama kaže – ne bi ga dala ni za šta na svetu.Đole je sada jedan veseo pas, prepun ljubavi i volje za životom koju je pokazivao i dok je neposredno posle operacije ležao nepomičan.I tada je bio srećan i zahvalan što ima nekog ko se brine o njemu i ko ga iskreno voli.Posle nekog perioda kada su bolovi uminuli i kada je shvatio da pužeći može da se kreće ta sreća i radost su bili još veći.I kako Jelena kaže, videlo se da ni u jednom trenutku nije bio tužan, kao da nije bio svestan svog nedostatka, potpuno ravnopravno je počeo da učestvuje u igri sa druga dva Jelenina psa.

This slideshow requires JavaScript.

Dok je Đole trčkarao između naših nogu, dok smo pili kafu u jednoj bašti lokala u Zmaj Jovinoj ulici, razgovor je tekao otprilike ovako :

DOTKOM : Kako si uopšte saznala za Đoleta ? Ja sam razumeo da si ga ti našla na putu.

JELENA : Ne, Đoleta je druga devojka našla i odnela u prihvatilište. Ja sam odmah reagovala kada sam videla njegovu objavu na FB i tada sam počela da se raspitujem šta je sa njim. Svi su tvrdili da je on dobro tamo u prihvatilištu a niko od njih nije otisao da ga obiđe! Naravno da mi je to bilo sumnjivo i odmah sam nazvala da proverim u kakvom stanju je pas i dobila odgovore koje sam i očekivala….Da se treba što pre nositi odatle, da nema terapiju, nije urađen rtg, ma katastrofa! Odmah potom sam uspela da ga izbavim uz pomoć šefa prihvatilišta i taj dan direkno otišla u jednu veterinarsku stanicu gde su uradili rtg i rekli da ne zele da ga operišu. Bukvalno sam čekala na red kod veterinara drzeći Đoleta u rukama…Zatim sam taj snimak od rtg poslala i ostalim veterinarima i niko nije hteo da prihvati da ga operiše… Da nisam nazvala prihvatilište taj dan kada sam saznala da je Đole tamo, on bi bio uspavan, jer oni koji su ga sklonili, tj. odneli tamo, tvrdili su da je on dobro i tako misleći oni ne bi otišli da ga obiđu i on bi bio eutanaziran….

DOTKOM : Koliko košta nega jednog ovakvog psa invalida?

JELENA : Troškovi za negu ovakvog jednog psa su prilično veliki.Sedam,osam pelena dnevno, pet medicinskih podmetača koji moraju biti ispod psa kad se menjaju pelene.Pakovanje vlažnih maramica traju dan i po – dva.Na mesečnom nivou bez hrane i vitamina – samo kozmetika i medicinske stvari koštaju oko 200 eura.

DOTKOM : Kako to finansijski izdržavaš ?

JELENA : I sama se ponekad pitam. Donacije i pomoć, pre svega, nekih gospođa iz Engleske, mada ima i naših ljudi, su jedini izvor prihoda uz trošenje skromne sopstvene ušteđevine.Žena što finansira pansion i hranu za jednog od mojih pasa ( Dobrivoja) mi posalje uz to i koji dinar i za ostale… Takođe se desi da neko od naših uplati ponekad za moje ostale pse u pansionu. Ali sve je to daleko od ukupnog iznosa koji plaćam na mesečnom nivou…

DOTKOM : Gde si kupila ova Đoletova kolica ?

JELENA : Đole, kako možete videti na slikama, ima specijalna kolica, pomoću kojih se kreće, a koja su donacija iz Engleske i njihovo pravljenje je koštalo 380 funti,znači više od 450 eura.Kolica su poslale žene iz Engleske, koje su preko nekih zajedničkih prijatelja na Fejsbuku videle Đoletovu sudbinu i rešile da pomognu.I pored kolica, one redovno šalju koliko mogu, neku količinu novca koju trošim uglavnom na Đoleta, a na ostale pse koji su trenutno u pansionu snalazim se kako znam i umem.Jedna od njih je osnivač udruženja za pomoć životinjama invalidima – “The Broken Biscuits Club“.To je jedna ozbiljna organizacija koja šalje pomoć povređenim i invalidnim,pre svega psima po celom svetu.Ta gospođa se zove Cassie.Imena ostalih dama su Tracy, Christine, Sabina & Sarah.

DOTKOM : Interesuju me i ti psi za koje plaćaš pansion.Kako to funkcioniše ?

JELENA : Od slučaja do slučaja, stvarno. Ja imam sreće što jedna devojka koja se brine o tim mojim psima stvarno voli životinje i nije u tom poslu samo zbog novca.Jedan pas mi je u drugom pansionu, kod jedne žene koja ima puno pasa na čuvanju.I ona zaista jako voli pse i novac joj nije primaran. Ima slučajeva, i sama sam viđala, da psi žive gore nego u svinjcu.Niti se hrane redovno, niti se održava higijena u tim boksovima, niti se izvode u šetnju, ma ništa, ljudi se kao brinu o psima, a ustvari zanima ih samo kako da uzmu novac bez imalo muke i brige o životinjama. Ima slučajeva i da to nisu prijavljene ustanove za držanje pasa, već kako to biva u zemlji Srbiji,  ako neko neočekivan dođe , šatro su to “psi od prijatelja pa ih mi čuvamo dok oni ne dođu sa odmora”.Naša posla. 🙂

DOTKOM : To bi mogao biti unosan posao.Mislim, otvaranje pansiona za pse.Mogao bih da promenim profesiju :).

JELENA : Toga se i plašim.Bojim se da će sve više ljudi voditi brigu o takvim psima isključivo zbog novca i tu neće biti nikakve ljubavi ni empatije prema životinjama.Jer, ako ćemo iskreno, to počinje da biva unosan biznis.A baš tim psima, sklonjenim sa ulice treba više ljubavi nego ostalima, jer su prestrašeni, istraumirani itd.

DOTKOM : Mnogo voliš životinje, pogotovo pse, kako se odupireš navali objava na Fejsbuku : “Molim vas, pomozite ovom psu”, “Molimo, udomite ovo lepo kuče”, “Ovom lepotanu treba dom” i sličnim objavama.Nemoguće je svima pomoći i spasiti ih.Kako se nosiš sa tim ?

JELENA : Da budem iskrena, već sam počela da ignorišem, da ne otvaram te objave, nemam ni vremena, ni snage, ni mogućnosti da im pomognem a duša me boli kad vidim njihove sudbine.Zaista mi je žao, ali ne mogu da pomognem svima.

DOTKOM : Da li si osim Đoleta, imala još koji tako težak slučaj povređenog psa kojem si na neki način pomogla ?

JELENA : Imala sam jednog jako povređenog zlatnog retrivera kojeg je hitno trebalo operisati i operacija je koštala 350 eura.Velika je sreća da je jedna devojka, poznata javna ličnost ,”uletela” i platila operaciju i nastavila da se brine o tom psu.

DOTKOM : A da li znaš za još neki slučaj psa-invalida ovde kod nas,u našem kraju ,oko Novog Sada ili malo šire ? (Neverovatna stvar se desila dok smo slikali Đoleta u Dunavskom parku pre početka ovog razgovora.Naime, prišla nam je jedna žena koja se interesovala gde se mogu naći takva kolica kao što ih ima Đole i ispostavilo se da je žena iz Kovilja i da ima isto nepokretnog psa, ali da nema adekvatno pomagalo a htela bi da mu olakša život jer ga njena porodica neizmerno voli.Jelena je, naravno, preuzela na sebe obavezu da pomogne toj ženi i tom psu pa su razmenile telefone i obećale jedna drugoj da će biti u kontaktu dok ne reše taj problem).

JELENA : Znam za dva psa u Nadalju, jedan je upucan i metak mu je oštetio kičmu i on je u istom stanju kao i Đole, pa i gorem, jer mu je amputirana jedna noga , ali se oporavio i živ je i isto ima kolica koja mu pomažu.Zove se Miki.Drugi je Gaga kojeg je sklonio SPANS i takođe je nepokretan.On ima neka improvizovana kolica ali nisu tako kvalitetna i funkcionalna kao Đoletova.Imam negde i Mikijevu sliku, gde zajedno za Đoletom trčkara po Keju.Za druge slučajeve ne znam, a i evo, po reakcijama ljudi vidim da im je to totalno strano.Dole, u Srbiji, znam za jedan slučaj u Kraljevu ili Kragujevcu i to je sve.Ti slučajevi se mogu izbrojati na prste jedne ruke.

DOTKOM : Šta misliš, zašto je to tako ? Odnos naših ljudi prema povređenim psima, naš mentalitet, odsustvo edukacije … Reakcije ljudi, evo, ovih što šetaju po Zmaj Jovinoj su ili osmesi ili neverica.

JELENA : Šta da vam kažem…Veterinari, prvi savetuju da se takvi psi ,jako povređeni, eutanaziraju, uspavaju.Možda ipak postoji šansa da se tim psima pomogne, ali oni idu linijom manjeg otpora i u 99 % slučajeva savetuju uspavljivanje.Eto i u Đoletovom slučaju četiri veterinara su mi savetovali eutanaziju, da mu nema spasa.A pogledajte ga sada.To je jedan srećan pas.

DOTKOM : Da li je Đole, pored tog svog nedostatka, zdrav pas ?

JELENA : Apsolutno, po svim parametrima je zdrav pas. I krvna slika, i stanje unutrašnjih organa.Đole je jedan zdrav, mlad pas (koji još nije napunio godinu dana) koji se raduje životu.

DOTKOM : Čime hraniš Đoleta ? Da li je izbirljiv, šta voli da jede ? Da li nešto izbegava ?

JELENA : Moram da priznam da sam prema njemu malo bolećiva i na putu sam da ga ozbiljno “razmazim”.Trenutno jede prilićno skupu pseću hranu “Royal Canin” po preporuci veterinara jer su mu pronašli malo peska u mokraći, ali to nije ništa strašno.Ipak, ja se trudim da za njega nađem samo najbolje i imam sreće što u prodavnici “Zoovet” u Kisačkoj ulici imam popust kao redovna mušterija pa kvalitetnu hranu dobijam za manje para.

DOTKOM : Još nešto da te pitam.Živiš sama.Da li bude problema kada odeš od kuće na malo duže ? Kako se tvoji psi ponašaju kad tebe nema?

JELENA : Apsolutno nikakvih.Oni su jako dobri kad mene nema, mada, iskreno, otkako je Đole kod mene, ja ni ne radim, pa i ne odsustvujem dugo.

DOTKOM : Čini mi se da razgovor moramo privoditi kraju, jer je Đole već nervozan, a i čini mi se da mu je već teško.

JELENA : Jeste, već dugo je na nogama, on sa kolicima ne može da se pruži, pa mu je opterećenje na prednjim nogama veliko.Morali bismo već da krenemo.

DOTKOM : Jelena, hvala ti na razgovoru.Hvala ti što voliš pse, što se brineš o njima i hvala ti što si nas upoznala sa hrabrim Đoletom koji voli život, pre svega.

JELENA : Hvala i vama što ste imali strpljenja i sluha da čujete moju i Đoletovu priču i nadam se da će bar neko promeniti mišljenje o napuštenim psima i o povređenim psima i da će im pružiti svu moguću pomoć i ljubav.

 

Ako želite da pomognete Jeleni, postoji nekoliko načina :

Paypal: monaodisb@gmail.com

žiro račun: 250-2010000561550-87

Postnet: 063/8824-136

Možete posetiti i Đoletovu FB stranicu ANGEL DJOLE na kojoj se dodatno možete informisati o svemu što vas zanima u vezi ovog malog heroja.Stranica je na engleskom , ali verujem da to neće predstavljati problem

Razgovarala i fotke uradila  redakcija DOTKOMA

U ime Đoleta i u svoje ime govorila Jelena Milosavić