Poštari imaju repinu iza sebe o tome kako su pijanice, zajebanti i kurvari sa zasluženim stažom održavanja tradicije. I ljudi stalno misle kako je i njihov poštar ma kakav bio, bar jedan od ova tri primera. Pričam ti priču. Pa ti ako hoćeš veruj – ako nećeš, ne moraš!

photo_zpsorglidnt

Ali, da li se ikad zapitate šta ako se „čika poštaru pripiški“ il’ štagod gore, a da se ne nalazi u nekom objektu. Kafani, Pabu, nečijoj kući, firmi… Ne, naravno. Koga boli uvo kada te stigne bešika negde na trista metara od prvog „objekta“ gde bi mogao da izvršiš nuždu.. Nek’ se strpi. E! Nek se strpi! Pa i mi smo ljudska bića. Bar u simbolu tih emotivno osakaćenih i telesno trajno oštećenih olupina. Jeste da nijednom od kada radim nisam bio ni nakakvom sistematskom pregledu, koji je bez obzira, obavezan jednom godišnje, mislim, no… I kad bi došlo do famoznog Sistematskog pregleda – otpalo bi oko 85% ljudi koji rade na dostavi. To je tajna o kojoj se ne priča jer se potpisuje ugovor. Tako da bih želeo da ostanem anoniman, ali moje ime je…

prvi-znak-ozracenosti-mucnina-i-povracanje_ca_large

Moje breme je bilo što je bio kišovit i hladan dan kao kurvino srce. Patika je bila sa Alan Ford rupom u đonu. Kakvi Nemci! Adidass !!! Nigde nisu pukle ali je đon – doviđon ! A sa njim i moje suve noge. Torba me zanosila tačno tako da sam imao utisak da kiša tuče namerno u moju facu bez obzira kako se okrenuo hodajući. Kaiš me stezao. Ne,činilo mi se da me steže. Bilo je u pitanju nešto drugo. Čim sam stigao na posao znao sam da moram da ” bacim blato “ u jednoj od dve ispravne kabine jer u jedan od dva ispravna pisoara ne znam kako bih uspeo. Toliko ide na Ali Babu i ekipu koliko nas manje – više taman toliko ima. Kada sam se „ olakšao „ jednim povećim komadom smeća iz trbuha zbog kog se naravno mora objaviti dotična radnja sa glasnim „OTROVI“ ! Osećao sam se za nijansu bolje. Nikako nisam uspevao da komuniciram sa kolegama i taj prokleti grč u stomaku mi je ogadio kafu da je pola velikeeeeee šolje, crne, jake , dobre turske kafe koju Zoli ujutro pravi za nas, ostalo nepopijeno.

files

Nekako sam pošao na teren. Vazduh mi je prijao i dok je strujao kroz moje ždrelo koje će uskoro doživeti nokaut, počeo sam lakše da dišem , da se krećem, već neki celih pet, šest, ulaza… A onda, odjednom su proradila i creva. Klobrčanje mi se nije svidelo u momentu kada se stomak oglasio kao Allien iz lifta u tom redu zgrada sa rednim brojem 28A, a pored „ A „ imaš i A.B.C.D, Avioni “… jer sve je to manje više Bulevar. Još u momentu dok sam čekao da neko sa interfona otvori vrata kako bih uleteo unutra, stomak se oglasio po drugi put . Stizalo je. Pravo iz debelog creva. I znao sam tačno kuda ide! O dođavola otvarajte bre!!! Tiho sam siktao. Odjednom par glasova krenuše unakrsno da pitaju ko je? Samo sam dreknuo „ Pošta“ !175321990257b726c0e82ad247094804_640i vrata su zazujala a ja sam zazujao kroz njih na prvi sprat kod starog para Savić. Sjajni ljudi. Uvek raspoloženi, pa i kada im ne ide u njihovim poznim godinama, opet dovoljno sraćni da vam je prosto milo da sretnete takve ljude na poslu. Pre nego neke druge… A i bilo je lepog bakšiša na penziji moram priznati.. Ovog puta su mi trebali više nego ikad. Znao sam da im ne radi zvono od interfona, ali i da su kući i da im radi zvono na vratima! Zvono koje će me uskoro uvesti unutra, pored dobro raspoloženog gosn’ Savića koji je u atlet majici i pantalonam sa tankim kaišem, samo rekao Izvoli, samo pravo znaš gde je! Ako ti nešto treba samo reci! … Hoćeš kafu da popiješ?! Čaj…“ – Da! Mislio sam ironično u sebi dok mi je iz stomaka kretala određena količina nesvarene hrane još od prethodne noći, što je kasnijim pogledom na poklopac daske utvrđeno, pravo kroz grlo na usta i nos! Naslonio sam se što sam više mogao do wc -šolje ali je to bila loša procena stanja, s’ obzirom da je mlaz te smese izleteo u momentu kada sam ja uleteo, u savršeno čisto kupatilo od nekih deset  kvadrata, i sa pola metra do šolje „pukao“ pod pritiskom stomaka.  Prvi talas! Šolju sam ” uglavnom pogodio “Pa drugi talas, ali sad sam već na kolenim sa glavom u šolji. Izlazi još! Čini mi se da mi stomačni mišići izvode najbolji trbušni ples ikada viđen. Treći mlaz. Nema više ništa. Više izbacujem ostatke iz grla i usta nego iz želudca. Sačekao sam par trenutaka. Udišem sve što se ne može opisati i podižem glavu ka prozoru, kao da tražim da mi čist vazduh uđe u nos. Bam! Četvrti talas! Ovo je bilo pakleno brzo. Dok sam tako stajao zaletelo se nešto poput velikog “staklenca“ pravo na usta. Stomak se zgrčio da sam osetio kako rebrima pritiskam šolju. Šake su pokušavale da održe snagu ruku koja su sa ramenima gurali glavu još dublje. Ništa. Stomak mi preživljavao karambol dok je žderlo bezglasno gorelo kao da je posuto vrelim uljem. I opet. Za dezert – žuč. Sada je valjda gotovo – pomišljam dok mi suze od napinjanja klize niz obraze. Ne, I opet. Ništa. Bio je to poslednji trzaj. Klečim tkao pola minute. Osećam kako mi je svaki mišić kao pod blagim naponom koji puni telo. Stomak je krenuo da se smiruje neverovatnom brzinom. Dohvatio sam rolnu toalet papira i počeo da se brišem. Lagano sam ustao i pogledao se u ogledalo. Jedan od četiri jahača apokalipse. Onaj bledi. Proveo sam desetak sekundi gledajući „štetu“ u kupatilu, a boja u licu je krenula da se vraća. Shvatio sam odmah da toalet papir neće rešiti stvar, i bio sam već prilično siguran da Savići misle da me je samo malo „poteralo“ pa se dečko eto, zadržo , malo u toaletu. Čika poštar…

puking-in-toilet-bowl

Pogledao sam u veš mašinu, bila je napunjena do pola prljavim vešom. U momentu sam prešao na posao. Našao sam u njoj kariranu košulju sa postavom. Nije bilo dileme. Lagano sam pustio vodu i krenuo da je natapam. Zatim sam povećao mlaz i za par sekundi je cela bila već isceđena koliko je potrebno. Povukao sam vodu kako bih „dao do znanja“ da je to malo duže šištanje vode u stvari objašnjenje za zvuk vodokotlića koji daje celoj misteriji rešenje. Dok se glasno čulo prvo oticanje vode niz šolju tako se nastavilo čuti i kako pet litara pod pritiskom puni keramički vodokotlić. Za to vreme ja sam trljao i trljao kao pomahnitao i cedio košulju koja je prala moj kompromitujući  dokaz bolesti. Skoro u sekund kada se šištanje završilo i kotlić beše pun i ja sam pobrisao poslednje pomije sa pločica iza šolje. Brzo sam bacio košulju na kraj veš mašine i par stvari preko nje a zatim još jednom pustio vodu i potom dohvatio jedan bež peškir i krenuo da peglam vodu koja je ostala iz prve ture brisanja. Opet kao i pre par momenata poslednji deo na dršci četke za šolju je bio pobrisan. Zafrljačio sam peškir u veš mašinu i skinuo jedan od tri koji su visili na čiviluku i bacio preko njega. Stao sam pred ogledalo. Graške znoja su mi klizile na čelo a oči su mi bile kao da sam ih pozajmio od Šabana Bajramovića iz njegovih najboljih ljutih dana.

dedo-nana

Izađoh napolje iz toaleta. Savići su me zabrinuto posmatrali. „ Jesi li dobro? „ – upita tetka Desa. „ Jesam da, sad mi je mnogo lakše, oprostite na ovakvoj neočekivanoj smetnji…“ – govorio sam ovo pokušavajući da kontakt očima prebacujem sa jednog na drugo. Oni me gledaju i teta Desa me pita tiho poput letnje noći da li hoću da popijem lek za želudac. Prihvatam iz njene ruke i gledam je dok ga ispijam. Ona se nekako blaženo smeši , kao da je zadovoljna što može nekako da pomogne. Gosn’ Savić stoji nemo sa rukama položenim pore tela ia kao da se oseća dužan da mi nekako izađe u pomoć mi govori: „ Ajde sedi, odmori malo. Hoćeš mineralne vode? Prijaće ti. Ajde Deso de mi naspi u tu čašu. Ajde samo ti sedi… „

postari-hp-a-na-elektricnim-biciklima-vrijednost-investicije-vise-od-3-7-milijuna-kuna_ca_large

Pokušava da me nagovori ali ja osećam da ukoliko sednem na kauč o kome je reč, verovatno neću ustati sa njega. Pijem gutljaj mineralne, zahvaljujem se na pomoći i izvinjavam zbog uznemiravanja – dok se oni meni izvinjavaju što eto, ne mogu da mi pomognu, i što im je žao, i da ja ako mi ikad nešto treba – samo svratim! To su moji fanovi.  Ja sam njihov čika Poštar. Izlazim iz zgrade. Uspevam da se nasmejem po prvi put taj dan. Eto nije teško stvarno biti čovek. Pa gde nestaše svi ti ljudi onda? … Ehhh…

pesacki-prelaz

Dva ulaza kasnije krećem ka raskrsnici na kojoj idem preko dva semafora. Zastajem za sekund. Čini mi se da mogu da pripalim cigaretu. Kralj nikotin bezuslovno vlada. Nikotinska kriza. Kralj je nezadovoljan jer bacam cigaretu posle četvrtog dima. Vrti mi se u glavi i stomak ponovo radi. O ne! To ne sme biti to. Osećam kako sam stisao guzove kao Vladimir Savanović u trci na 20 kilometara pred kraj. Lagano popuštaju mišići. Anus ne može da izdrži. Proleteo sam kroz prvi semafor na crveno. Ok, sad sam svestan da sam „pustio“ malo, nekoliko kola mi preprečuje put u koloni. Prebacujem torbu sa ramena u ruke u slučaju da mi zatreba da zaklonim stražnjicu. Kafe „ Tigar “ je daleko manje od sto metara. Stići ću. Krećem preko raskrsnice. Odjednom, shvatam i u momentu hvatam torbu i pebacujem je preko ramena kako bih je spustio što niže do zadnjice. Tih prokletih dva semafora!

Austria Same Gender Street Lights