Još od 7.septembra 2013. godine kada sam ih gledao prvi put, na Americana Festu u Novom Sadu, na “Festivalu uličnih svirača” poželeo sam da vratim taj neverovatan osećaj oduševljena i zadovoljstva da prisustvujem koncertu “pravog Toma Waitsa“. Kao prilično veliki fan pomenutog gospodina, umetnika “životne filozofije” jednog Bukovskog, a sasvim svestan gde živim i da su šanse da se Tom Waits pojavi na ovim prostorima na pravom, oficijelnom koncertu, ravne tome da moja poštanska plata poraste na 1000 evra i opterećen činjenicom da sam već iz raznoraznih razloga propustio neka gostovanja “Tribute To Tom Waits” benda pod nazivom “Rain Dogs” zacrtao sam sebi, pod obavezno, da ovu svirku ne smem nikako propustiti.

rain-dogs

Pripreme su počele nekoliko dana ranije, čestim slušanjem pojedinih Vejtsovih albuma , otkazivanjem svih drugih obaveza, a namestilo se i da sam dobio par slobodnih dana na poslu.Sve je mirisalo da će to biti sjajno veče. Ali…

14963673_821228008020223_1335200972_o

…Nema ali, bilo je.Sjajno veče.

14963712_821227991353558_1304580110_o

Došli smo tik pred 22 h. Nismo morali da žurimo, jer je drugar rezervisao separe.Ispalo je skroz na drugom kraju “Foxtrota” odakle se nije videlo, a skoro ni čulo ništa, pa sam bio primoran da odem u prve redove, jer drugačije ne volim da gledam koncerte, ne bih li čuo i video sve što me zanima.A zanima me mnogo toga.Recimo, na primer, kako Nebojša Čavić ima tačno takav zvuk gitare kakav ima i Marc Ribot, Waitsov dugogodišnji gitarista, odakle ritam sekciji u sastavu dva Aleksandra, Stankovića i Vujoševića, snage i koncentracije da tačno u takt isprate vratolomije klavijaturiste Branka Stanišića i saksofoniste i svirača ostalih duvačkih instrumenata,  Igora Damjanovića.Za Vasu Waitsa (Nenada Vasića, pevača) me ne čudi ništa.Ja sumnjam da je on brat blizanac pomenutog Toma koji je ukraden po rođenju i tajnim kanalima prenet u Beograd.

Ko je jednom gledao “Rain Dogse” znao je šta može da očekuje.Ko ih nije gledao, baš me briga, ne znaju šta propuštaju.I “Rain Dogsi” ponovo nisu razočarali, naprotiv. Bila je to još jedna sjajna klupska svirka u dugačkoj kilometraži i samog benda i “Foxtrota” kao kultnog mesta za ovakve nastupe.Jedan poznanik koji ih je juče gledao po sedmi put, reče kako nije baš zadovoljan, jer je zvuk bio nekako “muljav”, kako je prvi set pesama bio nekako monoton. Ma, meni je bilo odlično.

 

 

Nemojte mi zameriti ako ne pomenem sve pesme koje su svirali, ako promenim redosled izvođenja, ali bilo mi je toliko dobro da nisam hteo da pamtim detalje. Bio je važan samo subjektivan osećaj velikog zadovoljstva.

14975916_821207154688975_1455250058_o

Počeli su, čini mi se sa “Misery is the river of the world” sa “Blood Money“, nastavili sa “Singapore”,”Romeo Is Bleeding”, “Hang Down Your Head” i prigodnu “November“. Tu je bilo par pesama koje nisam ili prepoznao ili ispratio dovoljno ozbiljno i detaljno, jer sam malo pričao sa nekim ljudima koje nisam odavno video, malo išao do šanka po novu turu crne tekućine :). Pred kraj prvog dela koncerta svirali su i “Warm Beer An Cold Women” i “Long Way Home” i napravili zasluženu pauzu. U pauzi koncerta upoznao sam se (zvanično) sa klavijaturistom Banetom i proveo nekoliko minuta u zanimljivom razgovoru koji su ispratili i još par članova benda.

Drugi deo su krenuli sa “16 shells”, mojom omiljenom “Jockey full of Bourbon” na koju se nadovezala isto tako omiljena “Hang on St. Christopher”, pa “Telephone call from Istanbul”.Sledile su “Chocolate Jesus” , još par pesama kojima ne mogu da se setim imena i za kraj “Rain Dogs” i naravno “Time“. Vasa je najavio kraj koncerta, bar njegov zvanični deo i duhovito predložio da izbegnemo formalnosti i da odmah pređemo na bis i koncert je završen vrlo brzom ” Down Down Down” i još jednom pesmom koju nisam iz opravdanih razloga ispratio.

 

Ukratko, vrlo sam zadovoljan činjenicom što je sezona koncerata u “Foxtrotu” zvanično počela i što sam ponovo gledao “Rain Dogse“.Predlažem da mi zavidite.

                                                              (Samo delić atmosfere)