Jeste li gledali “Dom gospodjice Peregrin za čudnovatu decu” ?

                      Miss Peregrine’s Home for Peculiar Children (2016)

Konačno, oh konačno, se preksinoć u bionjama širom nam regije pojavio dugoočekivani “Dom gospodjice Peregrin za čudnovatu decu“. Film je režirao niko drugi do Tim Barton i radio ga je po istoimenom bestseleru Ransoma Rigsa iz 2012. godine. Roman je proveo preko 60 nedelja na “Nju Jork Tajmsovoj listi bestelera” (od kojih je par nedelja obitavao na samom vrhu dotične) i iznedrio je još dva uspešna nastavka “Grad Pustoduha” (2014) i “Biblioteku duša” (2015). Šta reći nego da su Rigsovi romani (poprilično mračne ali nadasve zanimljive fantazije) savršeni po senzibilitetu za jednog Bartona, za kojeg se dalo primetiti da je neizmerno uživao u ekranizaciji prvoga u nizu. Sama radnja je, in fact, totalno bartonovska, prati doživljaje mladoga Džejka Ortmana kojem deda ostavlja u amanet saznanje/priču/spoznaju o sirotištu za nadasve čudnovati decu kojim upravlja mis Peregrin (zanosna Eva Grin), osoba koja je”Imbrin” tj. osoba koja ima nadnaravna svojstva da kreira vremenske petlje (kao i mogućnost da se pretvara u sivog sokola), petlje u kojima može stalno da rekreira isti dan i koja tim svojim svojstvima uspeva da se uspešno brine o svoj toj svojoj predivno čudnovatoj deci pošto razne opasnosti im prete sa svih strana, prvenstveno od zlih “čudnovatih”( čijeg poglavara,gospodina Bartona (besmrtnu čovekoliku kreaturu koja može da menja obličja) savršeno igra Semjuel L. Džekson i koji stalno šalje “Šupljoduhe”(pustoduhe), bića užasavajućeg izgleda (poseduju odvratna usta puna dugih,palacavih,rozikastih pipaka) ne bi li pohvatali dečicu i dokopali se njihovih moći.Šupljodusi se ne mogu videti golim okom, odnosno samo mali broj izabranih je u mogućnosti uočiti ih, a Džejk je jedan od takvih, što ga čini veoma bitnim za opstanak naše čudnovate ekipe.

I mogu ja sad do sutra nabrajati, još čitavu hrpu (za samu priču) bitnih detalja, no sve ovo što gore navedoh je samo mali, malecni deo mitologije gospodina Rigsa, jako je teško opisati svu slojevitost koju film (a pogotovo knjige) nude, recimo samo da je naprosto fantastično uživati u gledanju svih tih čudnovatih sposobnosti koje naši junaci poseduju, a još je veća satisfakcija uživati u posmatranju Bartonove dečije razigranosti ,koji nije bio toliko inspirisan još od svog “Big Fish“-a (2003). Sve u svemu, pravi mali praznik za sve ljubitelje bartonovske dark fantasy, prema tome, ko uživa u (takooo dobrom) žanru, nek ne časi časa i pohrli u najbliži kinobioskop, neće se pokajati,nikako……

P.S. Na fotkaji broj tri, sam pisac Ransom Rigs i Timo Bartonovski, redatelj, tvorac prvog “Batman”-a (1989),veliki ljubitelj neobičnog i muž Helene Bonam Karter….😉
P.P.S. Same knjige su izvrsno napisane, Rigs im je pristupio veoma orginalno, ubacujući u svaku gomilu starih crno-belih fotografija koje daju poseban šmek samoj priči. Prevod je takodje izvrstan i ja toplo svima preporučujem da uzmu celokupnu trilogiju u ruke i zarone u magičan svet Ransoma Rigsa,uživaće neizmerno,(i) to im obećavam…

Dejan Josić