Zvonjava u glavi. Telefon je levo, ne, desno. Gasim. Krevet. Aaahh, taj jastuk. Poljubac za kraj, sklopljenih očiju. Polazak. “Krmeljiv” – što bi rekla Nada Radanović, zavijam za prvi ćošak do pola u vodi. Cela ulica. Vetar oštar. Severni. Ušuškavam se u hodu. Poznat mi je korak. Spavam dok hodam. Cigarete di’ su? A, tu.. Palim. Zu, gotovo. Štajga. Stajka. Veliki, plavi bus se zaustavlja po šljunku. Prašina. Zvonjava u glavi.

hqdefault

Zatim blaga tišina. Sedam na zadnje sedište. Prođem pored vozača sa mesečnom kartom, sljuštim se u neko solo sedište na kraju. Kad se vozite busom koji se samo puni, onda u jednom momentu pomislite u koliko ste za nijansu, tu malu usranu nijansu, u boljoj poziciji, u tom momentu. Zatvorim kapke i na staklu uvek markiram kroz koji ću ćošak da pratim deonicu puta. Kul. Sklapam oči. Majstor staje na  prvoj stanici. Povlačim kapu malo na dole. Druga. Već ne primećujem nikog. Prolazi i treća, četvrta… slušam nešto o dekupažu, od dve starije gospođe. Ali ne konstatujem. Klinci se smeju. Vređaju se i psuju kao u kafani. Ostali ih gledaju sa podozrenjem.Bacim pogled. Vratim se u zen. Pogled kroz moj “krtičnjak” … Dunav.. Širok. Jak. Težak i Opasan. Kako smo samo mali na ovom mostu. Pomislim. Zatvaram oči. Svaki put po neki bed iz ’99. Ne može. Kad se jednom bunar zagadi, sa njega je teško vodu piti. Prvi semafor nakon nekoliko kilometara. Drugi, treći i moja stanica. Izvlačim se poput kameleona, pravo u mrak i zatim blaga tišina.

bulevar-montmartre-u-zimsko-jutro-1897

Stavljam slušalice u uši. Ispod haustora u veliku ulicu ka srcu trga na kom se nalazi pošta. Pokus koji su napravile “Majke” sa albumom “Život Uživo” mi je prijao tog jutra. Malo starog dobrog razdrmavanja. Nova cigareta. Gotova paklica. Trafika. kupiiii….. Nastavljam dalje dok Majke šibaju po ušima. Odjednom nešto nadglasava Vinkovačke indijance… Domaći… Radi se zgrada. Smanjujem Bareta i bandu i stajem da pogledam još jednu monumentalnu konstrukciju nečeg što se zove zgrada u ovom gradu. Dobro zagrađeno. Obezbeđeno. Čini se na prvi pogled sve po P.S.-u. Ali ti zvuci.. Kakav Industrijal!!! Neka mašina koja zabija šipove i pravi neopisivo težak udarac basa, pre nego što pusti paru da se očiste cevi i ponovi to u ritmu, sa dve brusilice koje naizmenično vode, nekad i u dublu sa dva sprata, na kojima se glasovi žamore – čuju se k’o more, 😉 u celoj toj disharmoniji ritma zvukova koje proizvodi metal, drvo, struja, benzin, i čovek. Black Horror Metal !!!! Krećem dalje. Neko pišti sirenom. To je čova sa moje leve strane pešačkog. Žuri mu se. Ma gazi. Ko ti jebe mater. Vidim poštu. Imam fore za pljugu i još jednu pesmu. Stavljam slušalice u uši.