Zašto ne volim sneg ?

“Gle, sniježi” ! “Divnog li otkrića ! Trebalo bi zapravo da se ti zoveš Alan Kolumbo”!

Tako glasi poznata replika iz omiljenog mi stripa -“Alan Ford”. A podsetio sam je se jer sam mrgodnog lica pogledavši kroz prozor, ugledao krupne pahulje kako se spuštaju iz gustih sivih oblaka.Ne volim zimu ! Ne volim sneg ! Nikad ga nisam ni voleo, moja mama kaže da sam i kao baš sasvim mali, odbijao da ga uzmem u ruku, da pravim grudvu ili slučajno, pravim Sneška Belića kao sva normalna deca. Scena ćaleta ili pre će biti, dede sa sankama u rukama, na mom licu je momentalno stvarala krupne, krokodilske suze i besan pogled kroz prozor. Više sam voleo da ostanem u toploj sobi, gledam crtane filmove ili nešto bojim, žvrljam ili radim bilo šta što će biti podesan razlog da ne izađem napolje na hladan vazduh, mokru zemlju i vlažan sneg.

Danas, posle toliko godina, zovem ga “belo govno“. Ne volim kad pada, jer se odmah setim da ću morati da ga čistim ispred kapije, da ću po ceo dan gacati kroz poluotopljeni sneg i šljapkati po barama i blatu, jer se posao neće sam uraditi i ovih sedam ili osam buntova u crnoj, kožnoj, već pomalo izderanoj poštanskoj torbi neće se sami odvezati, poređati i poubacivati u poštanske sandučiće raznih oblika, veličina, boja, sa raznim imenima, prezimenima, nadimcima…

Ne volim sneg, jer mi stvara gorak ukus u ustima, vlaži promrzle ruke i često ide u oči, ometa dok hodam i smanjuje vidno polje preda mnom. Ne volim ga, ni zato jer me uvek podseti na jedan događaj pre dosta godina kojem sam prisustvovao, čak sam i sam bio učesnik istog.

A bilo je to , negde u januaru, možda i februaru sada već davne 2004. godine.Padao je kao popizdeo, više horizontalno nego vertikalno, uz obilatu pomoć “severca”, hladnog vetra poslatog negde iz Mađarske, kao skup vetrova koji duvaju sa Tatre i istočnih obronaka Alpa, samo da nama poštarima još više zagorčava život kao da nam nije dosta ni temperatura u minusu, ni ovaj sneg što se lepi za cipele, ni ovih dvadesetak kilograma na leđima koji malo-po malo krive kičmu.

Tetka Marija, mala i okrugla ženica, veselih očiju i prćastog nosa, udovica već pola decenije, otkako je alkohol pojeo jetru čika Živka, živi sama u kućici na kraju ulice, prođe kraj mene i uz glasno “Zdravo, poštare”! doda i nešto kao “Ala pada, baš strašno”! Ja zagledan u neko pismo otpozdravim joj usput i smišljavši kako da nabacim još par negativnih epiteta atmosferskim neprilikama, perifernim vidom ugledah plavog “Pasata” kako kreće u rikverc sa parkinga. Zaustih da kažem “Pazite”! ali je bilo već kasno. Zadnjim delom je “Pasat” već udario tetka Mariju koja je, bar je tako izgledalo, poskočila nekih tridesetak centimetara i pod neprirodnim uglom udarila u zaleđeni beton prošaran vodom i snegom.

Začu se : “Jao, jao”, otvaranje automobilskih vrata i hrapavo “Izvinite, nisam vas video, nisam hteo ! Nisam kriv ! ” Očas se tu stvorio i neki Brka koji je kao i ja imao istu nameru, da podigne tetka Mariju sa tla. Ona je i dalje zapomagala i uporno odbijala da je pomerimo i podignemo, vičući od bolova i ja shvatih da nešto nije u redu. Naravno da nije u redu. Slomila žena kuk. Žena od sedamdesetak godina slomila kuk. Bolje da su je upucali u glavu. Žena koja živi sama i čija ćerka živi hiljadama kilometara dalje, u Australiji. Od rodbine, kako sam shvatio, ima nekog sestrinog sina u Smederevskoj Palanci. Divota. Onaj iz automobila je samo stajao pored i tupavo gledao u saobraćajni znak, uporno ponavljavši kako nije kriv i da nije ništa ni video i kako je nesrećna žena izletela pred njega i njegov auto. Ko je pred koga izleteo, video sam i spreman sam i da svedočim. Ali to je sada manje bitno, ma, nebitno uopšte.

Hitnu pomoć sam nazvao odmah i moram reći da je došla u rekordnom roku. Par formalnih pitanja i ubrzo se tetka Marija našla u kombiju gde su je već počeli pregledati. Pitali su da li je neko voljan da krene kao njena pratnja i jedan od tehničara je uporno gledao u mene, ali sam ja, kukavički, sebično skretao pogled jer ako krenem sa tetka Marijom, izgubiću mnogo vremena, posao neću uraditi, a uostalom i nisam joj neki rod i znam je samo površno. Ubeđujući sebe kako ne bih trebao posebno da se uzbuđujem staričinom sudbinom uprtih torbu na rame i konačno krenuh dalje na “arbajt”. Prošlo je dva-tri dana i ja čuh od tetka Marijine komšinice kako je ona i dalje u bolnici, da je tačno da  je slomila kuk i kako je to strašno, jer će ona, eto sad morati u Dom, a penzija joj je mala i ko će sad hraniti Žuću, tetka Marijinog mešanca i kako je to strašno i kako je to nepravda i kako je to strašno…

 Prođe još par dana i ponovo mi, kada sam prolazio pored njene kuće, pade nesrećna žena na pamet i onaj njen pas, kojeg zaista, nisam video već nekoliko dana. Reših da probam da uđem u kuću, ne razmišljajući da li će mi neko zbog toga zameriti, ili još gore, optužiti me da hoću da nešto ukradem iz nje. Uhvatih za bravu, otvori se lako, uđoh u dvorište pa u kuću koja takođe nije bila zaključana. Začuh tihi lavež malog mešanca, očigledno već na izmaku snaga. Shvatih da, sigurno , već nedelju dana nije ni jeo ni pio. Uzeh neku posudu sa starog kredenca, napunih je vodom i pružih prema Žući. Toliko je halapljivo pio vodu da sam morao ponoviti ceo postupak još jednom. Otvorih frižider i u njemu nađoh jednu paštetu i nekoliko viršli. Otvorih paštetu i spustih je pred Žuću koji je pre nego što je uopšte krenuo da je jede, pogledao u mom pravcu kao da mi se zahvaljuje. Šta, kao? Znao sam da mi je zahvalan. Životinje su iskrenije od ljudi, iskustvo me je naučilo. Pružih Žući i onih par viršli, sačekah da ih proždere onako gladan i zajedno sa njim izađoh napolje iz kuće.

Tetka Mariju je onaj njen rođak stvarno strpao u dom, gde je i umrla nekih godinu i po kasnije. Žuća je otišao negde u potrazi za hranom, ali sam ga i dalje povremeno viđao u okolini kuće kao da je čekao gospodaricu da se vrati, a ja skoro svaki put kad počne da pada ovaj odvratni sneg kao, recimo, sada, pomislim na taj trenutak nepažnje i onog tikvana koji izlazi iz kola i jednoličnim glasom ponavlja : “Nisam kriv, nisam kriv” !

A “belo govno” pada li pada…