Kristina Balaž je naša sugrađanka, planinar i veliki ljubitelj putovanja.Završila je Pedagošku Akademiju.Živi i radi u Novom Sadu. Jednom prilikom je išla turistički u Maroko i imala spletom raznih okolnosti, sreću da prisustvuje jednoj marokanskoj svadbi.Kakve utiske nosi sa nje pristala je da podeli sa čitaocima DOTKOMa. Ovo je njena priča.

kristina-balaz-1

DOTKOM : Otkud vi u Maroku uopšte ?

  • Jednostavno smo iskoristili popust jedne turističke agencije i rešili da odemo nekoliko dana u Maroko.Došli smo u Asni, podnožje planine Atlas. Bliže Marakešu.To je berbersko selo.Berberi su ljudi koji su došli sa planina.I oni svi imaju specifične nošnje jarkih, intenzivnih boja, crvene, plave…Udate žene imaju nošnje jedne boje, neudate druge i tako svi slojevi njihovog društva imaju posebna obeležja.Dakle, došli smo u Asni, tamo smo prvo seli u neku kafanu ili nešto što je ličilo na kafanu, tamo smo trebali da dočekamo nekog Osmana koji je trebao da nam bude vodič, a ja sam trknula do pijace da kupim koješta i kad sam se vratila došao je neki Osman, ali se ispostavilo da taj nije vodič, ali smo svejedno zapodenuli priču sa njim.I tako, malo rukama i nogama , malo engleskim jezikom, sporazumemo se mi nekako da smo došli da upoznamo Maroko.On je na to rekao : „Odlična prilika da upoznate Maroko, moj brat se sutra ženi, hoćete li da budete moji gosti sutra na njegovoj svadbi“ ? Doduše, svadba traje više dana, ali eto, ostali bi jedan dan da vidimo bar delić njihovih običaja i svadbenih ceremonija.Mi naravno, pristanemo.

DOTKOM : I odete na svadbu,tek tako ?

  • To veče odemo u to njihovo selo, lepo su nas ugostili, prespavali smo to veče u zasebnoj sobi.Sutra kreće svadba, samo su mene pustili u tu sobu za mladence što je inače, vrlo neuobičajeno jer su vrlo sujeverni i izbegavaju da dovode strance iz straha od uroka, zlih čini i kojekakvih bajanja, ali ja sam im iz nekog razloga ulivala poverenje i mene su pustili.Prisustvovala sam raznim obredima, sve mi je delovalo kao da sam na snimanju nekog filma.Prvo je išao obred pranja ruku, u nekim velikim ćasama uz koji je išao neki filigranski escajg.Onda su nas služili raznim voćem, urmama, bademima i ostalom hranom.Moram napomenuti da im je sva hrana nekako slatkasta a to je najviše zbog upotrebe arganovog ulja. Arganovo ulje potiče iz plodova drveta argana koje raste u Maroku, zato ga zovu još i marokansko ulje. Unutar koštice je seme čijim se ceđenjem dobija jedno od najviše cenjenih i najlekovitijih ulja na svetu.Čini mi se da ni ne sole jela.Zahvaljujući i tome što koriste dosta povrća, prvenstveno šargarepe taj slatkasti ukus se još pojačava.

DOTKOM : Šta je ostavilo poseban utisak na vas ?

  • Ono što je mene posebno fasciniralo je bilo to što sam primetila koliko žene polažu na čistoću tela, koliko se doteruju, trude da budu čiste iako je to veliko siromaštvo.Kad bi poredili njihov standard sa našim , to je neuporedivo.Ispada da smo mi za njih svi bogataši.
  • Pre svadbe su me odveli u neko kupatilo, oni kažu hamam, da me okupaju.Ušla sam u neku vrstu zemljane kupolice i onda su mi dodavali neke zemljane posude sa vodom I porculanske ćupove, takođe sa vodom da se polivam i perem i stvorila se gusta para da ništa u jednom trenutku nisam videla.Kad sam to završila odveli su me u drugu prostoriju, gde su dve žene krenule da me šminkaju.To je takva postojana šminka, napravljena od zemljanih boja da i sutradan kad sam ustala i umila se, apsolutno nimalo nisam bila razmazana.Bilo je kao da sam se tog trenutka našminkala.Nedelju dana sam ja imala našminkano lice, tek onda je počela šminka da bledi.
  • Doneli su mi da obučem i njihovu odeću, posebnu odoru.Haljinu sa odgore nekim šalom, ešarpom.To su mi kasnije i poklonili da nosim kući, sa tom njihovom “berberskom” maramom, crveno-plavom koja se obmotava oko glave.One mene nisu terale da budem zabrađena, mogla sam da idem kako hoću.Naravno, nisam nosila bretele nego sam vodila računa da to bude neka haljina koja ne otkriva mnogo.

DOTKOM : I onda kreće slavlje ?

  • Da, počinje slavlje.Za prvi dan je uobičajeno da su žene i muškarci odvojeni.Direktno, u ovom slučaju, žene su bile u prizemlju a muškarci na spratu.Ja sam bila dole, naravno, sa ženama i jako sam se iznenadila kako su bile vesele i koja je to količina emocija, radosti i veselja.Udarale su u talambase, daire, razne udaraljke, pevale da se sve orilo uz tu njihovu berbersku muziku.

maroko-1

DOTKOM : Imaju li oni struje u tom selu ?

  • Imaju preko nekih agregata.Imali su i razglas preko koga je išla muzika.Pošto sam znala da ćemo ostati samo taj dan i tu noć i da sutra moramo ići dalje, ja sam ih zamolila da me puste na sprat, kod muškaraca da zavirim malo, iako to nikako nije običaj. I pustili su me.Videla sam kako muškarci sede jedan do drugog u krug, piju čaj sa mentom koji se i inače pije u ogromnim količinama.Alkohola nema.Alkohol je strogo zabranjen i nikom ni ne pada na pamet da ga prokrijumčari, jer bi bio strogo kažnjen.Za razliku od žena koje su maksimalno ushićene i uspaljene oni mirno sede skrštenih nogu i pričaju ko zna o čemu, poslu, porodici,nemam pojma…

maroko-9

DOTKOM : Jeste li probali  taj njihov zeleni čaj?

  • Naravno, probala sam.Moram reći da je vrlo jak.U malim fildžanima sa malo vode se stavi puno mente i može da se pije i bez šećera, ali ako stave šećer, onda ga stave baš puno, čitav grumen.Baš idu u krajnost.Kod njih se na pijacama kupuju “glave šećera”, kao iz one naše poznate pripovetkei onda se te “glave šećera” krune kad se stavlja šećer u čaj ili negde drugde.

DOTKOM  : A šta se jede ?

  • Preovladava povrće, kus-kus (to je jelo od slomljenih zrna žita, nekako najviše nalik pirinču), gomila raznog variva i puno slatkiša.I sve jedu prstima.Ali su strašno čisti.Non-stop peru ruke i prste u malim posudama sa vodom.

maroko-12

DOTKOM : Pričajte mi još malo o tom ženskom veselju.

  • Šta da vam kažem, valjda zato što one non-stop suzbijaju emocije i što nemaju gotovo nikakva prava, zna se kako Islamska religija tretira ženu, one sebi na toj svadbi daju toliko oduška, da vrckaju, izvode razne, moglo bi se reći erotične plesove, čak obscene, da sam ja bila, maltene, preneražena.Neke su čak simulirale seksualni odnos.Toliko su bile uspaljene, ma, drugačije od svega kako smo navikli da vidimo muslimanske žene.To je za mene bio prilično veliki šok.One valjda samo tamo smeju da daju oduška svojoj ženstvenosti.Isto tako, tu bih povukla paralelu, recimo u hamamima kada peru jedne druge, mada zaista, nisu lezbejke, one samo tamo iskazuju svu svoju seksualnost, koja valjda samo tada sme da izbija, kada nema muškaraca.

This slideshow requires JavaScript.

DOTKOM: Da se vratimo svadbi.Mada niste bili celu svadbu, koliko je ona ustvari trajala i znate li još neke detalje o njoj.

  • Ta svadba, kao, uostalom i sve druge svadbe, koliko ja znam, traju sedam dana.To je, inače bila ugovorena svadba koju su ugovorili njihovi roditelji ili njihove familije.Mlada i mladoženja se pre toga nikad nisu videli.Pošto smo ostali i tu celu prvu noć, prisustvovali smo i obredu prikazivanja devičanstva mlade.Naime, čaršav koji je bio ispod supružnika tu prvu bračnu noć morao je biti krvav da bi se dokazalo da je nevesta bila devica.I onda se taj čaršav pokazuje, a čini mi se da je bila mladoženjina sestra (zvala se  Hatidža) uzima posudu sa kanom i kruži okolo, uz naravno, ceremonijalne pesme i po legendi, na koga prvo ta kana padne ta devojka ili momak će se sledeća udati ili oženiti.Pandan našem običaju bacanja bidermajera.Meni je to bilo nekako i nelagodno i smešno jer smo mi bukvalno svi stajali ispred vrata dok su mladenci “obavljali bračnu dužnost”. I kad su se posle nekog vremena otvorila vrata i mladoženja je samo pružio čaršav.Kad su ga raširili , bio je krvav i to je bio znak za opšte oduševljenje i znak da počne veselje.Ja sam inače, nekoliko sati provela i u sobi sa mladoženjom koji je čekao mladu pre nego što je došla.To je za njih bio neki dobar znak što su potpuni stranci došli na svadbu pa su mi dopustili da gledam i kako mladoženja stavlja sablju za pas  kako izvodi ritualne pokrete sabljom i bez nje.Nismo mogli pričati, jer ja ne znam francuski, (francuski je službeni jezik u Maroku) a on nije znao engleski, pa smo se samo povremeno osmehivali jedno drugom.Posle kad je došla mlada uglavnom su se fotografisali i malo sam se i ja tu uglavila.Posle tog fotografisanja krenulo je ono već opisano slavlje.Realno, ja sam od svadbe videla samo jedan delić, ali mi je i to bilo dovoljno da osetim razliku u kulturi, religiji, razmišljanju…

DOTKOM : Da li su vas uopšte pitali ko ste i odakle ste ?

  • Haha, to je baš bilo zanimljivo.Kada sam im pokušala objasniti da sam iz Srbije, samo su me belo gledali i nisu imali pojma odakle sam, ali kada sam se setila da pomenem Jugoslaviju, svi su listom uzvikivali – “Tito! Tito!” i širom otvarali oči i osmehivali se.Znači da pamte staru Jugoslaviju i bivšeg predsednika.Neobično je da su to bili mahom mlađi ljudi.

DOTKOM : Da li ste imali bilo kakvih problema ?

  • Moram da priznam da jesmo i to isključivo našom krivicom.Mi smo poneli par litara rakije pa ih još nudili.Nismo znali da je kod njih zabranjen alkohol.Ipak, jedan učesnik svadbe se navadio i napio. Ko zna koliko je popio.Bili su baš ljuti, više na njega, ali samo iz kurtoazije nisu vikali mnogo na nas. Mada, baš su nas popreko gledali.

DOTKOM : Nevezano za svadbu, šta vam se još svidelo u Maroku ?

  • Marakeš! Svakako, Marakeš ! Toliko egzotike ! Jako mi se dopao veliki glavni gradski trg osvetljen tako toplim bojama.One kobre koje igraju uz muziku, to je bilo isto fascinantno.Pogled sa sprata jednog restorana sa kojeg se mogao videti dobar deo grada.Pijace su me takođe oduševile.To bogatstvo na pijacama me je baš iznenadilo.Voće, povrće,mahunarke, gomila urmi…Urme jedu u neverovatnim količinama.Od mesa je prisutna uglavnom jagnjetina.I slatkiši.Ja ih nazivam – turskim slatkišima, uglavnom neko testo preliveno slatkim.Tulumbe, orasnice, baklave.Meda isto dosta konzumiraju.Uglavnom, za doručak uzimaju neke lepinjice sa medom, ponegde i sa puterom.To je dosta čest obrok za doručak.

marakes

DOTKOM : Hvala, ovde bi stali sa razgovorom, nastavak sledi.

Autor fotografija je Kristina Balaž, razgovor je vodio Goran Kuprešak, tehnička obrada – DOTKOM