Rešili smo da vam predstavimo jednu hrabru i vrednu ženu, našu sugrađanku, Oliveru Šarić.Olivera se bavi jednim pomalo zaboravljenim, arhaičnim zanatom, tkanjem. Kroz razgovor sa njom otkrili smo mnogo stvari o kojima skoro ništa nismo znali, pa smo radi da to podelimo s vama.Počnimo :

radionica-tkacki-snovi-3

Olivera se ranije bavila privatnim poslom, ali je bila prinuđena posle nekoliko godina da ga napusti.Ostavši bez sigurnih izvora prihoda sa tri male ćerke i mužem, tražila je izlaz iz ne baš vesele situacije. Ideja joj je došla relativno brzo, jer je posećujući manifestacije na SPENSUNovosadsko proleće” i “Novosadska jesen” nailazila na tezgu “Udruženja tkalja” Pošto se oduševljavala njihovim proizvodima, pomišljala je da bi i ona to mogla da radi.Bila je vidno zainteresovana pa su je uputili na “Udruženje tkalja” koje se tada nalazilo u Muzeju Vojvodine i na profesoricu Marković sa FTN-a.Međutim, u tom momentu cena kursa joj je bila previsoka i morala je da odustane .Ipak, nastavila je da posećuje navedene manifestacije i spletom okolnosti, negde u proleće 2006. godine naletela je na tezgu švedsko- norveške NVO “Čovekoljublje”.Kroz razgovor sa ljudima iz “Čovekoljublja” saznala je da ta NVO  organizuje “kurs za tkalje” u cilju socijalnog osnaživanja žena. Uslovi za učešće na kursu, koji je, uzgred budi rečeno, bio besplatan, su bili ili da žena bude samohrana majka ili da ima troje dece I da nije zaposlena.Pošto je dva uslova ispunjavala bila je primljena.Posle tri meseca kursa tokom kojeg je imala tri časa nedeljno po tri sata i iako ispočetka nije sve išlo baš glatko, vrlo brzo se kod nje stvorila jaka ljubav prema tkanju.Imala je veliku podršku kako porodice tako i šire familije.Još nije ni kurs završila, a već je uradila svoj prvi šal, imala razboj u kući i gomilu narudžbina mahom od familije. Kako sama kaže, od sredine februara 2007. “ušla je u biznis”.Samo mesec dana kasnije već je izlagala svoje proizvode na “Novosadskom proleću”, naravno u okviru “Čovekoljublja”.

Po njenom kazivanju, ispočetka nije imala velike ciljeve i snove, već joj je bilo dovoljno to što je naučila da radi i što će povremeno moći nešto da proda i malo popuni kućni budžet.Malo-pomalo, to je preraslo u ozbiljniju priču.Pojavile su se neke nove ideje i dosta brzo je ušla u neku vrstu rutine, te tako dobila samopouzdanje i sigurnost da se bavi tkačkim zanatom.Osim toga jako je i zavolela da se bavi tkanjem i kako sama kaže, bez te ljubavi i entuzijazma taj zanat ne može da se radi, iako, naravno, može se i samo “štancovati” bez neke kreativnosti, ali je to onda običan posao, kao u svakoj firmi.Moranje.

Olivera dodaje da je u Srbiji problem prodati tkačke proizvode, jer je kupovna moć vrlo mala, a ko iole drži do sebe ne može svoje proizvode davati u bescenje, tako da nekim svojim proizvodima drži veliku cenu i zna da je to mnogima skupo, ali kaže da zna koliko je sebe ugradila u pravljenje jednog, recimo, ponča i ne želi da ga proda ispod zadate cene.Zato je primorana da najčešće tka manje stvari kao što su šalovi, kape, rukavice , ogrtači koji manje koštaju i pre se prodaju.Na Zapadu se može dobiti “bolja cena” pa je tako preko prijatelja ili stranaca koje su ti isti prijatelji animirali, prodala na desetine svojih odevnih predmeta.Samo u Izraelu je prodala desetak svojih velikih končanih pončoa a neke njene proizvode nose ljudi i na Novom Zelandu, Australiji, Rusiji, Engleskoj, Nemačkoj, Holandiji i ostatku Evrope.Dosta proizvoda je prodala po svetu zahvaljujući najmlađoj ćerci koja igra folklor, pa je bila u prilici da nešto od toga što stvara ponese na razne turneje i festivale narodnih rukotvorina.

This slideshow requires JavaScript.

Rodom je iz Stapara, a pošto je poznato da su Staparke poznate kao dobre tkalje, pola u šali a pola u zbiilji, kaže kako su za ljubav prema tkanju zaslužni njeni staparski geni.Dodaje da je pomalo nezadovoljna što još više nije naučila o krojačkom zanatu i smatra da nije dovoljno potkovana majstorski.Nedovoljno poznavanje krojačkog zanata je sprečava da realizuje neke ideje, ali zato to rešava veštim improvizacijama.Ima to i svojih dobrih strana, jer ne voli da radi šablonski i da joj sve liči na konfekciju.U poslednje vreme dosta pravi male torbice, vrećice, neke manje stvari koje je lakše prodati.Kaže da ne zarađuje previše, čak ni dovoljno, ali ne odustaje.

radionica-tkacki-snovi-18

Nije ostala dosledna tradicionalnim odevnim predmetima i narodnoj nošnji, već se trudi da njena odeća bude nosiva.Ono na čemu insistira je da kroj bude što jednostavniji, da bi tkanje došlo do izražaja. Njena ciljna grupa su, uglavnom, žene srednjih godina, ali desi se da odradi i neku dečiju odeću.Naručuju joj najčešće jednobojne odevne predmete, pa napominje da nije baš oduševljena time, jer je za razliku od vremena kada je počinjala da se bavi ovim poslom sada mnogo otvorenija prema bojama  i pogotovo u poslednje vreme se trudi da obogati spektar boja koje upotrebljava dok stvara svoje proizvode.Kombinuje razne vrste tkanina, najčešće pamuk, vunu i lan.Koristi i čipke kao ukras (kao osmice i kao mašnice).Otvorena je za kombinacije sa raznim materijalima, ali dodaje da jednostavno do sada nije imala prilike da tako nešto radi.

radionica-tkacki-snovi-2

Ekskluziva Olivere Šarić je rad sa tankim koncem i bukvalno, pravljenje odeće koja se može nositi i leti.Tajna je u koncu, koji nabavlja iz Italije i već je napravila dosta košulja i haljina koje spadaju u letnje odevne predmete.Kaže da namerno beži od toga da to liči na konfekciju i voli da ljudi prepoznaju da je to ručni rad, pa čak ide dotle da nekad namerno napravi grešku (naravno, teško vidljivu).Ponekad napravi nešto samo njoj svojstveno , neki znak sa strane, nešto kao potpis.

U zadnje vreme ne učestvuje na manifestacijama kao što su “ Novosadsko Proleće” i “ Novosadska Jesen” jer joj je prosto neisplativo. Dažbine na zakup tezgi su prilično povećane, prodaja je opala a osim toga, kaže izgubi i vreme kojeg nikad nema dovoljno i koje može pametnije iskoristiti.Kaže da je uvek spremna za saradnju i da ne krije ljubomorno šeme i mustre po kojima radi i rado ih ustupa onima koji ih zatraže, jer smara da kad neko tka on u taj rad unese i deo sebe, pa taj proizvod ne može biti čista kopija njenog rada.Uvek polazi od toga, mada priznaje da ponekad misli da nije sasvim u pravu, da joj ljudi prilaze sa dobrim namerama.Jednostavno, to joj je u karakteru.Što se tiče samog marketinga priznaje da bi trebala da mu se više posveti.Sajt joj je trenutno u izradi, uplatila je domen i veruje da će uskoro proraditi.Sajt će biti okrenut više inostranstvu, a za srpsko tržište postoji fejsbuk stranica na kojem Olivera Šarić nudi svoje proizvode. Pa, izvolite posetiti ga, ako ste zainteresovani da vidite ili kupite odevne predmete koji se lako mogu nazvati umetničkim delima na fejsbuk stranici : “Radionica Tkački Snovi” @HandweavingbyOlivera

radionica-tkacki-snovi-11

https://www.facebook.com/HandweavingbyOlivera/?fref=ts