Tražeći neke filmove na netu, primetio sam jedan pseudonim koji se često pominje kad je reč o prevodima na srpski jezik.U pitanju je bio pseudonim “ivannis“.Kvalitetni i pre svega, elokventni prevodi, bili su sinonim za ovog prevodioca.Pošto sam bio uporan ,našao sam ime i prezime koje se kriju iza ovog pseudonima i stupio u kontakt sa čovekom koji se zove Ivan Žikić i dolazi iz Niša.Ovo je deo našeg razgovora i nadam se da će vam biti interesantan.

img_20160519_163011_399

D : Ivane, vidim da si veliki fan filma, ali pravog “filma”, prevodiš mahom nekomercijalna ostvarenja, filmove čije prevode čovek ne može lako da nađe na internetu. Kako si i kada odlučio da se posvetiš tako nečemu?

  • Sve je počelo 17.12.2012 kada sam odradio svoj prvi film, za koji sam čekao prevod, vidim, niko ga ne radi, pa rekoh ‘ajde ja ću… U suštini, sam proces je jako jednostavan, iziskuje dva mala programa, minimum poznavanja jezika i pravopisa, i dobru volju autora prevoda.

D : Zašto si počeo da prevodiš filmove i te prevode deliš ostalima.Čist altruizam ili, shodno odabiru filmova neki vid edukacije ?

  • Nema tu ni altruizma ni edukacije, ja prevodim male, nezavisne filmove, koji interesuje “ograničen” krug ljudi, koji imaju mali broj dovlačenja, slabo su i gledani, to je ono što se u kinematografiji naziva “art house film“, zato ih niko i ne radi. Kad pogledam na sajtovima, samo se moje i ime još jednog tipa pojavljuju za “takve” filmove, ostalo su blokbasteri i holivudska produkcija.

D : Preveo si preko 350 filmova, kada si se odvažio na tu avanturu tj. kada si preveo svoj prvi film?

  • Rekao sam već, čekao sam film koji je te godine bio na Fest-u, čekao i čekao, i krenuo sam sam da ga radim. To je uzbuđenje, kad postaviš prvi film, gledaš danima koliko ljudi ga skida, koliko ima dovlačenja, posle postane manje interesantno.

D : Koliko ti jedan prevod iziskuje truda (i vredi li se truditi uopšte) ?

  • Pa, u zavisnosti od toga koliko “skupova” (iliti linija) ima film, treba par sati da se prevede, a i to što se prevodi, ako ne znaš govorni jezik je problematično, ti prevodiš sa engleskog, ali je pitanje koliko je i to ispravno, zato što je pitanje koliko je, ako se govori finski, a ti radiš sa engleskog, koliko je taj neko ko je postavio engleski prevod na net ispravno sve preveo, i koliko je to tačno. Onda “bunariš“, kopaš, što reče Džoni Štulić “nastojiš da imenici dadeš formu”

img_20160715_104108_129

D : Koliko stranih jezika govoriš (služiš se) ?

  • Služim se engleskim, pisanom formom, čak ga i ne govorim bog zna koliko, ali je sa pisanom rečju lakše, a imaš i dosta online rečnika koji su velika pomoć u toj celoj priči.

D : Kakvo je stanje sa filmskim salama u Nišu, imaju li ljubitelji filma barem neki prostor gde bi mogli pogledati ostvarenja koja nisu puki blokbasteri?

  • Niš kao grad ima tri bioskopske sale u poslednje vreme, čak smo dobili i jedan Cinepleks, ali je problem što 20 godina nismo imali ni jedan bioskop, pa nemamo “školovan” bioskopski kadar, srećem decu koja sa 15-17 godina prvi put dolaze u bioskop, nikad do tad nisu otišli u bioskop, ne znaju ni šta je bioskop!!

D : Da li ćeš i dalje nastaviti sa tom svetom misijom prevođenja bitnih, “umetničkih” ostvarenja?

  • Koliko mi vreme i okolnosti dozvole, do kad sve ovo potraje, jel’, ovo je teška piraterija i treba je urediti nekim zakonskim aktom, ja prvi potpisujem tako nešto. Postoji zakon, ali, dok neko ne plati ceh, niko se neće opametiti, svi će da rade kako im se prohte.

D : Vidim i da si veliki fan Nika Kejva, Leonarda Koena & Dejvida Bouvija. Kako si preživeo 2016-u, odnosno u kolikoj meri te je pogodio što odlazak što lične tragedije takva 3 autora, istinskih legendi?

  • Iskreno, prilično, preko Bouvija, Jadranke Stojaković, Arsena Dedića, do Koena i ove tragedije sa detetom Nika Kejva. Ostaju oni da žive u meni, ipak smo mnogo vremena proveli zajedno da bi ih se tek tako lako odrekao, ali, nije isto, naročito kad znaš da neće biti njihovih novih pesama. Leonard Koen je, usput, po meni, snimio jedan od najgorih albuma u 2016 godini uopšte na tržištu.

D : Osim rock klasika koji još muzički žanr preferiraš ?

  • Slušam neki džez, neke stvari country muzike, bluegrass, to je sve.

D : Kako se boriti protiv neukusa ?

  • Zakonima i podzakonskim aktima, mlatiti po džepu, oporezovati celu tu priču, samo jako, rock and roll, u pravom smislu te reči. Uvesti takse na to, a ne narodu povećavati porez na imovinu, registraciju automobila i akcize koje su najveće u Evropi kod nas.

D : Čime se još inače, baviš u životu? Koja je tvoja profesija, zvanično?

  • Ničim bitnim, inače sam ex-vojnik, radio sam za vojsku, koja me je otkačila kad im više nisam bio potreban.

D : Imaš li još neki hobi ?

  • Odem u teretanu, vozim bajk, plivam, pomalo pešačim. trčim, ali sve manje, ipak ja imam 45 leta.

D : Kakvo je stanje sa filmskim salama u Nišu, imaju li ljubitelji filma barem neki prostor gde bi mogli pogledati ostvarenja koja nisu puki blokbasteri?

  • Ima Kulturni centar “Kupina” koji u saradnji sa Euroimage-om već par poslednjih godina organizuje projekcije Evropskih ostvarenja po sistemu nedelja ove kinematografije, pa nedelja one kinematografije, rade i festival Free Net World, IRFF ide od 26. januara, ima šta da se vidi, ali, kao što sam rekao, nema publike, sve se to svodi na 10-15 entuzijasta, a to je smešan broj na Niš ovoliki koliki jeste. I Niški kulturni centar sa Dejanom Dabićem na čelu radi interesantne stvari, imaju projekcije Balkanime, Nordijske panorame, Gete festa, ali je kod njih stari problem, a to je besparica i neimanje para da se otkupe autorska prava za te festivale.

horror

D : Koliko često ideš u bioskop ?

  • Kad nađem nešto interesantno, uglavnom par puta nedeljno, ali se desi i da odem samo jednom u mesec dana, kad ne nađem ništa po mom ukusu.

D : Možeš li da nam odabereš nekoliko svojih najomiljenijih filmova svih vremena ?

  • Većina onoga što su radili Bergman, Bunjuel, Haneke. Aki Kaurismaki, braća Darden.

D : Za sam kraj, koje nam od skorašnjih filmova koje si preveo preporučuješ da neizostavno pogledamo?

  • Probajte sa onim što je malo poznato kod nas, a to su dve “tihe” kinematografije: jedna koja dolazi iz Berlina, i druga koja dolazi iz regije Kvebek iz Kanade, ja sam lično oduševljen istim. Klasičan primer berlinske škole je Toni Erdman, pod kojim se trenutno trese Evropa, a oni takve filmove rade već 20 godina, ali nikome nisu bili interesantni. I film Ja, Daniel Blejk je odličan, mada ga nisam ja preveo.