Hokus-FOKUS kroz blendu čarobnjaka – Zoran Ješić

Sa zadovoljstvom vam predstavljamo profesionalnog  fotografa Zorana Ješića. Zaljubljenik u fotografiju, kroz amaterski hobi je doveo svoju pasiju do profesionalizma. Iza njega su stotine hiljada pređenih kilometara sa fotoaparatom, od najobičnijh mesta do predela koji deluju kao iz „Gospodara Prstenova“ a nalaze se tu u našoj okolini, samo smo lenji da  ih potražimo. Za njega je sve lepo vredno beleženja kroz objektiv i ne stidi se to da pokaže. Pokušaćemo da vam kroz kratak intervju i ovu izložbu fotografija približimo ovog novosadskog fotografa.

• Za početak , koliko se već dugo baviš fotografijom?

 – Aktivno 15 – ak godina.

• Koju opremu koristiš?

– Od 2004. Koristim NIKON opremu. Tad sam kupio Nikon D70 i od tad počinje „bolest“. Hahahahaha…

• Kakva „bolest“ je u pitanju?

– Bolest skupljanja opreme, i traženje komada opreme koji može da zadovolji apetite, koji su samo rasli u tehničkom i estetskom smislu i konačno sam uspeo.

• Smatraš li da je „bolest“ , ulaganje u opremu a zanemarivati ljudsko oko?

– Ne treba ti nikakva oprema da bi iskoristio potencijal ljudskog oka, svaki telefon danas ima kameru sa kojom ćeš moći da zamrznes trenutak, više je stvar ličnih afiniteta, meni fotografija nije primarni posao i doživljavam je kao ljubav, a okružen sam ljudima koji je isto tako osećaju, a ulaganje u opremu je više tehnička stvar ako se pretera onda je „bolest“, hahahaha

• Šta najviše voliš da fotografišeš?

– SVE ! Najviše svoju decu svaki dan. Oprema je uvek sa mnom. Zavisi gde sam krenuo, da li sam sam ili sa drugarima.

• Gde si odrastao?
  

– Rođen sam u Zrenjaninu, odrastao sam u Ledincima. Osnovnu školu sam pohađao do 4 .razreda u Ledincima, potom do 8. u Sremskoj Kamenici. Posle toga sam upisao srednju Elektrotehničku školu u Novom Sadu, nakon nje sam završio i Mašinski fakultet i sada trenutno radim u NIS-u kao IT expert.

• A gde je tu fotografija?

– Fotografija je uvek tu prisutna, intenzivno od 2003.

• Misliš li da može da se živi u Srbiji od Fotografije?

– Može da se živi bilo gde. Postoje razni načini na koje možeš da zarađuješ, možeš da radiš stock fotografiju, modele za određene agencije, klasično svadbarsko – wedding – fotografisanje, da fotografišeš za razne časopise…

• Ha! Da, Upravo TO! Šta te „pali“ kod fotki?

– Najvažnije mi je da sam zadovoljan sa onim što izađe iz fotoaparata, jer to je nešto što prezentuje mene i tu po meni baš i nema puno mesta za grešku, ne bitno šta mi je ispred objektiva, da li je čovek, priroda-pejzaž, životinja, bitno je svetlo i kadar.

• Kako izgleda fotografisanje ljudi? Ima  li tu voajerizma ili jednostavno posmatraš model kao predmet?

– Pa ni jedno od ta dva. Prosto pratim radnju šta se dešava, i trudim se da me ne vide i ne osete jer će se tako bolje preneti njihovo osećanje.

• Imaš li neke uzore, da tako kažem u svetu fotografije?

 – Ne mogu reći da imam neke određene uzore što se tiče ljudi, u današnje vreme ima puno dobrih fotografa koji su vredni pažnje iz različitih sfera fotografije, bilo da se radi o komercijalnoj fotografiji, wedding, itd, mogu samo da generalizujem, a to je „ National Geographic“ . To je otprilike tip fotografije kojim bih voleo da se bavim do kraja života. Nebitno koji su ljudi u pitanju, predeli i zemlje, jednostavno, to je način na koji bih voleo da mogu da se izražavam.

• Dakle ako bi ti sutra „National Geographic“  ponudio da radiš za njih ti bi celu porodicu automatski preselio u bilo koji deo sveta?

– Nego šta!!!

( Opšti  smeh )

• Kaži mi koji klubovi fotografa trenutno postoje u Novom Sadu?

– Ima raznih klubova, kao što je „ Foto Kino Video Savez Vojvodine“ ,  „ 24. Kadar“, „ Foto Klub Vojvodina“ , postoji jedan sajt koji se zove „Dizajn zona „ i „ Fotografski forumi“, i jedna ekipa koja se upoznala 2005. Kad smo svi krenuli u tu neku priču niskobudžetno. Krenuli smo da se skupljamo u Pivnici „Gusan“, tu sam upoznao dosta ljudi, mnogo ih je i prolazilo. To je uglavnom muška ekipa mada bi se ponekad zatekla i poneka žena. Tu se skupila ekipa od nas 4 – 5. Kasnije sam zbog gomile obaveza prestao da aktivno učestvujem u tim skupljanjima, ali sam zato, gde god bih išao, nosio fotoaparat i radio sam. Tek pre 2- 3 godine sam se ponovo vratio u ekipu koja se u međuvremenu prebacila u kafe „ Oblomov “, gde se sad nalazimo i to je u suštini ekipa koja je od 2006. ostala. I to je koren ekipe, ima par ljudi iz Beograda i nas desetak  iz Novog Sada, koji se organizujemo nekoliko puta u toku godine da odemo na određene destinacije da nešto fotkamo, i sami sebe zovemo „ Visoki Savet Svetlosti“ .

• I za kraj, reci mi gde sad živiš i koji ti je porodični status?

– Živim u Novom Sadu, oženjen sam. Imam predivnu porodicu, suprugu Dragicu, ćerku Sofiju, koja sad ima 4 i po godine i sina Stefana koji je napunio 10 meseci!