Jeste li se ikada zapitali kako nastaju diktatori ? Koji su to prelomni trenuci u njihovom životima koji utiču na formiranje takvih ličnosti? I kada tačno se ti trenuci dešavaju? U ranom detinjstvu? Tokom odrastanja, školovanja? I šta je ono presudno, kakav to dogadjaj ima tolikog značaja da izrodi jednu takvu personu? Da li su tu bitne i spoljašnje okolnosti pod kojim budući diktator odrasta, kolikog tačno značaja imaju sami roditelji i njihovi svetonazori u stvaranju takvih, autoritativnih osoba?

2017-22

Sve su to pitanja kojima se bavi Brejdi Korbet u svom rediteljskom debiju “Detinjstvo lidera“, filma koji je 2015-e impresionirao mnogobrojne članove žirija u Veneciji (sekcija “Horizonti“) u tolikoj meri da su mu dodelili dve nagrade – jednu za režiju i jednu za najbolje debitantsko delo. I obe je poneo više nego zasluženo pošto je Korbet uspeo da snimi ostvarenje kojeg se, po zrelosti i ozbiljnosti pristupa temi, ne bi postideli ni daleko renomiranije, slavnije i iskusnije kolege mu po profesiji.

2017-11

Sam film je podeljen na tri celine, tri “Tantruma” (izliva besa), koji, svaki na svoj način, ukazuje na tri bitna dogadjaja po dečaka Preskota, na tri “okidača” koji će se ispostaviti ključnim za formiranje njegove ličnosti.

2017-15

Radnja se dešava 1918-e u Francuskoj, u vili u provinciji (negde na obodima Pariza), u poslednjim danima Prvog svetskog rata. Preskot je sin obrazovane Francuskinje (uvek dobra Berenis Bežo) i američkog diplomate (Lajam Kaningem) koji je deo delegacije  Vudroa Vilsona pri mirovnim pregovorima koji će svoj epilog imati u čuvenom i nadaleko poznatim “Versajskim mirom“. Upravo iz tog razloga Preskotova porodica dobija staru oronulu vilu (vilu po kojoj se vidi da je doživela i bolje dane, da je nekada bila deo impozantnog imanja) da obitava u njoj dok se pregovori ne okončaju. Dolaskom Preskotovih na dotično imanje počinje kako sam film tako i prvi tantrum.

2017-32

Puni naziv prvog poglavlja je “Prvi Tantrum, oblik stvari koje dolaze” i dešava se uoči predprazničnih dešavanja u lokalnoj parohiji gde mladjani Preskot, zajedno sa nekolicinom lokalne dece, učestvuje u probi predstave sa religijskom tematikom čije se izvodjenje očekuje uoči samog Božića. Po završetku probe vidimo nezadovoljnog Preskota kako izlazi iz crkve, dolazi do bedema zida koji je opasuje, prikuplja tuce kamenčića, zauzima pozu i kreće da gadja sve župljane koji lagano izlaze iz dotične. Jedan od njih ga primeti, povikne na njega i krene da ga juri. Preskot pokušava da pobegne no posle stotinjak metara se sapliće, pada i biva uhvaćen. Lokalac ga ne kažnjava, pridiže ga sa zemlje i u naručju ga odnosi do majke, kojoj uopšte nije jasno zašto se njen sin odlučio na takav čin. No, pošto se radi o prilično pobožnoj ženi (i pošto joj je stalo da kao novopridošlice ostave povoljan utisak), ona ga sutradan odvodi prvo na razgovor sa sveštenikom a potom ga primorava da se, stojeći ponizno na izlazu iz crkve nakon održane jutarnje mise, izvini svakom od župljana ponaosob.

2017-29

Na početku drugog tantruma (puni naziv “Drugi Tantrum, Nova godina“) zatičemo Preskota u društvu Ade (Stejsi Martin), mlade profesorice, koja je uzeta da ga uči Francuski. Ada je mlada, lepa devojka i Preskota fascinira njena ženstvenost, što se jasno vidi iz pogleda koji ne skida sa Adinih grudi koje se naziru kroz njenu belu košulju. Ada ga uči jeziku čitajući mu Ezopovu basnu o lavu i mišu (čuvena basna u kojoj mali miš spašava velikog i moćnog lava sigurne smrti, u znak zahvalnosti što ga je prethodno, pri poslednjem susretu, lav poštedeo).

2017-21

Takodje u ovom poglavlju vidimo da se prema Preskotu najbolje odnosi stara sluškinja (Jolanda Moro), žena koja jedina ima sluha i osećaja za maloga dečaka i koja  mu jedina posvećuje dovoljno pažnje, pažnje za kojom dete žudi a nikako je ne dobija ni od jednog  roditelja (otac je prezauzet državničkim poslovima, svako jutro kolima odlazi put Pariza i ne vraća se do samog sumraka dok majka ima sve jače migrene i većinu vremena provodi u svojoj sobi). Preskot je ostavljen sam sebi, biva sve mušičaviji, zatvara se u sobu, ne pušta nikoga u nju, ne želi ni sa kim od ukućana da komunicira, jedino zamoli sluškinju da mu krišom doturi Ezopove basne ispod vrata. Naravno da takvo ponašanje izaziva revolt kod oca, koji mu naposletku provaljuje u sobu i u afektu mu lomi desnu ruku. Tu negde se završava drugi tantrum.

2017-32

Treći tantrum (“Tantrum tri:”To je tigar…..“) se svodi na sledeće : U narednim danima  otac dovodi neke od predstavnika svetskih delegacija u njihovu kuću, ne bi li tu na miru, daleko od pariskih salona, nastavili daljnju polemiku oko budućeg izgleda/ustrojstva Evrope. Tu dolazi i do finalnog dečakovog ekscesa, pošto se on pojavi pred čitavom tom belosvetskom svitom skoro potpuno go, iz razloga što ga je prethodno jedan od očevih sagovornika nenamerno nazvao devojčicom (zaključivši to zbog Preskotove duge plave kose) pa je svojom obnaženom pojavom verovatno hteo da pokaže da je on dečko. To, i njegovo ponašanje za stolom, gde on majci, koja ga zamoli da očita molitvu, pokaže krajnji prkos (time što se popne na stolicu i krene da urla: “Ja u molitve više ne verujem!”) izaziva pravu pometnju medju zvanicama. Preskot kreće da beži prema stepenicama koje vode do njegove sobe, otac i nekoliko sluga pokušavaju da ga uhvate, on se pri samom vrhu stepeništa sapliće, pada na pod i ostaje da leži tako, sablasno nepomično. To je ujedno i kulminacija stanja u kojem se mali Preskot nalazi, nama je ostavljeno da ga gledamo u tom iskrivljenom položaju tela, bezizražajnog pogleda uprtog u daljinu.

2017-31

 

Na samom kraju, u epilogu (koji glasi: “Preskot, kopile“), nekih 20-ak godina kasnije, vidimo velelepnu palatu u neimenovanoj zemlji, vidimo štampanje bitnog dokumenta (sa zastrašujućim logoom zveri) koji se potom daje članovima vodećeg kabineta na potpisivanje, dokumenta koji je u stvari poziv na mobilizaciju i ulazak dotične zemlje u ratno stanje. U poslednjim sekundama filma, članovi kabineta izlaze pred palatu da dočekaju vodju, pojavljuje se niz crnih limuzina, iz prve izlazi Preskot, sada moćni lider, obrijane glave i mračnog pogleda te kreće da nehajno odmahuje oduševljenoj gomili na šta kamera počinje da divlja i kruži svuda unaokolo uz totalni muzički krešendo. Nakon čega sledi muk….ostaje samo na crnoj pozadini logo zveri, simbol ideologije velikog vožda, oblik stvari koje dolaze…

2017-24

Prosto je neverovatno sa koliko je umešnosti i osećaja za tajming Brejdi Korbet uspeo da odradi svoj prvenac. Toliko je bitnih detalja nenametljivo utkao u samu priču, toliko svaki kadar ima svoje višestruko značenje da čovek jednostavno mora da pogleda film više puta da bi uspeo da pojmi svu umešnost koju je Korbet pokazao stvarajući ovo delo. S obzirom da mu je samo 28 godina, mogu zaključiti da je na pomolu veoma talentovan autor, čovek od kojeg (ako nastavi ovom putanjom) možemo da očekujemo zaista vanserijska ostvarenja (uostalom, i on sam navodi da mu je jedan od glavnih uzora niko drugi do Stenli Kjubrik, čiji se uticaj ovde itekako primeti). Sve u svemu, vrhunsko delo, vrhunska gluma, film koji možda nije lako pratiti, film koji izistkuje vašu punu pažnju ali je u svakom slučaju i dobrano zaslužuje.

2017-34

                                                               Brejdi Korbet, godina 28

P.S. Ono što moram posebno naglasiti je neverovatna muzička pozadina, soundtrack koji je specijalno za film iskomponovao izvesni Skot Voker i koji je uspeo da odradi maestralnu stvar, da muzikom dočara svu zloćudnost glavnog nam lika. Novinar Piter Bredšou iz “Gardijana” je sasvim lepo to pojasnio zaključivši da “dodir potisnutog (Preskotovog) psihopatskog besa dolazi upravo iz Vokerove muzike”.

2017-17