Volim pse. Stvarno volim pse. I oni vole mene, uglavnom. Predrasude su da psi mrze poštare i samo gledaju kako će da im pokidaju nogavicu ili ugrizu za zadnjicu.

Dok šetam rejonom ima nekoliko kerova koji me prosto čekaju da ih pomazim.Znaju već u koje ću vreme proći, provalili su moju dnevnu rutinu i ako slučajno ili namerno ne obratim pažnju na njih, oni zalaju, kratko, dva -tri puta, kao da me opominju da treba da stanem i da im prođem rukom kroz dlaku, da ih pomazim po glavi, trbuhu, leđima…

beta-2

 Beta je divna „dogo argentino“ .Zna da ću svakog radnog dana oko 11 sati proći njenom ulicom pre nego odem do Branka na „redovnu“ kaficu“.Stanem ispred providne žičane ograde i uz tiho : „ Beta, lepotice“, protrljam joj glavu i obavezno počešem ispod brade, to najviše voli.

beta

 

 

Dok mi liže desnu ruku, ja obavezno drugom rukom iz levog džepa izvadim keks ili dva i dam joj.To je naš svakodnevni ritual i jako retko se desi da ja prođem, a da ona već ne viri kroz ogradu čekajući svog „omiljenog“ poštara.Betu volim i zato što me podseća na moju Keli, koja je, istini za volju, mešanac „dogo argentina“ i verovatno „staforda“ ali je i pored toga što je mešanac, ne bih dao nikome na svetu.Ta ona je , punopravni član porodice.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Skrenuvši u ulicu sa imenom narodnog heroja iz Drugog Svetskog Rata , posle tridesetak koraka nalećem na Mazu, žućkastog labradora koji me čeka na „dogovorenom mestu“ moleći me očima da joj dohvatim omiljenu igračku, bejzbol lopticu koja se otkotrljala ispod kapije i nikog osim mene ne zanima to što je Maza neutešna.Vraćam joj lopticu bacivši je desetak metara dalje od ograde a ona je u stilu najboljih sprintera pronalazi i obuhvata zubima ne bi li je vratila da ponovimo istu stvar.Moje bacanje se ponavlja devet- deset puta i pošto nemam više strpljenja počešem je po glavi i krenem dalje. Kao po komandi Maza ispušta lopticu i grleno zalaje.Kratak lavež za pozdrav i dug pogled ka mom pravcu.

 

Nastavljam dalje.Pismo u žuto sanduče, pismo nalevo, u sanduče braon boje.Mitrović,. poresko rešenje, zvonim, čekam…Otvara se kapija a jedan crno-beli mešanac srednjeg rasta trči mi u naručje.Skače na mene i skoro me obara.To je Toza, veselo čudo koje nikad nema mira i koje po kazivanju svoje vlasnice, teta Mire, povazdan trči tamo-amo, svađa se sa drugim kerovima i laje na prolaznike.A mene obožava, da li zato što zna da ga volim ili što mu dam keks svaki put kad se vidimo…

toza_cr

 

U sledećoj ulici, nazvanoj po poznatom pesniku iz ovih krajeva čeka me “mops” kog sam ja nazvao Tihi, jer večito ćuti i samo pogledima gleda ka meni i mojoj ruci koja ubacuje pismo u kovčežić.Hvatam se za levi džep ali u njemu više nema keksa i ja pravim grimasu sličnu njegovoj u znak izvinjenja. „Biće sutra, Tihi,žao mi je“.On kao da me razume, vrti svojim patrljkom od repa i gleda me pravo u oči kao da bi rekao : „Nema veze, samo ti meni dođi i sutra“.

 

Par brojeva i pisama dalje niz ulicu naiđoh na Koleta, komšiju koji dresira pse.Vodi sa sobom mladog dobermana, kako bi ga naučio osnovnim komandama i veštinama.Par reči sa Koletom i malo igre sa dobermančićem, mora se dalje…

bole

Nastavljam dalje i nevešto zviždim neku rasparenu melodiju koja mi i ne znači ništa posebno, već mi je ostala u glavi dok su kolege u Dostavi puštale neku bezveznu muziku…

(napomena : fotografije – DOTKOM, sem naslovne i fotografije crno-belog mešanca koje su skinute sa interneta, autor – nepoznat)