S vremena na vreme kroz razgovor sa ljudima, uvek dođem do istog zaključka: Svaki posao ima svoje dobre i loše strane…

Ako zanemarimo primanja i ne upoređujemo poslove oko jedne loše stvari u kojoj ja kao poštar – dostavljač manjkam je to da mi šef ne „stoji  nad  glavom“. Ali, zato postoji jedna izvitoperena verzija tog stanja kada ti neko „visi nad glavom“ – kod mene je to dahtanje u potiljak...

Svakog meseca dolaze računi, što je i normalno. Kod mene, na reonu je normalan neki prosek. Oko 1230 domaćinstava, puta 3 člana u proseku, puta 5 računa u proseku = oko  18 450 koverata sa fino upakovanim podsetnikom da je stigao harač za potrošnju i usluge grada i gradskih infrastruktura. Čini se puno na prvi mah, međutim, kada se ta cifra razdeli na nekoliko dana, otprilike 7 -8, svi ti računi sa opomenama  i kamatama se nekako iznesu na teren i nađu svoj put do predviđenog mesta gde će dočekati svog nesrećnog vlasnika koji će taj mesec savesno da potroši 2/3 plate kako bi izmirio obaveze prema gradu i pre svega državi, pa šta mu ostane za život – ostane. Naravno pod uslovom da uopšte ima život i u njemu posao koji će opravdati njegovo postojanje i svrhu u besmislu koji sve više gospodari njihovim životima, hotimično i bez ikakvog reda.

postar-racuni-penzioneri-8

Tog 14.-og  u mesecu sam već treći dan delio račune za struju. Elektroprivreda Srbije svojim cenama privređuje da se broj potrošenih lekova za smirenje i alkohola iz kućnih destilerija povećava iz mesec u mesec, poput opomena zbog neizmirenih dugovanja koji su samo jedna od nuspojava jedne sasvim normalne raspodele primanja na troškove stanovanja i realnu „potrošačku korpu“. U ulazu broj 43. na Bulevaru sam se zatekao u momentu kada je napolju po drugi put tog dana krenuo da veje sneg. Spustio sam torbu ispod četiri reda od šezdeset sandučića. Desno rame mi polete u vis. Neverovatno je kako lako izgleda, ali je prokleto teško poverovati da papir može biti toliko težak kada se propisno spakuje i nabije u torbak. Bude težine ponekad, približno džaku cementa. Ali šta je to za nas poštare!? Mi ionako ništa ne radimo sem što se šetamo, nosimo razglednice i penzije od kojih smo puni love k’o brod. I kao slavni Titanik , tako i mi idemo nepokorivi ka vrhuncu naše karijere. Zastao sam udahnuvši duboko a onda izvadio poluzgužvanu paklicu cigareta i sa setom u plućima shvatio da su mi od moguće četiri, dve cigarete već polomljene. Nema veze – pomislih u sebi i ravnodušno pripalih jednu od dve preživele unoseći dozu nikotina u svoje telo zavisno od najjačeg legalnog opijata. Hodnik je bio prazan.
postar-racuni-penzioneri-7Bacio sam pogled kroz ulazna vrata, a na pancirnom staklu su počele da se gomilaju pahulje stvarajući prirodnu roletnu koja će uskoro postati zaleđeni zaštitni sloj. Ugasih opušak o mokru čizmu tek dodirom i bacih ga u praznu kartonsku kutiju za odlaganje letaka i promo materijala. Izvukoh iz torbe poveći bunt računa čvrsto vezan kanapom kada se zači čangrljanje brave na ulaznim vratima.

Okrenuh se i ugledah gospođu Mojsilović koja je otresala čizme tek kada je ušla u zgradu, crvenog nosa sa maltezerom u rukama. Pas je izgledao prestravljeno bez obzira što je na sebi imao vuneni „kaputić“ po meri. Dok se penjala tih nekoliko stepenika prema podestu sa sandučićima kraj kojih sam stajao, izgovorih učtivo „Dobar dan.“ – bez ikakvog odgovora nastavila je da se penje ka meni, a ja sam već oguglavši na čuvenu kulturu koja je krasila stanovnike mog rodnog grada, nastavio da odvezujem bunt sa računima i ostalom poštom i već počeo  da tražim očima po sandučićima prvo ime sa gomile koverata. Sad je već stala na metar od mene. Pas je delovao više kao igračka izvađena iz veš mašine nego kao kućni ljubimac. Počeo sam da ubacujem račune polako jedan po jedan, tražeći svakome predviđeno sanduče srećnog gubitnika. Odjednom je prošla ispred mene kao da ne postojim i krenula da rovari po džepovima ne ispuštajući mokrog maltezera iz ruku. Kada je našla ključ, otvorila je svoje sanduče i postar-racuni-penzioneri-2potom se rezignirano okrenula prema meni sa rečima – „ A jel stiglo nešto za mene?“ „ A : Dobar dan – kako ste? – ništa?“ – zaključio sam tužno u sebi . „ Ništa za sad, ali biće sigurno. Tek sam počeo da delim…“ – „ A šta to deliš?“ , pitala me kao nastavnik đaka koji ima 20 neopravdanih. „ Račune za struju… I neka pisma od banaka. Ništa posebno…“ – nastavih mirno i dalje ubacujući pisma pokušavajući da ostanem skoncentrisan na ono što radim. Nije se pomerala.  „ Izvinite… Ako mogu samo…“ – Pokazao sam joj jednom kovertom da stoji tačno ispred mene i njenog odredišta. Pomerila se uz uvređeni izraz lica i već sam se ponadao da će je njeni sledeći koraci odvesti do lifta. Međutim… Perifernim vidom sam shvatio da je stala tek par koraka iza mene, tako da je nisam mogao skroz videti pomerajući se levo desno tražeći određene sandučiće.

„ A jeste sigurni da me niste promašili? “ posta-racuni-penzioneri

pitala me stojeći mi iza leđa. Ahhhh groznog li osećaja, kao da nije upravo izvršila inspekcijski pregled svog sandučeta. „ Hoćete da vam nađem račun? Evo samo sekund. „ – Trudio sam se da budem što više ljubazan i počeo da prebiram po hrpi koverata. „ Ne! Ne treba. Sačekaću ja“ – „ Ma nije problem, evo samo da mi kažete koji je broj stana… „ – nastavio sam tražeći njen račun. „ Neka! Ne treba!  Samo vi radite svoj posao! Jel tako Mufi? „ – Čuo sam je kako se obraća psu koji je sad već malo živnuo što se dalo primetiti, pokušajima kratkog laveža iza mojih leđa.

postar-racuni-penzioneri-6

Nastavio sam da ubacujem poštu što sam brže mogao, ali, kao po Marfijevom zakonu – što sam više žurio to sam bio sporiji. Osećao sam njen pogled na svom potiljku.  „ Jeste sigurni da nećete da vam nađem račun, stvarno mi nije problem ? „ – Pokušao sam još jednom da se ratosiljam neprijatne tišine besnog penzionerskog posmatrača. Muk. Okrenuo sam se da joj ponovim pitanjem uz usiljen osmeh, ali me dočekao nimalo usiljen, ravnodušan pogled gđe. Mojsilović. Ćutke je zurila u mene dok joj se sneg otapao sa kaputa i pravio baricu u koju je Maltezer želeo da pobegne iz čvrstog stiska ljubavi svoje gazdarice. Okrenuo sam se i pogledao ostatak pisama u  rukama – još samo trećina! „ A jeste li vi naš poštar?“ – ponovo je progovorila, nisam se okretao. „ Pa jesam , evo već 9 godina…“ – „ A gde je naš stari poštar Ivan?“ – „ U penziji gospođo…“ – dok sam se trudio da ostanem smiren „pobeglo“ mi je jedno sanduče ispred očiju u koje sam se taman spremio da ubacim račun.  „ A kad se vraća?“ – „ Ne vraća se. U penziji je…“ , prevrnuo sam očima znajući da me ne vidi ali sam osetio da me probada pogledom. „ A što je prošli mesec kasnila stanarina?“ – „ Ne znam gospođo, svaki mesec stiže otprilike u istom intervalu od dva tri dana“ – „ E pa meni nije stigla! „ –  „ Pa ako imate stari račun , na njemu imate broj za reklamacije, možete ih pozvati da vam pošalju kopiju…“ –„ Ja da trošim telefon i vreme jer vi ne radite svoj posao kako treba ?! Ne pada mi na pamet! „ – „ Gospođo…“ – „ A šta ste sad doneli? Jel’ to stanarina? „ – „ Nije gospođo, to su računi za struju. Hoćete možda da..“ – „ A kad će stanarina?“ – Koncentracija mi je odjednom totalno pala. i totalno sam izgubio želju da joj izađem u susret. Ostalo mi je desetak pisama i uzaludno sam pokušavao da nađem sandučiće u koje da ih ubacim stoprocentno siguran da su tu. „ Stanarina će doći za koji dan.“  Odgovorio sam što smirenije, a u glavi sam video sebe kao pokojnog Taška Načića iz njegove uloge davitelja u filmu „ Davitelj protiv Davitelja“.  „ Znate šta! Ja volim da skupim sve račune i da lepo odem i platim na vreme! Nemam ja vremena da svaki dan idem u poštu!“ – „ Pa imate tu novootvorenu našu poslovnicu pedesetak metara niz bulevar..“ – „ Tamo ne idem! Svi su namrgođeni i ona mala šmizla na šalteru ne ume ni da se osmehne! A i navikla sam da idem u centar. Mufi obožava da se šetamo po centru!“postar-racuni-penzioneri-1

„ Dobro, kako god vi kažete…“ – „ Nemate vi mladiću pojma, toliko njih čeka na posao dok cela vaša firma zabušava! Svi ste neljubazni i drski!“ – Sad sam se već okrenuo sa upitnim izrazom na licu, međutim ona svoj nije promenila, samo su joj usne još više pobledela stisnute od besa. „Pa dobro , jesam li vas ja nečim uvredio? „ – „ Pa ja se ovde smrzavam pola sata a mog računa i dalje nema! Stvarno ne znam kako to može !?“ – Okrenuo sam se ka sandučićima i pogledao u preostala četiri računa u ruci. Od toga dva su bila njena. Jedan za stan u zgradi u kojoj smo i drugi za vikendicu na obodu grada. Taman sam ubacio kod Đorđevića, misleći da joj dam račune već sledećeg momenta, međutim njen jezik je bio brži. „ Ja sam u vašim godinama radila savesno i ništa mi nije bilo teško! A vi današnja mladež, ne znam čemu se nadate sa takvim stavom! „ i  izgovarajući to ponovo se našla ispred mene čangrljajući ključevima i otvarajući svoje prazno sanduče. Sad mi je „pomerila živac skroz“. Iskoristio sam ovu njenu pometnju i stavio njena dva i još dan račun u džep od jakne. „ I opet za mene nema računa ??!! , Samo da znate da ću ići da se žalim. Direktno kod upravnika! Pa kakav je to način… „ Nastavila je svoj monolog dok sam ja podizao torbu i lagano kretao ka vratima na ulazu. Odustao sam od bilo kakve želje da budem iole uljudan. Dok sam stajao ispred zgrade iskrivljen pod teretom torbe, paleći zadnju cigaretu ne bih li se smirio, pomislio sam u sebi vadeći ona tri računa iz džepa i vraćajući ih nazad u torbu: „ Gospođo Mojsilović , dobijaćete od sad sve račune odjenom. U zadnjoj turi…“

postar-racuni-penzioneri-1