Već dugo smo ugovarali razgovor sa Boškom Ivkovim, rođenim Novosađaninom, čovekom koji se već dvadeset i kusur godina bavi treniranjem pasa i kada su nam obaveze dozvolile, dogodio se ovaj intervju . Šta nam je zanimljivo Boško rekao o psima, pročitajte u sledećim redovima .

Koliko dugo se baviš dresurom ?

  • Psima se bavim čitav život. Prvo sam krenuo kao ljubitelj pasa, onda nastavio sa izložbama pasa, da bi sve to kulminiralo sa treningom i bavljenjem psihologijom pasa.Dresurom.

Kako si odlučio da se baviš tim poslom ?

  • Kad pogledam unazad, skoro sve moje slike iz detinjstva su sa nekim životinjama, najčešće psima. Još kao mali sam odlučio da ću se baviti nekim poslom koji ima veze sa životinjama. Naravno, roditelji su imali neku drugu ideju, pa sam završio neke druge škole. Kasnije, kad sam stasao i dobio pravo da sam odlučujem, počeo sam da gajim pse, rasne, prvo su to bili dobermani i sa njima sam isprva išao po izložbama, ali sam brzo shvatio da to nije ono što mene zaista zanima. Meni je, ustvari ,bila interesantna ta psihologija pasa i komunikacija sa njima. Tako sam odlučio da će mi to biti životno opredeljenje.

Šta je najvažnije u radu sa psima ?

  • Osnova cele priče je kontakt. Kontakt sa psom. Najvažnije je da psa navedeš da ti veruje. Da počne da veruje u tvoje dobre namere. Najvažnije je da postanete partneri. Ja to čak, ne bih nazvao dresurom. To je više partnerski odnos ili saradnja i kad postigneš pravi partnerski odnos sa psom, tada on radi sve što ti zaželiš.

bosko-ivkov-novi-sad-dresura-psi-7

Sa kojom rasom pasa ti je najlakše da radiš ?

  • Uopšte nije vezano za rasu. Ne postoji univerzalno pravilo, suprotno uvreženim predrasudama. Jednostavno, pametan pas je pametan pas, vredan pas je vredan pas, a lenj pas je lenj pas. I tu nema nikakve filozofije.

Znači, to su predrasude da su neke rase lakše za rad, da ih je lakše dresirati i trenirati ?

  • Naravno, to su predrasude. Apsolutno. Sretao sam pse jedne rase koji su bili i vredni i lenji, poslušni i tvrdoglavi, pametni i manje pametni… Naravno, postoje neke smernice kod određenih rasa kada se rade treninzi i vežbe. Recimo, rotvajleri su izrazito snažne životinje i prilično puni sebe, pa to uvek imam na umu pri radu sa njima. Ali, meni je rotvajler koji voli da radi isto što i vredan nemački ovčar. Nema neke velike razlike.

bole-4

Jesi li radio sa mešancima ? Ima li neke razlike u odnosu na rasne pse ?

  • Naravno da sam radio. Apsolutno nema nikakve razlike u radu sa mešancima ili u radu sa psima određene rase. Rasne karakteristike su da je jazavičar – mali, a rotvajler – veliki i tu razlike prestaju. Mozak je mozak. Možeš da nađeš bernardinca koji voli da radi više nego neki nemački ovčar. Recimo, pulini koji su naša autohtona rasa sa ovih panonskih prostora, su vrlo zahvalni za rad, ali nije pravilo. Jedino što sam primetio, a za to su mi trebale godine iskustva i mogu sa sigurnošću reći da se po odnosu prema radu i vrednoći izdvajaju ovčarski psi. To je zato što oni već hiljadama godina sarađuju sa čovekom u određenoj simbiozi pri čuvanju stada, teranju krda i imaju to u genima.

bosko-ivkov-novi-sad-dresura-psi-5

Ovim ćeš pobiti sve teorije u koje ljudi veruju. (smeh) I ja sam bio među onima koji su verovali u to kako su neke rase pogodne za rad i dresuru, a neke baš i nisu.

  • U suštini je sve jako jednostavno. Rase se razlikuju po veličini, težini, boji, dužini dlake, ali su, ustvari, svi psi vrlo slični.

Da li je istina da svaki pas ima svoju ličnost ?

  • Ne samo ličnost. Psi imaju osećanja, razmišljaju. Čak bih se zapitao, čiji nivo komunikacije je veći, ljudski ili pasji ? To što mi sebe smatramo evoluitivno superiornijom rasom moglo bi se dati na razmatranje (smeh).

Kad je pravo vreme da se počne sa dresurom nekog psa ?  U kom uzrastu ?

  • Prvo, ima tu nekoliko etapa. Ako krenemo od šteneta koje ima nekoliko meseci, osnova cele priče je da se pas socijalizuje. Znači, da se nauči na suživot sa ljudima. Ako živi u gradskoj sredini, da se nauči na ulicu i opasnosti koje vrebaju na njoj. Da se nauči na kola, gomilu ljudi. Da se navikne na potencijalne probleme koji mogu da ga snađu u takvoj sredini. Zamisli, na primer, jednog seoskog psa koji se odjednom našao usred gradske vreve. On bi, verovatno, premro od straha. Zato je socijalizacija veoma bitna, jer pas kad ga dovedeš u novu sredinu, ne zna šta ga tu čeka. Ne zna kako da reaguje, nema prethodna iskustva. On prirodno nema poverenja u nešto što ne poznaje. Uz socijalizaciju idu prvi, mali koraci nekog učenja i treninga. Kako pas odrasta i te vežbe i treninzi postaju ozbiljniji i kompleksniji. Ključ je da se sa kučetom počne raditi što pre, ako može od prvog dana, takoreći.

bole-5

Da li je ikad kasno da se počne raditi sa nekim psom ?

  • Naravno da ne, ali je ipak bolje da pas bude što mlađi. Lakše je raditi sa mlađim psom, jer stariji već ima neke svoje uvrežene navike, pa moramo uporedo da ga odučavamo starim navikama i učimo novim. Uostalom, postoje i razni nivoi treninga prilagođeni uzrastu psa. Najviše volim da se bavim IPO sportom, koji je po meni, jedna od najkompleksnijih disciplina u obuci pasa, jer je to, ustvari kombinacija psihofizičkih vežbi. Za takve vežbe mi je potreban vrlo spreman i fizički pripremljen pas, jako dobrog karaktera, velike želje za radom i treba mi top jedinka. Za prosečno uvežbavanje psa koji će imati lep, razvijen odnos sa vlasnikom i koji će slušati nekoliko običnih komandi, nije mnogo važno koliko je star pas.

Sigurno kod tebe dolazi mnogo nerealnih vlasnika pasa. Kakva su tvoja iskustva sa njima ?

  • U principu ljudi smatraju za svog psa da je on najlepši, najvredniji, najpametniji a često se utvrdi da je realnost sasvim drugačija. Svaki pas ima svoje karakteristike, a neke od tih karakteristika mogu biti smetnja pri učenju i vežbanju i iako se to na delu i pokaže, vrlo je teško ljudima objasniti pravo stanje stvari i prvo što urade je da posumnjaju u moj kredibilitet i stručnost.

bole-2

Pričao si mi ranije kako je jedan vlasnik došao da mu istreniraš psa da bude oštar u borbi, odličan čuvar, a da bude „maza“ u igri sa decom i umiljat sa ostalim ukućanima. Šta si mu odgovorio ?

  • U šali sam mu rekao da mi dovede tri psa pa ću to da uspem da uradim. Jedan će biti oštar, drugi će biti čuvar, a treći umiljat. Mada, šalu na stranu, može da se potrefi jako talentovan pas da bude sve to. Vrlo je važno da ono što ja postignem u radu sa životinjom nastavi vlasnik u kasnijem odnosu sa psom, a to je često nemoguće, jer vlasnici ne žele da slušaju ili nemaju dovoljno strpljenja i ljubavi ili naprosto ne umeju. Vrlo često je bitnije objasniti vlasniku nego psu (smeh)

bosko-ivkov-novi-sad-dresura-psi-10

Da li te je ikad ujeo pas ? Onako, zaozbiljno ?

  • Jeste, desilo mi se nekoliko puta. Ovaj posao, ustvari se mora raditi vrlo oprezno i stručno da ne bi došlo do neželjenih situacija. Ljudima moram da objasnim fizionomiju pasje vilice. Dakle, vilica psa je kao jedna pneumatska presa velikog pritiska u kojoj se nalaze zubi oštri poput žileta za brijanje. Znači, ako imaš presu oštru poput žileta, onda možeš zamisliti šta se može desiti.

Da li je pas stvarno čovekov najbolji prijatelj ?

  • Da , siguran sam u to. Pas se vezuje za svoj čopor i za vođu čopora, a to su najčešće porodica u kojoj živi i njegov vlasnik. Kod psa nema laži, nema prevare. On reaguje onako kako se oseća. Psi ne foliraju. Oni ono što misle to i pokazuju. To je jedna od osnovnih stvari koja je potrebna za rad sa psima. Pas ne laže, generalno, ne laže. Kad je ljut, on je ljut, kad je sretan – sretan je. I to pokazuje. Kada želi da radi – on želi da radi, kad ne želi da radi , on to i pokaže.

Nešto bih te pitao što nema dodirnih tačaka sa dresurom pasa, ali je generalno veliki problem ne samo kod nas, nego i u celom svetu, a to je problem pasa lutalica. Šta ti misliš o tome i kako bi se taj problem mogao rešiti ?

  • Ustvari, jednostavno je kad država ima para, a naša je baš i nema, zar ne? Treba prvo jako puno sredstava za prave , dobro sređene azile u kojima će raditi ljudi koji vole pse. Potrebna je jaka reklamna kampanja o udomljavanju tih lutalica. Zaštita od izbacivanja na ulicu vlasničkih pasa i kažnjavanje takvih vlasnika. A pre svega, potrebno je uraditi – sterilizaciju. Znam za odličan primer u Grčkoj, recimo. Ljudi tamo hrane lutalice u svojim kvartovima. Pokupe ih polako , grupu po grupu pasa, sterilišu i vrate na isto mesto. Vremenom se čopor proredi, jer se jednostavno, ne razmnožava. Edukacija u našoj zemlji je strahovit problem, kao i rad sa psima koji je prilično zapušten. Opet, sve se to objašnjava manjkom novca. Čitava logistika bi ipak mogla biti bolje odrađena, ali… Svest ljudi o odnosu prema psima kod nas nije dovoljno razvijena. Mora se objasniti ljudima da pas nije igračka, da je živo biće, da i on ima osećaje, karakter i da se ne može tek tako odbaciti kad vam dosadi. Ako niste spremni da se prema psu brinete kako treba, možda je bolje i da nemate psa. Ako niste spremni da se brinete i o potomstvu vašeg psa, onda je bolje odvesti ga na sterilizaciju. Poštenije je.

bole-1

Kakvo je tvoje mišljenje o Kinološkom savezu Srbije ?

  • Kinološki Savez Srbije je organizacija koja ima vrlo lepog uspeha u eksterijernom delu rada sa psima (čitaj, izložbe) i odlično je organizovan. Po mom ličnom mišljenju deo oko rada sa psima bi trebao da se unapredi i stabilizuje i podigne na malo viši nivo. Ipak, kakvo nam je okruženje Kinološki Savez nam je dobar.

Pre nekoliko godina si bio deo tima „Prijateljska šapa“. Možeš li nam objasniti o čemu se to radilo ?

  • To je bila jedna lepa ideja, koju je jedan moj dobar prijatelj, Svetozar Stevin, pokušao da sprovede u delo. Radi se o ideji da trenirani psi učestvuju u terapiji dece sa smetnjama u razvoju. Izuzetno lepa stvar, koja je u nekim zemljama u okruženju, a pogotovo na Zapadu zastupljena već dugi niz godina. Kod nas je, eto, počelo pomalo stidljivo da se razmišlja o tome. Svetozar je počeo sa tim i ja sam, u principu, učestvovao u tom projektu što sam pomagao u pripremi njegovog labradora, Lare za terapijskog psa. Već je on sa nekom decom radio, stupio u kontakt sa nekim lekarima i institucijama. U nekim terapijama je i Lara pomagala i to se pokazala kao vrlo dobra ideja. To ide polako, ali ja se nadam da će to da zaživi.

bole-3

Vlasnik si i odgajivačnice pasa. Koje rase i zašto baš te rase ?

  • Kad sam počeo da radim sa psima , mislio sam da su svi psi isti i da je samo popularnost bitna. Kroz glavu mi je prolazilo da ako nabavim lepog psa, popularne rase, konkretno, dobermana, jer su mi se tada jako dopadali dobermani, prvenstveno zbog izgleda, da će sve to ići kao po loju i da neću imati previše problema u radu i odgajivanju pasa. Početkom devedesetih sam nabavio svog prvog dobermana, sa njim sam počeo da radim, da ga treniram, da sve dublje ulazim u njegovu psihologiju. Kako je vreme prolazilo, sve manje me je zanimalo kako pas izgleda i koje je rase, a sve više šta on može psihološki i pshički da mi u tom treningu pruži. Posle dobermana, jedno vreme sam držao nemačke ovčare i evo, već dugi niz godina imam isključivo belgijskog ovčara, Malinou. Smatram da su to vrlo ozbiljni psi i sa njima sam, ja, lično, uspeo da postignem najviši nivo treninga. I tu postoje lični afiniteti, ukusi. Nekom je neka druga rasa bolja, podesnija za rad, ali, ja sam nekako shvatio da mi Malinoa najviše odgovara.

bosko-ivkov-novi-sad-dresura-psi-2

Mislim da su belgijski ovčari širom sveta sve popularniji i da nekako istiskuju, recimo, nemačke ovčare. I izgledom podsećaju na njih, samo su nešto sitniji. Zašto je to tako ?

  • Fizički liče, ali su psihički različiti. Ključna stvar zašto su, pogotovo na Zapadu , počeli da, grubo je reći, izbacuju nemačke ovčare iz upotrebe je taj što se nemački ovčari koriste jako dugo i jako puno su iskomercijalizovani. Pošto je bilo puno genetskih korigovanja rase došli smo do situacije da nemački ovčar ima zdravstvenih problema. Nerado ću reći, ali istina je, da gdegod se čovek igrao Boga, to nije na dobro izašlo. Napravljeni su preveliki, preteški psi, koji imaju probleme sa kukovima, laktovima, zglobovima. Jednostavno, ne mogu da nose tu kilažu. Zabluda je da je što veći pas i sa više kila – snažniji i bolji za rad. Moje iskustvo kaže da su najoptimalniji psi srednjeg rasta, od 25 – 30 kilograma, srednje snage i da se sa njima najlakše radi.

Svedoci smo hajke na pitbulove, bulterijere, staforde i slične rase. S pravom ili ne ?

  • Najviše ujeda na svetu je napravila jedna sasvim druga rasa, reći ću ti koja, ali, molim te, nemoj izneti u javnost, da me ne bi optužili vlasnici te rase da lažem ili upirem prste u nju. I to je zato što je ta rasa među najpopularnijom na svetu, jednostavno broj ujeda je proporcionalan brojem jedinki te rase. Statistika te vrste, definitivno ne otkriva ništa. Istina je da pse rase pitbul ili bulterijer nabavljaju ljudi koji hoće da pokažu kako su strašni ili mačo muškarci i javno se hvale kako imaju opasne pse. Mnogo klinaca se takođe hvali kako imaju pitbula da bi sebi dali na važnosti. Neki ih pogrešno dresiraju, neki treniraju za borbe i tu je problem. Same te rase samim svojim pishofizičkim predispozicijama nisu ništa opasnije od ostalih. Poruka ljudima koji poseduju pitbulove i staforde je da ih što bolje socijalizuju, da okrenu njihovu prirodu pozitivnim stvarima. Što više se družite i igrajte s njima i pokažite svetu njihovu lepšu stranu.

bole-7

Da li si ikad odustao od dresure nekog psa ? Da li si ikad rekao sebi : „E, ne mogu više, dosta mi je svega, ovog psa neću ništa naučiti“ ?

  • Da, naravno. Dešavalo se , ne jako često, ali… Probaću da slikovito opišem kako dresura jednog psa izgleda. Zamisli jedan ravan put na kojem je u dnu slike početak, a na vrhu slike cilj. E, dresura je taj put, ali prepun različitih prepreka, rupa na putu, iskakanja, krivina i drugih smetnji. Kad komuniciraš sa čovekom imaš zajednički jezik i ti ga pitaš, a on odgovori. To je izuzetno kompleksna stvar. Kad komuniciraš sa psom ti moraš da izazoveš reakciju kod njega koju ne razumeš svaki put. Ili on ne razume tebe šta bi ti tačno hteo od njega. Jedino što je sigurno, a to sam ranije već rekao, pas ne laže. Ti onda moraš da iskoristiš tu njegovu iskrenost i da mu objasniš da je najbolje za njega baš to što ti od njega želiš.

Da li ti se dešavalo da pogrešno proceniš nekog psa ?

  • Naravno. Puno puta. I u pozitivnom i u negativnom smislu. Nekad sam očekivao lagani rad, a ispadao je hod po mukama, a nekad je sve na kraju bivalo mnogo lakše nego što sam očekivao. Zbog toga i volim ovaj posao. (smeh) Recimo, najviše sam pogrešio kod svog psa, kojeg sam prodao još kad je bio štene, ali sam ga posle godinu dana vratio, platio mnogo više, ali mi uopšte nije žao. To je moj sadašnji pas, Abu.

Šta bi poručio vlasnicima pasa ?

  • Prvo bih poručio ljudima koji još nisu vlasnici pasa. Razmislite dobro, da li želite psa i da li možete dobro da se brinete o psu. Pas je još jedno „dete“ u kući, član porodice. Pas nije igračka ! Potrebno je puno posla oko njega, jako puno vremena iziskuje bavljenje psom. Vlasnicima uvek preporučujem, pre svega, socijalizaciju, redovnu šetnju, neku vrstu treninga…Pas je socijalna životinja, biće koje živi u čoporu i nikako je ne treba izopštavati i vezivati za lanac u dnu dvorišta.

Da li ti neko pomaže u radu sa psima ili radiš isključivo sam ? Imaš li možda tim koji ti pomaže ?

  • Najčešće radim sam, ali ponekad treniram sa mojim kinološkim prijateljima. Nekad mi pomažu i sami vlasnici pasa, jer ima i vlasnika koji hoće da aktivno učestvuju u treniranju svog psa.

bosko-ivkov-novi-sad-dresura-psi-9

Šta radiš trenutno ? Nešto specijalno, možda ili rutinski treninzi ?

  •   Trenutno bih izdvojio ovaj poslednji projekat u kojem učestvujem u saradnji sa Daliborom Tasićem, vlasnikom odgajivačnice rase “Cane Corso” – “Empire Of Wisdom“. Tu zajedno pripremamo i treniramo pse za kompaniju iz Engleske, “Protection Dogs Worldwide” koja je vlasništvo našeg prijatelja Leedora Borlanta.

I za kraj, kakvi su ti planovi za budućnost ?

  • Voleo bih da postanem svetski šampion u IPO-u (smeh) !

Hvala ti na razgovoru, Boško !

  • Hvala i tebi !

Boška Ivkova možete kontaktirati preko Fejsbuk profila : https://www.facebook.com/bosko.ivkov ili na telefon 069 / 1954-540