Jeste li čitali skoro? Domaće štivo, strano, bilo šta osim dnevnih novina? Jeste!? Hm… A koji pisac je u pitanju? Da, da… Znam za njega. A nešto drugo? Ništa?! Hmmm… Najčešće ovako teče razgovor o našim piscima. Malo se za njih zna, još se manje zalaže. Ili izdaju romane i knjige o svom trošku pa ih dele, ili batale pero pa najdivniji i najstrašniji opisi  i stihovi ostanu u pomračini koju je napravila senka nekulture koja se nadvila nad nama. Da ne zaboravimo i da nastavimo tamo gde je Dositej davno rekao: “Knjige braćo! Knjige! A ne zvona i praporci! “, predstavljamo vam Radojku Reu Sartori. Majku. Ženu. Pisca.

radojka-rea-sartori-pisac

Odakle dolazi tvoje srednje ime Rea? Jel’ to nadimak, pseudonim ili nešto drugo?

Kad sam se tek pojavila na fejsbuku, počela da se družim s piscima, da i sama pomalo objavljujem, desilo se to Rea. Šalili smo se, nas nekoliko, da mi nedostaje neko lepo, kraće ime. Nisam htela da se odreknem svog pravog, krštenog imena. Tada sam, sasvim slučajno, pročitala neverovatno lepu pesmu Mensura Ćatića  koja govori o jednoj Rei. Ne umem da objasnim kako ali sam se osetila Reom. Naravno da Mensur nije govorio o meni u svojoj pesmi. Ali je pesma bila toliko lepljiva za moje srce, da se i ta Rea zalepila za isto. Pitala sam ga da mi dopusti da sebe prozovem po njegovoj junakinji iz pesme. Mensur se verovatno nasmejao na tako naivno traženje dozvole za ime koje nikom ne može pripadati posebno. Ipak, bio je gospodin i dao mi je željenu dozvolu. Čim sam ga napisala pored svog imena, ono je postalo živo u meni, u svemu što ja jesam. Da, ja jesam Rea!

 Na tvom Fb profilu piše da si po zanimanju pisac. Koju si školu / fakultet pohađala?

 Oduvek sam umetnik u duši. Neki od mojih snova bili su da završim medicinu ili fakultet likovnih umetnosti. Književnost je bila možda tek treća opcija. Nažalost, sudbina mi nije baš bila naklonjena u tom pogledu. Moji roditelji su radnička klasa, troje dece je trebalo hraniti. Fakultet im nije bio primaran. Otac me je glatko odbio kad sam ga pitala za dopuštenje da upišem ALU.  A spremala sam se mesecima, bez njegovog znanja. Moja nastavnica iz osnovne škole, koja je bila svedok moje ljubavi prema slikarstvu, besplatno je radila sa mnom skoro godinu dana na pripremama za prijemni. Ne beše od toga ništa. Morala bih da se preselim za Novi Sad ili Beograd. To košta. Nije bilo ni teoretske šanse objasniti mom ocu zašto žensko dete treba da studira i to slikarstvo. Ostadoh na srednjoj ekonomskoj. U to vreme, to je bio dobar izbor za uhleblje.

 Malo je stereotipno, ali opet moram da te pitam. Od kada se baviš pisanjem? Kako je počelo… ?

 Pisanjem se bavim od kad sam naučila da pišem. To je bilo oduvek deo mene. Mnogo sam čitala, skoro bolesno mnogo. Dok su drugu decu roditelji jurili da uče, mene su jurili od knjige, što od školske, što od svih drugih.  U Gradskoj biblioteci, u Vršcu,  gospodjama na šalteru se dizala kosa na glavi od mene. Uvek sam zakerala jer nema dovoljno knjiga i tražila da mi dopuste da uzimam više nego što je bilo propisano. Neke prve stvari koje sam napisala bile su pesme za punk sastav mog druga iz klupe. Bili smo klinci. Nije to otišlo dalje od tavana njegove zgrade. Ipak, na to sam veoma ponosna, na te prve trenutke stvaranja.

radojka-rea-sartori-2

 Kad si bila mala ko ti je bio uzor i zašto?

 Možda mislite na književni uzor, ali ja takvoga nemam. Imala sam nešto drugo, mog dedu Rafaila i Mahatmu Gandija. Za mene, oni su bili jednako važni i veliki uzori za sve u životu. „Budi promena koju želiš videti u svetu.“

 Imaš li nekoga kome se sad diviš kada si porasla?

 Porasla sam, dovoljno da svi misle da jesam i nedovoljno da bih ja ikad poverovala u to. Divljenje? Teško mi je reći da se ja nekome divim. Ali, kad smo već kod toga, divim se svakom detetu koje uspe da odraste u ovom surovom svetu a ne pokvari svoje srce. Divim se svakoj mački, svakom psu, svakoj ptici, svemu što preživi, a ostane čiste duše. Divim se i nekolicini ljudi koje lično znam, ali ne zato što su veliki pisci ili umetnici, već zato što su veliki ljudi.

  Da li je kod tebe više zastupljena poezija ili proza ?

 Ne znam. Stalno drobim da sam ja prozni pisac i da mi je poezija samo igra, dok odmaram od proze. Činjenice počinju da me opovrgavaju i poezija preti da će me živu pojesti.

 U nekim svojim  pesmama se izražavaš jednim narodskim – arhaičnim govorom. Namerno ili …?

 Taj narodski govor je deo mog bića. Rodjena sam na Kopaoniku. Deo mog života je zanavek vezan za to podneblje, za te ljude. Šumadija, takodje. Tamo sam provodila leta kod tetke, u Velikoj Plani. Uvuče se to u krv, postane ljubav. Volim svoj narod. Volim sve ono plemenito i čisto što ga čini posebnim. Uhvati me ta ljubav, pa moram da pišem tako. Nije to namerno. To je to što rekoh-izliv ljubavi.

radojka-rea-sartori-3

 Do sada si objavila 20 knjiga preko Amazon.com, rekla si da ih imaš još toliko u pripremi. Odakle tolika inspiracija?

 Meni manjkaju snaga i vreme. Inspiracija je nešto što, u mom slučaju, ne postoji zasebno od mene. Uvek sam imala šta da kažem kroz umetnost. Nikad nisam uspevala da kažem sve što sam htela. Uostalom, vidite i ovde. Ja se časkom  raspišem. Da me pustite, mogla bih vam od svakog pitanja romanom odgovarati. Ludo je to nešto u meni. Živi i traži da se izrazi, nikad zadovoljno rečenim.

Imaš li podatak koliko je primeraka tvojih knjiga do sada prodato ?

 Postoje ti podaci. Meni su nevažni. Time se bavi povremeno moj najbolji drug,  Marat Msaev Daan. Njemu mogu da zahvalim što je tih 20 knjiga ugledalo svetlost dana, što će i sve druge doživeti da ga ugledaju. On je taj koji je svaku moju knjigu tehnički i dizajnerski uredio. Umem i ja. Naučio me je. Ali on je dosta mladji, brži, energičniji. Marat je takodje umetnik, pisac. Stalno radimo na nekim projektima koje sami osmišljamo. Ne mirujemo. Kreativnost je jednako divlja u našim bićima. Otud i ta saradnja, uvek produktivna i zanimljiva.

 Pišeš li i na engleskom ili se držiš srpskog – srpskohrvatskog, kako god ti draže bilo?

 Pišem na maternjem, srpskom jeziku. Nažalost, engleski ne znam dovoljno dobro, da bih pisala na tom jeziku. Valjda ću jednom početi  da prevodim svoje knjige na engleski. Tu je opet moj drug Marat. Nema vremena. Inače, on predaje engleski jezik. Od toga živi. Od umetnosti se ovde ne može živeti.

 Jesi li ikada objavila nešto u domaćoj izdavačkoj delatnosti? „ Književni klub Ivo Andrić“ ?

Književni klub  „Ivo Andrić“,  iz Zemuna,  uvek je bio kuća u kojoj sam se osećala dobrodošlom. Zbirka priča „ Samo za tebe lady priča blues“,  objavljena je  prvo u Srbiji, zahvaljujući njima.

samo-za-tebe-lejdi-prica-bluz-radojka-rea-sartori

 Koliko „sluha“ imaju naše izdavačke kuće za pisce koji nisu „izvikani“ ?

 Tržište je neumoljivo. Ono nameće pravila. Otud i izdavačke kuće nemaju sluha za nas. Knjige se teško prodaju ako iza njih ne stoji ime s televizije. Mnogi kvalitetni stvaraoci neće nikada objaviti svoja dela jer nemaju para, jer nisu tv lica.  Plaća se objavljivanje knjiga, plaća se sve to. Pisac plaća iz svog džepa. Ko ima, može mu se. Ja nemam. Rešenje za mene je Amazon. Besplatno objavljivanje. Šteta što nema takve kuće na Balkanu. Ne bi bar novac od provizije išao preko okeana. Ali, to su borbe s vetrenjačama. Vodim ih, jednako uludo kao i Don Kihot.

Kolika je prepreka dopreti do publike u tome što su tvoje pesme protkane jednom tamnom crtom, svojstvenom nekim našim piscima?

 Time se nikad nisam bavila. Dopire do onog koji oseti moje reči. Pišem samo ono što ja mogu da osetim, ono što moju dušu zadovoljava, ne ugadjam nikome.

Opet ne mogu a da ne primetim, da si veliki kritičar događaja čiji smo savremenici. Kako drugi reaguju na tu tvoju „punk“ stranu?

 Ne sme umetnik da ćuti. To bi bilo skrnavljenje svete misije umetnosti. Na nama je da slikamo društvo, da ukazujemo na njegove dobre i loše strane. Punk je u meni deo moje lične pobune protiv nepravde, protiv siromaštva, ratova, gladi, tlačenja nedužnih i nemoćnih. Kako drugi reaguju? Valjda čuju. Ako čuju, bar nešto sam postigla. Ako se još i zamisle nad onim što su čuli, eto meni zadovoljštine.

 Jesi li ikada zažalila zbog oštrine svog pera?

 Često mi je žao što ne umem oštrije. Ima to nešto pitomo u meni. To me sputava.  Ali, ne može čovek pobeći od sebe.

 „Ljudi više vole slatku laž nego gorku istinu„ – slažeš li se?

 Tačno je to.  Ja ću im uvek, od sveg srca, poželeti da se zagrcnu i udave kad gutaju laži. Istina je svetinja kojoj treba težiti. Samo kroz istinu možemo naći put do svojih ideala. Istina ima više lica. Ipak, ako joj hrabro pogledamo u oči, ona se pokaže, onakvom kakva je. Kad znate s čim se borite, lakše je.

radojka-rea-sartori-1

 Kakav je tvoj odnos prema muzici? Šta privatno voliš da slušaš?

 To je pitanje za medalju. Ja sam biće koje vrca na sve strane emocijama. Volim klasiku kad sam mirna i odmaram. Volim pop kad sam sentimentalna i raznežena. Volim rock i punk kad me spopadne želja da menjam svet i bunim se protiv zla. Volim blues kad sam romantična i  zaljubljena. Volim narodnjake kad mi treba da se izludujem i ispraznim od teških osećanja. Ja volim. To je široko polje emocija i htenja. Muzika je umetnost koja dodaje snagu odredjenim emocijama koje su u tom trenutku u meni.

 Baviš se blogingom, kako se to moderno srpski kaže. Od kada to traje?

Već nekoliko godina. Imam potrebu da povremeno oslikam svakodnevicu i da joj se nasmejem u brk.

Na blogu „Enterijer mozga“ pored poezije i proze mogu se naći i tvoje kolumne. Objavljuješ li ih za neke novine?

Bilo je i toga ali su to uglavnom elektronska izdanja. „Enterijer mozga“ je tek počeo da radi. Ne stižem da mu se posvetim onoliko koliko taj poduhvat zaslužuje.

enterijer-mozga

 Na Youtube –u se mogu pronaći tvoje pesme koje objavljuje korisnik pod pseudonimom „Ra Moon“.  To je tvoj „kanal“? Može se čuti i tvoj glas. Ko ti pomaže oko postavljanja snimaka?

 Da, to je moj kanal. Postoji roman koji sam napisala, koji se zove „Ra Moon“. Postoji zbirka pesama koja će tek biti objavljena, takodje pod nazivom „Ra Moon“. Sama sve to radim. Uživam u tome kad god stignem. To je mesto gde mogu da govorim poeziju koju volim, što svoju, što mojih prijatelja. Ra Moon je moje onostrano biće. Ona mi šapuće tajne s drugih svetova. Ona je poezija u meni. Eto, malo i umetnički da ti odgovorim.

 Čitajući jednu od tvojih pesama, kao pasionirani ljubitelj bluz muzike, počeo sam da je pevušim i shvatio da se lako može dodati melodija na nju. Da li su do sada neki muzičari koristili tvoje tekstove?

Možda i jesu. Nisu mi javili. Evo, ako jesu, pozivam ih da mi jave kako su prošli kod publike s mojim tekstovima. Volela bih da znam.

Da li poezija danas ima snagu kao nekad, pre vremena interneta?

 Poezija je izraz duše jednog čoveka. Njenu snagu mi ne možemo spoznati sada, dok je pišemo. Ona ostavlja dublje, nevidljive ali važne tragove, putokaze. Znaće odgovor na to pitanje neki drugi ljudi, oni koji će se tek roditi.

 Šta bi poručila onima koji se plaše da u reči pesme ili priče stave svoje najintimnije misli i tajne?

 Rekla bih im samo da se ne zanose, jer nisu pisci sve dok ne skupe hrabrosti da samoga sebe ogole i učine ranjivim.  

radojka-rea-sartori-4

 Kada bi se sa ovim znanjem vratila u ranu mladost da li bi opet sve uradila isto?

 Naravno da ne bih. Sve bih uradila drugačije. Pisala bih i slikala opet. Ali život bi mi krenuo u sasvim drugom pravcu, daleko hrabrije nego što sam to činila do sada. A znala bih i neke tajne koje sada znam. Razumela bih sebe i svoje istinske želje. Ne bi bilo isto.

 Postoji li nešto za čime žališ?

Žao mi je što ne umem da volim još jače, još posvećenije. Žao mi je što nisam dovoljno snažna i hrabra da budem moj deda Rafailo, Mahatma Gandi, majka Tereza, neko od tih plemenitih i hrabrih bića.

Na šta si najviše ponosna?

Ponosna sam na sebe jer se uporno borim da budem i ostanem dobar čovek. Ponosna sam i na svoja tri sina jer teže istom idealu, boljem čoveku i boljem svetu.

radojka-rea-sartori

Kud ću s tobom

Kud ću s tobom u ove dane suše
kad i kamile posustanu u pustinji
kad i zmije beže u sene
Uzjahao si slona pa ideš
Kud si pošao bez mene
Presušilo mleko u krave
Eno joj tele kraj izvora plače
Pridji da pijemo vode
ja plačem slatko i plačem jače
Kud ću s tobom u ove dane lepote
što zaseni oči jače od sunca u podne
Naberi pšenice žute pa me hrani
godine rodne i nerodne
Kud ću s tobom rode po duši
kad pale se vatre po šumama
i gore nebo i zemlja pod nogama
Kud ćemo rode
kako do slobode
Pući će mi prsa od vetra što žari
Dišem ti život u dvoje
Nedokazana postojanost bilo čega
ljubiće te prelazeći preko svega
Kud ćemo danas kad cvatu divlje ruže
i ždralovi se nad rekom rumene
Idi gde hoćeš al mi se vrati
ne ljubi ne voli bez mene

Rea