Mnogo je knjiga. Mnogo je svega dostupnog, pred očima nas umreženih. Gladnih?

Teorija psihološkog opažanja definiše knjigu kao linearni medij, u smislu komunikacije. Claro che si! što bi rekla telenovela: priča teče i može da utiče u svest konzumenta samo red po red, sukcesivno nižući odjeke unutar realnosti čitaoca, odjeke nastale iza traga stvaralaoca, iskrivljene, interferirane kao talasi u vodi nakon bačenog kamička. Tako je to sa txt-om, osim ukoliko usled viška slobodnog vremena ne poželite da budete sertificirani nosilac crnog čitalačkog pojasa, i ne savladate kvazi-veštine unakrsnog, dijagonalnog, fotografskog i inog čitanja, koje izlazi iz okvira tradicionalnog „doživljajnog“ čitanja.

cam00646

Pitaju se često pisci, u različitim etapama svoga stvaralačkog zrenja, kako da ovo ili ono iskažu, prenesu, formulišu ili sugerišu. Igra tekstualne „žmurke“, „ledene vije“ ili „šuge“ traje od prvih fiksiranih txt-ova u istoriji txt-ualnosti. Čim primalac Ideje i Priče nije bio unutar iste pećine, kružoka oko vatre, sa stvaraocem, pa tako nije imao mogućnost zajedničkog kontekstualnog doživljavanja toka misli, čim nije mogao da prekine, upadne u reč, upita pripovedača ili preuzme „mikrofon“, postavilo se pitanje kako komunicirati sa nevidljivim, neznanim, čitaocima onkraj poznanstva. Kao da nije dovoljno što pisac mora da splavari po rukavcima pojavnosti, traži uvire i otoke pripovedačke istorije, nego još mora i da nosi, ili ga zaboravi, taj neodredivi teret što neće možda biti tu da protumači, dopuni ili izmeni jednom fiksiran tekst.

                                                                                                                                                            M.Ž.Pjur