Čuo sam da farbaš kuće.

(o filmu koji treba da se desi i istinskoj amerikani)

 

…bile su prve reči koje je čuveni predsednik radničkog sindikata „Timsters“ rekao Frenku „Ircu“ Širanu kada ih je preko telefona spojio Rosario Rasel „Mekgi“ Bufalino, šef Bufalino kriminalne porodice. Hofa je pričao u slengu, a mislio je na ubistva. Jer, „farbanje kuća“, bilo je baš to. Ofarbati kuću značilo je ubiti čoveka. Farba je bila krv žrtve koja se rasprsne po zidovima i patosu kuće.

Kada sam pre izvesnog vremena čuo da treba da se snimi film po motivima istoimene knjige Čarlsa Brandta, odmah sam bio zainteresovan. Posebno jer su najavljeni režiser i ekipa glumaca „all star“ ekipa te tematike. Kada je izdata, knjiga „I’ve heard you paint houses“ najavljena je kao razotkriće jednog od tri najveća nerešena slučaja ubistva u Americi dvadesetog veka. U pitanju je bio „nestanak Džimija Hofe“. Čuvenog, neustrašivog predsednika „Timsters“ sindikata. Čoveka koji je izborio neke veoma važne pozicije u korist američkog radnika. Čoveka koji je, sa pravom, bio veličan i podignut na nivo slavne ličnosti od strane obespravljene američke radničke klase. Bio je čuven poput Elvisa ili Sinatre. Ali i čoveka sa snažnim vezama u Koza Nostri širom Amerike, spremnog na bukvalno sve kako bi došao do cilja koji je sebi zacrtao.

hoffa

Džimi Hofa u toku jednog od saslušanja pred zvaničnom komisijom federalne vlade u vezi sa proneverom multimilionskog penzionog fonda Timsters sindikata .

Kao ljubitelj „true crime“ priča, o Hofi i inače znam dosta. Ali prosto je nemoguće izbeći, pa i ako vas slične stvari ne interesuju, bar poneku referencu u američkim filmovima. Kao kada glumac prevrne neki podrum tražeći nešto, i na kraju rezignirano izgovori .“dosad bih našao Džimija Hofu“. Ili recimo šala hirurga koji operiše Tonija Soprana nakon što ga je stric Korado upucao – kada nad otvorenim mu stomakom izgovara sestrama i asistentima   „mislim da sam našao Hofu“. Ima bukvalno na desetine takvih primera. 

Jer nestanak(30. Jul 1975), i nikada pronađeno telo Džimija Hofe, u američkoj popularnoj kulturi zadnje četvrtine dvadesetog veka je toliko mistifikovano zbog okolnosti u kojima se dogodilo, da je podignuto na nivo mita. Teorije o tome šta se sa njim dogodilo, ko ga je ubio, gde je telo i šta je urađeno sa njim, decenijama su se gomilale. FBI kao agencija koja je zadužena za borbu sa organizovanim kriminalom na tlu Amerike, i sama nikada nije odustala od rešenja takvog visoko profilnog slučaja. Toliko da je svaki doušnik mafije posle toga, bez obzira na prostor operisanja, kojoj porodici neposredno pripada ili koliko je vremena prošlo, morao biti pitan da li ima neku informaciju o Hofinom nestanku. Takođe, svaka iole ozbiljna dojava o potencijalnoj lokaciji tela, pa i dvadeset, trideset godina nakon nestanka, najsavesnije se proveravala. Pre nekoliko godina FBI je raskopao kompletno imanje negde u srednjoj Americi jer je proveravao informaciju u vezi sa slučajem koji se desio 1975. Sve do knjige Čarlsa Brandta.

knjiga

Danas se većina „autoriteta na temu“ slaže da je Širanova priča, koju je u diktafon izgovorio Brandtu, najverovatnije upravo ono što se dogodilo Hofi. Tim pre jer je baš Širan, po sopstvenom priznanju, bio taj koji je svom dugogodišnjem prijatelju stavio dva metka u potiljak, pre nego što ga je ekipa „čistača“ preuzela. Širan je, tokom godina, malo pomalo i uz hvale vredan trud autora knjige ispričao mnogo toga u vezi sa učešćem Koza Nostre u istorijski važnim trenucima američke istorije dvadesetog veka. Za većinu detalja može se, sa više ili manje sigurnosti, ipak samo pretpostavljati da li su tačni ili da li su se zbili baš onako kako je opisano. Ali, tako je sa tajnim organizacijama. Kada se o njima nešto sazna,to i treba da je incident, a ne uobičajena stvar. Zbog tog osnovnog principa najinteresantnije detalje u vezi sa KN nikada i nećemo saznati. Na kraju – onog trenutka kada je taj postulat prestao da se poštuje, ta neverovatno moćna kriminalna hobotnica koja je iz senke, još od vremena osnivanja Komisije držala u nemilosrdnom stisku čitavu Ameriku, počela je polako ali sigurno da umire.                                                                              

Širan je Hofu iskreno doživljavao kao prijatelja. Kroz decenije druženja i zajedničkih aktivnosti, između njih se stvorilo obostrano prijateljstvo. Ali Frenk Širan je na kraju, baš jer je Hofin prijatelj(a  zbog činjenice da je na prvom mestu bio Bufalinov čovek) imao samo jedan izbor – da bude i sam ubijen, ili da bude uključen u ubistvo. Verujem, bez Bufalinovog jamčenja, imajući okolnosti u vidu, ni taj izbor ne bi imao i danas ništa o svemu ovome ne bi znali. Jer, uprkos svim aljkavostima i cinkanjima FBI-u na zalasku dvadesetog veka, “Posao Hofa” je odlično urađen. Nikakav pravi dokaz i dalje ne postoji.

siran

Širan

rosario

Rosario Bufalino

I pored pred kraj života priznatih 25 ubistava koje je uradio što za Mafiju direktno, što za Hofu u toku sukoba američkih sindikata za prevlast, na stranici Wikipedije o Širanu prvo piše da je bio visoki funkcioner  “Timstersa”, a onda, u nastavku rečenice, da je optuživan za veze sa kriminalnom porodicom Bufalino.

Ono što ovde ne mogu da uradim, a vuče me, je da se upustim u iole detaljnije opisivanje života bilo kojeg od pomenutih likova. Uopšte, nezgoda sa pisanjem o ovako nabijenim temama (u ovoj formi) je što moraš da se ustežeš od ulaženja u detalje, a teško je, jer ih ima nebrojeno, i ne zna se koji je masniji. Svaki od trojice do sada pomenutih (Širan, Bufalino, Hofa) ima čitavu preuzbudljivu istoriju za sobom. Primera radi, Bufalino se povezuje sa atentatima CIA-e na Kastra, a Širan je, najverovatnije, ubio čoveka (Džo Galo) koji je organizovao atentat na Džo Kolomba, osnivača italoameričke lige građanskih prava i čoveka koji je dao ime jednoj od 5 mafijaških porodica u Njujorku. O svakom može bar po tri dobra, događajima prenabijena filma da se snimi. To je ono što preporučujem pažnji onih koji još nisu batalili čitanje ovog  teksta.

Sama knjiga „I’ve heard you paint houses“ čini mi se da nije prevedena kod nas. Ja sam, u „saznati il’ umreti raspoloženju“ napravio neki karambol sa nalogom na Amazonu, pa preko njega na Audiblu i došao da audio knjige koju sam sa zadovoljstvom odslušao. Čak i za mene, koji sam baš „nerd“ kada je istorija italoameričkog organizovanog kriminala u pitanju, bila je visoko informativna. A i čitač je bio odličan, tako da nije bilo nikakvih distrakcija u tom smislu.

Ali da se vratimo filmu koji treba da bude snimljen po knjizi.

Većina muškaraca, a bogami i zapažen broj dama, zahvaljujući remek delima na temu, voli filmove o italoameričkoj Mafiji. Doduše, upravo zbog te činjenice, snimljena je i gomila đubreta sa istom premisom. Sve na osnovu slave, po meni pre svega Skorsezeovog dela, zatim Kopolinog, i na kraju u ova „moderna vremena“ ne možemo ne pomenuti i „The Sopranos“ u tom smislu. Ima tu još ponešto sitno, ali…

Jasno je šta valja, a šta ne.

Upravo Skorseze bi trebao da režira film sa za sada radnim, a verovatno i komercijalnim naslovom „The Irishman“. Projekat je predviđen za 2018u, a fantastičnu, skoro pa neverovatnu ekipu, između manje bitnih ostalih, čine De Niro, Paćino, Kajtel, Peši i osvežavajući (za ove čiče) klinac Bobi Kanavale. Oni koji su ga gledali u „Boardwalk Empire“ znaće zašto ga stavljam uz ove starine.

de-niro-pacino-scorsese-pessi

Jasno je da u ovakvoj podeli postoji i komercijalni ugao. Velika imena na gomilu, siguran boks ofis udarac i tako dalje.. Ali u ovom slučaju, čini mi se, to nema nikakve veze. Taj film ako se desi, može ispasti manje ili više dobar(baš sranje, mislim da biti ne može) ali ova grupa glavnih glumaca je kao da ste napravili fudbalski tim sveta, s tim da se svi slažemo da je sastav takav, bez ikakve diskusije. Od režisera ka izvođačima. Da sad ne penetriramo do produkcije. Za to se brine onaj ranije pomenuti komercijalni potencijal.

Projekat je ozbiljno najavljen ( u intervjuima su ga potvrdili Skorseze i De Niro) i jedina briga je, negde, da stigne da se desi pre nego ekipa koja je već dobrano zašla u godine ispadne iz potrebne bistrine i vitalnosti za njega. Ja nekako najviše brinem za Paćina u tom smislu, jer je on polulud već godinama, i pitanje je u kakvom se stanju sada nalazi.                  Ali veliki je Al… pa neka odigra da može.