… i moderno izdavaštvo u Srbiji

Oni nešto stariji koje je okrznulo vreme stare Juge se sećaju, a i mlađi mogu da vide na policama svojih kuća i stanova, poneki od kompleta knjiga koji su se nekada, kako smo to posprdno umeli da kažemo “kupovali na metar” putem raznih kredita.

old-books--7-tatyana-searcy

Sprdali se mi sa tim ili ne, opravdano ili ne, postoji jedna činjenica koju, u svetlu današnjeg izdavaštva u Srbiji, ne možemo prenebregnuti. Svi ti kompleti, da li su u pitanju sabrana dela Marksa & Engelsa, Dostojevskog, Hemingveja, ili nekog od, za ondašnji režim podobnih domaćih pisaca, bili su u smislu kvaliteta štampe, i uopšte celog izdavačkog procesa, odlično urađeni. Sa odličnom štampom, u tvrdim povezima, solidno prevedeni, valjano lektorisani. Onaj prvi deo prethodne rečenice direktno je odgovoran za to što i dan- danas možemo te komplete da vidimo na policama domova u prilično dobrom stanju. I posle trideset-četrdeset godina, kada posegnemo za njima, starije ili nove generacije, te knjige, ako baš nisu kisnule negde, pružaju nam isto ono što su pružale prvih dana nakon što su, sjajne i nove, došle na naše police. Iako su prošle decenije, iako smo se selili, pomerali ih i tumbali(možda se i gađali njima u toku strasnih porodičnih prepirki) sem određene patine koja je neminovna, one su spremne za nas kao i tih prvih dana. A kada ih otvorimo i počnemo sa čitanjem, onda zasluge idu onom drugom segmentu, dobrom prevodu i kvalitetnom lektorskom poslu koji se, između ostalog, brine da vam knjiga pisana na stranom jeziku ne zvuči “off”, dakle van duha vašeg maternjeg jezika.

old-books-on-a-bookshelf-paul-edmondson

Verovatno ste bili, kroz neki prethodni period, u nekoj od knjižara savremenih izdavačkih kuća u Srbiji. Da kupite knjigu sebi ili nekome. Za čitanje, rođendane, i sl. Ako jeste, verovatno ste neko vreme, kao što je prirodno, šetali između polica sa autorima, i prelistavali pojedine naslove odlučujući se za neki određeni. E da. Dakle, ono što ste mogli da primetite, ako ste (a nije strašno ni ako niste) obratili pažnju, je jedna opšta komercijalizacija izdavaštva, u onom najgorem smislu. Sjajna i šarena izdanja, mahom očajnog kvaliteta po svim segmentima posla, izdata sa minimumom uloženih sredstava. Da budem sasvim pošten, postoje i izdanja koja su kvalitetno urađena od “a do š”, ali za njih najverovatnije nemate dovoljno novaca. To su nekakve posebne edicije, koje koštaju previše za standard onog sloja stanovništva koje drži do samoobrazbe. Dakle, i izdavaštvo je, malo kaskajući za ostalima, došlo na nivo savremenih tržišno-ekonomskih vrednosti. Što veći (sumnjivi) izbor, sa što manje uloženog novca, za što veći (nesumnjivi) profit.

10 eura komad

Neki dan sam, jer nisam još pa sam želeo da tu “rupu” popunim, kupio roman Vilijama Foknera u jednoj novosadskoj knjižari, jedne savremene srpske izdavačke kuće. Naravno, fizički je izdanje bilo u okviru onoga o čemu sam do sada pisao, iako je bilo malo ozbiljnije, u smislu da je tvrdo koričeno. Otvorim ga, sa onim dobrim osećajem, i krenem da pročitam prvih par redova predgovora, posle kojih se najčešće odmah prebacim na samo štivo. Tu pročitam, napisano od strane neke gospođe sa anglo područja,( ovo samo usput pišem zbog onoga što sledi) da je u dotičnom delu Fokner bolje koristio jezik  nego što je to “bilo kome ko je ikada spustio pero na papir pošlo za rukom”. Ajde u redu, jasno je da je to , generalno, debeli “streč” što bi anglosaksonci rekli, ali može žena da bude oduševljena i da napiše šta oseća. Uglavnom, kada sam krenuo sa čitanjem, ali bukvalno u prvoj polovini prve stranice počeo sam, nakon tog bombastičnog predgovora, da se osećam kao da guram taljige uz grbavo, blatnjavo brdo. Prevod teksta bio je toliko amaterski bukvalan, da sam imao utisak kako ga je radio jedan od onih “prevodioca” stranih titlova (Luj HIV i slični momenti…)za filmove sa interneta. Nema načina da to sad bolje ili tačnije objasnim, a da ne udavim detaljima, ali ako ste ikada imali sličan slučaj, znate tačno o čemu pišem. Ako ja, čije znanje engleskog je (solidno, ali ipak) “Vuk Karadžić style”(čitaj:samouk, prim. aut.) mogu tako nešto da primetim, onda je to baš baš ozbiljan, debeli minus za izdavača. Kako bilo ko u takvoj situaciji, autor teksta u ovom slučaju, pa i da je to najbolje napisana knjiga na stranom jeziku, može uopšte taj naročiti kvalitet pisanja da oseti?

Cilj ovog teksta nije da prozovem određenu izdavačku kuću koja fušerski radi izdanja zbog maksimalnog profita i na kraju nedovoljno ili uopšte ne plati lektora da sredi tekst, nego mi je cilj da prozovem takvu očajnu praksu u domaćem izdavaštvu. Čast izuzecima.

Knjige

Meni je jasno da je standard nizak, da narod nema (pored sve manjeg opšteg interesovanja za “nauku”) novca ni za elementarne  životne potrebe, i da i u ovakvom, opisanom stanju stvari, jedva odvajaju za knjige. Ali, ne moraju izdavači da prave profit od, recimo – 200%! Ne mora knjiga, ako nije plaćena 5 + hiljada da se doima kao da je od klonja papira. Siguran sam da ne mora. Nego su alavi. U duhu vremena. To me podseća na gazde kafića koji za espresso uzimaju kafu  očajnog kvaliteta, iako im je profit i na kilogram kvalitetne kafe bar 500%! Jer nije dosta.

Primeri su svuda okolo. U duhu vremena.

Skoro sam, za sebe, pisao neki tekst o tome kakav utisak je na mene ostavio, među mnogim, jedan drugačiji prolazak kroz onu pijačicu čitanih knjiga na Njegoševom trgiću u univerzitetskom gradu. Predlažem te stare dobre, čitane, nečije knjige koje su toliko prošle, a i dalje su u odličnom stanju. Tim pre jer tamo možete naći stare pisce koji danas ne stižu da budu štampani od sabranih dela Ive Štrljić, i Jelene Bačić Alimpić.

Ima puno tih, ničijih čitanih knjiga, po ulicama gradova kada je lepo vreme. Možda bi mogli više da se koncentrišemo na njih. Ionako su, patinom, šarmantnije od novih. Ionako, kada se poklanja recimo, knjiga ne mora da bude nova. Ionako su šanse, ako imate iole “nemejnstrim” ideju kao ja skoro, da nećete ni naći novu.

Mislim da ne bi izgubili ništa, a izdavači bi, verujem, osetili. I ko zna, možda bi malo preispitali svoj profiterski odnos.

…što da se ne nadamo.