Divlje i pitome godine Toma Vejtsa

 Ceo život, moja asocijacija na Tom Vejtsa je bila ” muzikalnija verzija Čarlsa Bukovskog“. Nekako sam bio uveren da je Vejts svoju inspiraciju crpio iz svakodnevnog bauljanja mračnim barovima i krčmama širom Amerike, kao i matori pokvarenjak iz čijih sam knjiga naučio puno o matorim kurvama, mrzovoljnim kelnerima, pijanim mornarima i doživotnim luzerima na klackalici između dve strane zakona.

 Vejts je celu svoju karijeru, takođe pričao (ne može se baš reći pevao, jer su njegove pesme ustvari pripovetke, priče o istim tim gubitnicima sa kojima je Bukovski proveo svoj život). Mislio sam da Vejts i dalje u prljavom ćošku neke “rupe sa stilom” pije viski i “hvata beleške” u debelu pesmaricu bez korica. I onda, dobih knjigu “Divlje Godine – Tom Vejts : Muzika i Mit” i pročitah je u dahu. I sve ono što sam zamišljao da je Vejts, ispostavilo se da nije, ustvari, da nije više. Tom Vejts, hroničar tužnih priča nesrećnih i zaboravljenih ljudi je srećno oženjen čovek ( već 37 godina sa Ketlin Brenan, majkom svoje troje dece, Kelesimon, Kejsi i Salivan) i živi na porodičnom imanju u Kaliforniji. Ne može se poreći da je prvi deo karijere Vejts zaista i bio deo scenografije oronulih barova u sumnjivim kvartovima, gde u dva ujutro kelner toči viski sebi, jer se ne razlikuje puno od poslednjih gostiju, koje nema srca da izbaci napolje jer nemaju gde da odu.

 Prve svoje pesme je napisao kao raznosač novina, perač sudova i kobajagi-izbacivač na vratima noćnih klubova. Prve svoje pesme je izveo na pozornicama koje su bile više od poda petnaestak centimetara i na kojima su nastupali stand-up komičari, kantautori sumnjivih kvaliteta, pevači kantri tužbalica i razni trubaduri. Prvu deceniju svoje karijere je proveo u jeftinim hotelima kao što su motel ” Tropicana” u Los Anđelesu ili hotel “Chelsea” u Njujorku ili krstareći ruralnom Amerikom putevima Džeka Keruaka.

 Tih sedamdesetih je snimio i izdao sedam albuma, sedam knjižica sa pričama o pomenutim “junacima sa margine” u maniru artikulisanog bluza, džeza i folka. Kritika ga je obožavala, kao i krug fanova koji nije bio prevelik, pa samim tim broj prodatih ploča nije bio zavidan, ali je Tom Vejts postao ime o kojem se priča i ime koje se poštuje. Ipak, količina popijenog alkohola i popušenih cigareta, plus broj pređenih kilometara, plus broj slabo prospavanih noći, stvorio je lik zabavljača za klavirom, koji promuklim glasom ispreda priče gostima, koji su bili slični junacima njegovih pesama, usamljenim, tužnim gubitnicima neispunjenih života.

 Ispostavilo se da je taj lik ustvari alter-ego jednog porodičnog, trezvenog supruga i oca koji vapi za mirnim životom u predgrađu. Apsurdno je bilo to što kako je sređivao svoj privatan život i nalazio unutrašnji mir tako je njegova muzika bivala sve čudnija, alternativnija i eksperimentalnija. Meni najbolja, njegova faza “trilogije o Frenku” koja je obuhvatala albume “Swordfishtrombones”,”Rain Dogs” i “Franks Wild Years” je Toma Vejtsa približila svim mojim omiljenim muzičarima i umetnicima i trajno obeležila neke trenutke mog detinjstva i odrastanja. I danas, posle trideset godina slušanja ti albumi se nalaze visoko, visoko na mojoj, privatnoj Top-listi.Vejtsa pamtim dobro i iz nekih omiljenih filmova, kao glumca koji je uglavnom, igrao sebe, ali sa takvim talentom da nikada nije bivao dosadan. “Down By Law“, “Cotton Club” ili “The Fisher King” su moji filmovi za sva vremena, a Tom je značajan deo slagalice u njima. 

 Pomenuo sam knjigu koju sam pročitao – “Divlje Godine“, Džeja S. Džejkobsa u izdanju izdavačke kuće “Dereta” iz Beograda koja mi je razbila neke predrasude o Vejtsu. Jedna od tih predrasuda je bila i ta da se radi o mrzovoljnom, džangrizavom perfekcionisti sa kojim je teško sarađivati. Nijedan, apsolutno nijedan muzičar ili radnik iz sveta filma nije mogao da kaže ništa loše o Tomu. Svi se, listom, slažu da je reč o vrlo talentovanom, predanom i pre svega, vrednom umetniku koji se trudi da iz sebe izbaci samo najbolje. Ne bi valjalo odreći se, ni trećeg aspekta Vejtsovog stvaralaštva, a to je pozorište, jer je postavio nekoliko veoma uspelih mjuzikala, čija je muzika kasnije bila predstavljena na pločama, već pomenuti Franks Wild Years, Alice, Blood Money (muzika iz predstave Vojzeck, koja je , ustvari, mjuzikl o vojniku koji je prerezao grkljan svojoj devojci, o opsesiji i ludilu).

Napisao je i nekoliko “soundtrackova” od kojih je najpoznatiji onaj za film “Night On Earth” o doživljajima taksista širom naše Planete. U knjizi sam otkrio i jedan fascinantan podatak, a to je da prvi video spot prikazan na TV nije onaj grupe Buggles” Video Killed The Radio Star” nego je to ručno slikani animirani kratki film u kome Tom juri oskudno odevenu ženu sumnjivog morala koga prati pesma The One That Got Away urađen još 1976. a prikazan dve godine kasnije.

https://www.youtube.com/watch?v=jCNDZY4vXPs&w=560&h=315]

U iščekivanju novog albuma, za koji se šuška da će izaći do kraja godine, valja nam slušati stare, jer u svakom novom slušanju Vejtsovih ploča, otkrićete novi sloj emocija i nove detalje jednostavnih priča o autsajderima sa margine života o kojima Vejts piše, evo, već skoro 50 godina !