…niti su ikada mogli.

Prvo dugo nisu znali za tebe. Pa su znali ali te nisu priznavali. Pa su te kao i svaku prirodnu silu morali priznati, i onda si imao (iako već mator) svojih pet minuta kroz koje si projebao svetski, kao nekakav Kralj Darovitih Klošara, za sve one godine neodustajanja, siromaštva i potucanja, jabuka dnevno i lošeg alkohola…

Danas si odavno mrtav.

…ali kao svaki značajan stvaralac, jer, bez obzira na osporavanja to si bio i jesi, živ si u svesti onih koji su te upoznali kroz ono što si uspeo da izraziš. Živ si, doduše, u ovim elektroinformacionim vremenima, i na društvenim mrežama, kroz nebrojena i često veoma banalna navođenja, što je strana tvoje popularnosti koju, srećom (jer sumnjam da bi ti se dopala), nisi dočekao. Upravo me je čitanje nekih besmislenih sadržaja uz koje si bio stavljen, i navelo da ti pišem.

Ti nisi jedan od velikih pisaca koje si toliko poštovao i voleo. To je jasno svakom ko te je čitao. Ali Henk, ni oni nisu bili ti. Samo ti si bio, Ti. I dalje je tako. Svi podražavači (koji se i danas nesmanjeno pojavljuju), ili sa druge strane – ozbiljni stvaraoci koji su rasli i formirali se na tvojim delima, dokaz su za to. Bio si, i zauvek ćeš ostati ozbiljan pisac i značajka dvadesetog veka. Značajka u kulturi naše vrste, na ovoj “maloj plavoj tački u Kosmosu”. Mislim da je to, Nešto.

I kada oni strogi, one “male sudije” kojih je pun svet, krenu da ocenjuju i mere koliko si ozbiljan pisac bio, da li si pisac za klince, presirov, bez stvarnog talenta kao ovaj ili onaj veliki… To su samo mali ljudi koji bi bilo čime, pa i kritikom zbog kritike da se očešu o velikog.

Postoji strana tvog karaktera koju sam od klinačkih dana prepoznao i veoma cenio. To je Doslednost. Preciznije, hrabrost i volja da se do kraja bude ono što se zaista jeste. Šta god to bilo. Ko god taj čovek bio. To je toliko retko, Henk. Zvao sam te “Kralj doslednosti” dok sam te kao adolescent branio u beskonačnim raspravama sa malim sudijama. Mislim, koliko god to volšebno zvučalo, da si u toj utakmici sa sobom i životom (u finišu)pobedio upravo jer nikada nisi trošio energiju na pokušaje da budeš “bolji”. Na pokušaje da budeš socijalno prihvatljiviji, od ostalih životinja prihvaćeniji. Nisi se pretvarao i trudio da ono što osećaš saopštiš složenije nego što je potrebno. Ljuštio si laž i pretvaranje kao bananu. Koliko god padao nisko na opštim lestvicama vrednosti, koliko god bio blizu propasti i smrti, mašinu si uvek (nekada težu od planine)vukao sa sobom kao jedinu materijalnu vrednost koje nisi spreman da se odrekneš. Uvek si pisao. Nikada nisi napustio svoju Misiju i Poziv.

                                  

Bio si pravi Čovek, Henk. U svom svojem sjaju i bedi. To je takođe, Nešto.

I tako, naravno da živiš i danas. Kao i sve velike, puno te, u javnom prostoru, uzimaju u pero i usta, sa manje ili više smisla. Ali, to je u ovakvom svetu normalno. Zauvek ćeš biti tvrđi od njih. I od onih koji te bez rezona navode, i od onih koji te osporavaju. Ne mogu ti ništa, Henk.

…niti će ikada moći.

Tvoja plava ptica zauvek će da pevuši. Pomalo, baš kako treba, iz srca nas koji te poznajemo.

Nećemo dopustiti da umre.