This slideshow requires JavaScript.

 Postoje neke profesije koje u meni bude osećaj gnušanja kada se pomenu. Stvaraju nekakav uslovni refleks lošeg ukusa u ustima i facijalnog grča koji prerasta u mrštenje. Novinari, političari, advokati, pa i popovi su ljudi koji žive od tuđe muke i ja ih, blago je reći, ne podnosim. Dobro, slažem se da ne treba generalizovati, jer svuda, pa i među pomenutima ima dobrih i poštenih ljudi. Ipak, ono šta ja mislim o svima njima bolje da ne kažem previše glasno. Po prirodi mog posla najviše susretanja i preplitanja imam sa advokatima i oni iz dana u dan toliko potvrđuju moj stav pa je on debelo zacementiran, čvrst i velik kao obelisk.

Advokati 2

Te nadobudne persone, sa nosem koji visoko paraju oblake, ali, koje kada treba, znaju da budu toliko snishodljive kao najveći poltroni, godinama pokušavaju da svoje rokove, tužbe, žalbe, molbe, presude i odlaganja suđenja prilagode sebi znajući dobro kakvo je pravilo službe ove uniforme koju nosim. Sve će obećati i sve im je potaman dok njima odgovara. Čim preporučeno pismo koje dostavljam u sebi ima sadržaj koji im nije po volji, pretvaraju se u ajkule koje kruže oko moje torbe ili po potrebi u loše glumce sa molećivim grimasama i slabo naučenim tekstom. Tada od poštara postajem „poštarčić“ , „gospodin“ ili čisto po novosadski „ gari“. Trebalo mi je puno godina i mnogo grešaka da naučim kako treba da se odnosim sa barabama, bez obzira da li nose pantalone ili suknju.

boginja-pravde

 Pamtim dobro visokog, mršavog advokata iz poznate novosadske advokatske porodice kako me negde sredinom devedesetih, skoro prijateljski, tapše po ramenu i uz odglumljen osmeh govori : „ Vidi, ja često nisam u kancelariji, samo ti potpiši i stavi ispod vrata. Desi se i da po nekoliko dana nisam u gradu, pa mi se vrate pošiljke, a važne su mi. „ Ja, mlad, neiskusan, prihvatim novčanicu solidnog iznosa vešto tutnutu u ruku, ne shvatajući da sam se, ustvari, prodao za male pare. Namignem i skoro ponosan izađem iz kancelarije, zbog toga što nikad nisam tako lako „zaradio“ banknotu za koju se tada moglo kupiti dve kutije cigara ili kila mesa. Ili novi album Pantere, hehe. Nije prošlo ni dva-tri meseca od našeg tajnog dogovora, taj isti visoki i mršavi „fiškal“ pojavio se pred vratima kontrolora Pošte. Video sam ga u prolazu i zastao da ga, naivan, pozdravim. Njegov pogled u zemlju i promrmljano „ Poštare, ništa lično. Moram nekako da se izvadim“, nije mi značilo mnogo, jer nisam u prvi mah ni shvatio da je on došao da se žali. Da se žali na mene. Na mene…

postar.advokati 1

…Petnaest minuta kasnije šefov bariton na ivici prelaska u bas, jačine primetno veće od normalne, koji je pola izgovarao – pola urlao moje prezime, jasno mi je dao do znanja zašto je gospodin sa završenim Pravnim fakultetom došao ovog jutra u našu firmu. Pognuvši glavu, svestan da sam zabrljao bio sam spreman da šefovu kritiku primim postojano kao „živi zid“ koji stoji pred Perom Nikezićem koji se sprema da izvede slobodan udarac sa dvadeset pet metara od gola. Mislio sam da će puno duže trajati šefova tirada, ali je brzo iz pridike prešao u očinsko savetovanje tipa : „Koliko puta sam vam rekao da se ne petljate sa tim prokletim advokatima, jesam li vam rekao da će vas zajebati čim im prvi put nešto ne bude štimalo. Evo, ovaj je doneo neke dve povratnice, rekao da ih on nije potpisao, da nema ništa protiv tebe i da si ti, inače, sasvim korektan, ali hoće da se ispita ko je ovo potpisao.“ Tačno sam osetio kako mi rastu „ magareće uši“ i poželeo sam da se iz sveg glasa derem „Kako sam glup ! Kako sam glup! „. Džabe, izašao sam iz šefove kancelarije kao popišan, bez obzira što sam saznao da sam prošao samo sa 10 % umanjenom platom za ovaj mesec. Viđali smo se gospodin advokat i ja još nekoliko puta, uglavnom ispod oka, mada bih ja više voleo da je to bilo preko nišana. Svaki put je gledao u zemlju i ponavljao kako on nema ništa protiv mene, ali mora da štiti svoje interese. Svoje interese – preko mojih, ali to je tako normalno, za takvu vrstu ljudi.

postar-advokati

Pomenuta vrsta ljudi me je probala „preveslati“ još nekoliko puta u mom dugom poštarskom stažu, čak par puta i uspešno, iz razloga „smanjene koncentracije poštanskog krelca“ i „nepopravljivog optimizma i vere u ljude“, ali događaj od pre dvadesetak dana je bio perfektan za frazu „ kap koja je prelila čašu“.

Naime, već šefova molba da obratim pažnju na neku pošiljku koju je trebalo odneti na dobro poznatu adresu, u ulici našeg poznatog prosvetitelja, jer se imenovana , meni nepoznata osoba, žalila na Poštu i dostavljača i loš kvalitet usluga i neznamtijajoššta, trebala je da bude znak da to neće biti lak i običan dan na poslu.  Celo jutro sam tu pošiljku i adresu imao na umu i čvrsto odlučio da sve odradim bez greške, ne bih li izbegao moguće komplikacije. Da skratim, dostavu sam pokušao i kako sam već predvideo, ustanovio da pomenuta osoba ne stanuje na datoj adresi. Kontakt telefon je bio pri dnu koverte pa sam , suprotno mom uobičajenom ponašanju, odmah ukucao broj i kad sam dobio vezu, odlučio da do kraja odglumim primernog državnog službenika. Sa druge strane, prilično nadmeno mlađi muški glas je odbrusio „ Dobro je da ste se setili, donesite mi pošiljku odmah, vrlo mi je hitno“! Na moje pitanje koja je njegova prava adresa, odgovor je bio meni potpuno očekivan i očigledan. Adresa je permutovana i izmenjena iz neke ulice koja se nalazi na potpuno drugom kraju grada u ovu u kojoj se nalazim. Iako sam po njegovom tonu znao da neće prihvatiti moje objašnjenje i da neće dobro primiti odluku da ne nameravam da prevalim nekoliko kilometara samo da bih ispunio njegovu želju. „ Slušaj, ovde je advokat taj i taj i već sam se žalio i ako mi odmah ne doneseš taj koverat neko će ostati bez posla. Jesi li čuo? “

mobilni-telefon-bes

Njegov prelazak na ti i naredbodavni ton je kod mene odmah uspostavio potpuno bolenje kur*a, ali je, srećom, moje iskustvo prevagnulo, pa se nisam momentalno izdrao na kretena. Potpuno smiren, kao da sam upravo popio „ bromazepam“ od 3 mg, odgovorio sam da nema razloga da povisuje ton, da svakako neću doći do njega, jer niti to moram, niti nameravam, niti, naposletku, to mogu da učinim. Moj pomirljivi i službeni ton kao da mu je još više skratio lanac koji mu je fiktivno bio obmotan oko vrata i sa druge strane slušalice se čulo nešto poput krkljanja „ Kako se zoveš, kako ti je ime? Čuješ li me, kako ti je ime?“. Naravno da nisam hteo da mu pružim to zadovoljstvo i moja negacija ga je samo još više razjarila : „ Kako se zoveš? Znaš li ti ko sam ja? Najebaćeš , čuješ li ?“. Naravno da sam znao ko je on, kreten, seronja i lažni elitista, kako bi neki vajni umetnici rekli – „mrsomud“. Srećom, nije me dovoljno iznervirao da bih mu servirao salve uvreda kakve čuvam u levom džepu uniforme za takve „jajare“ koje se „kurče“ bez argumenata. Prekinuo sam kontakt jednim pritiskom na dirku sasvim ponosan na sebe kako sam uspeo da se savladam. Još trenutak sam mislio na njega i nastavio ulicom koja ima „ 206 koraka“ zakucavajući pisma u sandučiće.

postar-spomenik

Nekih 45 minuta kasnije zazvonio mi je telefon. Na displeju se nalazio broj koji sam zadnji pozivao. Bio je to onaj „ znaš li ti ko sam ja?“. Prevrnuo sam očima, glasno uzdahnuo i pritisnuo tipku na telefonu očekujući nastavak bezobrazluka od pre tri četvrt sata. Da , bio je to advokat M. , ovog puta u sasvim pristojnom izdanju. Govorio je pomirljivim tonom, pominjao neko izvinjenje i pitao gde se trenutno nalazim, predlažući da „skokne načas“ do mene ne bi li preuzeo pošiljku koja mu je jako bitna. Malo se raspitao i shvatio je da sam ja potpuno u pravu i da ja radim svoj posao kako treba i blablablabla…

…Došao je za desetak minuta na dogovoreno mesto. Poluglasno se još jednom izvinio, ne gledajući me u oči i stoga me podsetio na jednog mršavog, visokog advokata iz poznate novosadske familije, potpisao gde treba, uzeo pismo i preko volje me pitao da li bih popio nešto. Naravno da nisam pristao.

Pa, ne pijem ja sa svakom šušom…