Pukovnik Miloš Klještan je doselio sa familijom na moj rejon pre petnaestak godina. Udovac, dobrodržeći pukovnik u penziji, visok, krupan Hercegovac, grlenog i uvek nekako naredbodavnog glasa, što nije ni malo čudno, obzirom da je ceo život bio vojno lice. Selio se sedam, osam puta. Prekomande – Skoplje, Sarajevo, Tuzla, Niš, Beograd… Na kraju Novi Sad. Tu se i penzionisao, sredinom devedesetih. Penzija – dobra, prilično velika, u odnosu na radničke plate bar duplo veća. Bakšiš – solidan, uredan, gotovo uvek isti. Naš odnos – prilično prisan, večito na ivici šale, nikad bez par upadica jedno drugom. Ostatak njegove porodice sam površno poznavao – sin i snajka su uglavnom radili pre podne pa ih nisam puno ni viđao, a unuk i unuka previše mali da bih ih primećivao više od običnog dekora.

devojke-bocanje-srbija

Pukovnik je svoje pre podne provodio u parkiću između zgrada gde se često boćao sa vršnjacima, ili, češće, igrao šah koji mu je bio omiljena razbibriga. Dva-tri puta me je prevario, pa sam odigrao nekoliko partija sa njim i zeznuo se. Ispao sam poveći pacer, iako nisam baš totalni laik za šah. Dugo potom me je začikavao zbog toga, predlagao da mi da topa fore, da on igra jedan, a ja dva poteza, obećavao da mi neće uzimati figure kraljicom i uz to, smejao se glasno, iskreno, gotovo dečački veselo. Navijao je za Partizan i svaki put kad bi njegov omiljen klub loše prošao za vikend, ja ne bih propustio da ga pecnem. Naravno, znao je da navijam za Vošu, ali, nekako, nije me čikao sa istim žarom kad crveno-beli loše odigraju. Čak sam pretpostavljao da je svojim dolaskom u Novi Sad odlučio da potajno navija i za Vojvodinu, jer je stalno ponavljao da je lokal-patriotizam osnova da budeš pravi, istinski patriota. O politici nismo pričali, nekako smo se prećutno dogovorili, jer je shvatio da na neke stvari imamo različite poglede i svaka rasprava o dnevno-političkim stvarima bi samo poremetila naš skoro prijateljski odnos. Znao je kad moji klinci imaju rođendane, idu na ekskurzije ili dobijaju knjižice. Tada bi, kao slučajno, značajno uvečavao bakšiš i kroz šalu govorio da ih pozdravim od čika Miloša. Svojim unucima je sve dopuštao, kako već deda zna da razmazi. Kupovao im sladolede, koka-kolice, žvake. Kupovao nove lopte, trotinete… Kasnije kad je unuka već poslala tinejdžerka davao za bioskop, šminku, pokrivao kod roditelja…

šah-u-parku

Većinu penzija koje sam mu donosio primao je kod kuće, za svojim radnim stolom, na kojem su uvek bile dve-tri knjige, uramljena fotografija pokojne supruge i njega, otvoreni rokovnik u koji je upisivao neke svoje važne stvari i uvek tri-četiri hemijske olovke. Nekako je odavao utisak da kad god je isplata penzija, da je za nijansu svečanije obučen nego inače, a ne može se reći za pukovnika Klještana da je bio aljkav ili loše obučen čovek. To nikako. Iako u penziji i dalje je bio vojnik. Disciplinovani vojnik, uređene spoljašnosti i života. Voleo je da drži stvari pod kontrolom i kako mi je jednom sam rekao : „Samo mi se žena otrgla, kad je umrla“. Samo nekoliko puta sam penziju ostavljao snajki (kad nije radila) i možda jednom ili dva puta unuci Silviji koja je već prilično odrasla i završavala Gimnaziju.  To se dešavalo, uglavnom kad je išao na zakazane preglede kod lekara ili kad je jednom godišnje išao u poseti sestri, u Banja Luku.

 

Negde u septembru, kad je bio datum isplate vojnih penzija, u prvom delu mog rejona, još uvek pun elana, svež jer sam tek došao sa godišnjeg odmora, ali  i pune torbe, ušao sam u ulaz sa brojem 19 i popeo se na drugi sprat do stana sa brojem 10 i zazvonio na vrata na kojim je velikim ćiriličnim slovima pisalo PORODICA KLJEŠTAN. Otvorila mi je unuka, čudne frizure i tamnih podočnjaka. Bila je nekako odsutna i promrmljala mi : „ Dobar dan, šta vam treba ?“ . Odgovorio sam sa : „Doneo sam dedinu penziju“ i pogledom ga potražio kroz odškrinuta vrata. „ Deda nije tu, mogu ja da je uzmem“, reče nekako zbrzano, ali mi ništa nije delovalo čudno, jer, kako već rekoh, dešavalo se, istina, ne baš često, da neko drugi preuzme dedinu penziju, što baš i nije po pravilima, jer bi trebalo da se ona daje samo lično, ali, kad bi se poštari pridržavali slepo svih pravila , bar polovina pošiljaka ne bi bila isporučena. Izbrojih joj pare na pragu, izbrbljah „Do viđenja“ i bez osvrtanja strčah niz stepenice.

penzioneri

Mesec dana kasnije , oktobar je bio sav okupan „miholjskim letom“ i dvadesetak prijatnih stepeni je i meni podizalo raspoloženje. Zgrada sa brojem 19 je bila sledeći cilj na mojoj dnevnoj ruti i malo me je iznenadilo što me je na samom ulazu u hodnik sačekala pukovnikova unuka i kao iz mitraljeza ispalila bujicu reči, čija je osnova bila da je deda bolestan i da će ona uzeti penziju ako sam je doneo i da u stanu nema nikoga, a da ona mora da žuri jer ide blablabla. Nešto mi je govorilo da nije sve baš skroz u redu, ali, ni sam ne znam zašto, izvadio sam novčanik, rekao da potpiše dedino ime i prezime i izbrojao traženu sumu. Okrenula se, bez hvala i bez bakšiša i za trenutak šmugnula iza ugla. Ostavila me je sa velikim upitnikom iznad glave, ali, nisam mu dao previše važnosti i brzo sam zaboravio na njega.

red-za-penziju

Prođoše dani, prođe i oktobar, ja čika Miloša nisam nikako viđao, ali, čudno, nikako nisam ni mislio o njemu. Jednostavno sam ga izgubio iz vida. Došlo je i lošije vreme, sve je manje ljudi bilo u ulici i na ulici, pa mi nije bilo čudno što nema ljudi u parkiću i između zgrada. Oko petog-šestog novembra, došao je ponovo datum za nošenje vojnih penzija i negde oko 10 sati ujutro bio sam ispred stana broj 1o ponovo i dok sam zvonio više sam gledao u svoje kišom isprskane pantalone nego u vrata stana koja su se nekako polako otvorila. Podigoh pogled i videh čika Miloševog sina, Branka. Poželeh mu dobar dan i ne pitajuć i uđoh u stan. „Izvoli, poštare, kaži „ – reče Branko gledajući me pomalo nepoverljivo. „ Ništa, evo, doneo sam čika Miloševu penziju. Gde je on, nisam ga video baš davno. Mislim da smo se još letos zadnji put videli. Da li je on tu ?“ Verovatno sam brbljao i više, ali se ne sećam, jer me je odgovor presekao kao mačem. „Tata, pa tata je umro još u avgustu !“. „Kako umro, nemoguće“, glupo je zvučala moja reakcija.

 Branko je pokušao da mi objasni kako mu se sredinom avgusta slošilo i da su ga odveli na Institut u Kamenicu, da su gore rekli da je doživeo infarkt, ali da je matori jak i da će se oporaviti. Nekoliko dana su ga posećivali u bolnici i kad su doktori već planirali da ga puste kući , čika Miloš je, gotovo pred celom vizitom, doživeo još jedan težak infarkt i skoro momentalno umro. Nije mu bilo spasa, bez obzira što je u tom trenutku skoro cela doktorska elita sa Instituta poskočila da mu pomogne. Pomoći mu nije bilo. Sahranili su ga 22. avgusta. U to vreme ja sam se kupao u grčkom moru, negde podno Olimpa. Pamtim to dobro, jer sam te 2012. godine poslednji put bio na moru.

uniforma-pukovnika-kov-vojske-SCG

 Pošto je video da sam zblanut i prilično uznemiren informacijom da se pukovnik Klještan predstavio Gospodu u koga, kao i ja, nije verovao, Branko me je ponudio da sednem i da nešto popijem. Pristao sam i tražio samo čašu vode. Dok sam ispijao gutljaj po gutljaj promrmljao sam : „Imamo problem“. Pošto me je gledao belo, objasnio sam mu da je prethodne dve penzije preuzela unuka i da ja zbog toga mogu ostati bez posla i da su za to prilično velike šanse. Samo je klimnuo glavom i rekao : „ Ne boj se ništa, poštare, vratićemo sve do zadnjeg dinara, samo me uputi kako da ispadneš što manje kriv. Ova moja mala je problematična u zadnje vreme, ne mogu da izađem na kraj sa njom, popustila je i u školi, uhvatila se lošeg društva“.

 Zahvalio sam mu se na razumevanju, prodrmao pruženu ruku i krenuo niz stepenice uz poluglasno psovanje mene i mog „verovanja“ u ljude koje će mi, kao i mnogo puta do sada „doći glave“. Psovao sam i pukovnika Klještana koji je tako „nedisciplinovano“ i „ nevojnički“ napustio ovaj svet. A psovao sam i kišu koja je pojačavala svoj intenzitet i komšinicu Desu sa kojom sam se mimoišao na izlazu iz zgrade. „Poštare, pa gde ti je kišobran, pokisnućeš !“ Hteo sam da joj odbrusm da nemam tri ruke i da ga turi tamo gde sunce ne zalazi, ali sam odustao i samo sam odmahnuo levom rukom, dok sam desnom stavljao kapuljaču na glavu.

EPILOG : Prošao sam odlično. Blaga disciplinska kazna, malo po džepu, koji me je boleo manje od obraza, jer me je bilo sramota kako me je klinka od 17 godina nasamarila. I to dvaput. Pukovnikov sin je već sutra, u dogovoru sa mnom, došao do mog šefa koji ga je uputio u penzioni fond da vrati dobijeni novac, a ja i dan-danas zameram čika Milošu što je otišao, a nije se oprostio sa svojim poštarem.