"Klasika svaki dan" - utopija ili korak napred ?

Inspirisani naslovima tabloidnog tipa: “Dunavska sonata objavila rat narodnjacima!” ili “Klasična muzika obavezna u gradskim autobusima” zamolili smo za razgovor gospodina Dušana Miletića, čoveka zaduženog za public relations ispred Udruženja građana “Dunavska sonata” koja je odgovorna za ovu akciju “Klasika svaki dan“. Pročitajte šta je imao da nam kaže.

Za početak, da vas pitam, kakve reakcije očekujete od sugrađana u pogledu vaše ideje: „Klasika svaki dan“ i kakav je cilj te akcije ?

Ne mogu da kažem da očekujem sve pozitivne reakcije, jer, već i sad ima negativnih komentara koji počivaju zapravo na glasinama. Jedan medij prenese saopštenje u kojem mi kažemo da će akcija biti odrađena u tri faze. U prvoj fazi će biti kontaktirani aktivi osnovnih i srednjih škola, GSP i tako dalje u drugoj fazi ćemo popričati sa direktorima Domova zdravlja, bolnica, samostalnim trgovinskim radnjama, ugostiteljskim objektima…I onda se mediji uhvate GSP-a i naprave bombastičan naslov „Umesto narodnjaka u autobusima – Mocart !“ ili drugi naslov „Dunavska Sonata zakazala rat protiv „narodnjaka“, treća vest – „Isteruju narodnjake iz grada!“ ili najekstremnije „Seljaci neka se vesele uz narodnjake u selu, a u gradu – Kultura!“ Naravno, kada to pročitaju, neki ljudi budu, i to sa pravom, rezignirani tim stavom, jer oni misle da je to naš stav. Mi ne želimo i pre svega ne smemo da upravljamo bilo čijim ukusom. Ja prvi nisam kompetentan da procenim šta je to ukus a šta neukus, niti mi to uopšte pada na pamet. Ne želim da ocenjujem šta je šund, a šta nije. I to će vam svaki kulturolog reći. Mi smo u ovu akciju krenuli da bismo PROMOVISALI klasičnu muziku jer smatramo da svega ostalog ima dovoljno da zadovolji svačiji ukus. To se sa druge strane ne može reći za klasičnu muziku i upravo ovde leži naš naš motiv. Smatramo da ako je nešto dovoljno dobro da se uči u školskim programima, onda mora biti dovoljno dobro da to čuju i šire narodne mase u svakodnevnim okolnostima. Zašto to ne bilo propagirano od strane sistema u bilo kom obliku, zašto to ne bismo čuli na ulici, u javnom prevozu, u ugostiteljskim objektima…da obični građani imaju mogućnost da se sa klasičnom muzikom sretnu i upoznaju. Upoznaju na pravi način, a ne da se to predstavlja kao „elitistička“ kultura za jako uzak krug ljudi. Dominantan oblik promocije ove umetnosti u koncertnim dvoranama nije sporan, ali ukoliko je to jedini oblik, onda lako dolazimo do odgovora na pitanje – zašto koncerte klasične muzike posećuje uvek isti zatvoreni krug ljudi, ukoliko se naravno izuzme rodbina izvođača koja je promenjiva. Promena pristupa je naš cilj, Ova akcija je naš način i ne postoji nijedan drugi motiv osim ovog koji sam sad pomenuo. Znači, klasika – narodu, narodu iz kojeg je izvorno i nastala pre 12 vekova. Ta akcija je vrlo lepo prihvaćena u nekoliko ugostiteljskih objekata u samom početku, da pomenemo recimo, Brauhaus koji se prvi od ugostitelja uključio u priču, zatim pivnica Gusan, hotel „Sole Mio“… a neki drugi nisu želeli da rizikuju jer su pomislili da će im to smanjiti broj gostiju ili im se jednostavno nije svidela ta ideja. Nikog nismo terali, jednostavno, to je samo predlog, ništa više, nema ni govora o nametanju bilo čega.

Drugo pitanje je trebalo biti: „Šta tačno obuhvata ta akcija i u koliko će se faza odvijati, ali ste mi već u ovom odgovoru sve rekli.

Nama je cilj da krenemo od GSP-a, nekih institucija kultura, obrazovnih itd. do tezgi na pijacama, bukvalno. Zapravo je tezga na pijaci krucijalni cilj. Verujem da bi ljudi u kupovini mogli da uživaju na jedan drugačiji način, sa druge strane, možda to bude odličan marketinški potez za prodavca – nikad se ne zna. Vidite, ovo sada možda zvuči idealistički, ali to je zapravo jedini ispravan koncept jer je upravo Čovek najveća institucija u ovoj zemlji. Možete da se uverite da svaka stvar koja je urađena dobro u ovoj državi zavisi od pojedinca, jer prave institucije često zakažu u ključnom trenutku, bila to kultura ili neka druga oblast ljudskog delanja.

Naše društvo je zatrovano neukusom. Da li je ova vaša akcija efikasan vid borbe protiv neukusa. Tačnije, da li očekujete da će biti efikasna? Ili da formulišem pitanje ovako: da li je to utopija, protivotrov ili samo, jedan korak napred ?

Pre svega bih rekao da je to jedan korak napred. U početku sam, zaista, smatrao da je to utopija, ali kad sam dobio takozvani „feedback“ shvatio sam da postoji mnogo veći broj ljudi koji slušaju i uživaju u klasičnoj muzici od onog koji sam ja očekivao. Iznenadio sam se da je bilo mnogo više pozitivnih komentara od onih negativnih i negodujućih. Skoro svi negativni komentari počivaju na već pomenutim glasinama i neistinama koje su neki mediji plasirali u nekom svom interesu. E sad, koliki će taj korak da bude, to pre svega zavisi od nas i ovih ljudi sa kojima komuniciramo, od grada. Zavisi i od toga da li će nas podržati ljudi koje predstavljamo. To nije strogo vezano za laskavu titulu „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2021.“, ali moramo da znamo da li je to samo šminka ili mi zaista zaslužujemo tu titulu. Moramo da znamo da li hoćemo nekom nešto da ponudimo u tom pravcu ili nećemo, da li uopšte, imamo šta da ponudimo. Ne želim da zvuči prepotentno, ali, mislim da naša akcija može da odjekne najdalje u tom pravcu. To može da bude, da postane, jedan od simbola Novog Sada. Možemo da budemo prvi grad u jugoistočnoj Evropi koji će na taj način da tretira klasičnu muziku. A zaista smo u nezavidnoj poziciji što se tiče kulture. Gde god je mogla kultura je sišla sa stranica dnevnih novina, sa „primetime“ termina televizija, tek pokoji list, televizijska ili radio stanica obraćaju pažnju na nju. Kultura je smanjena na neki mizeran procenat ili, čak na nulu. Zato je naš cilj da je ponovo uguramo u javni život. Ja lično, smatram, da temelji jednog društva počivaju na kulturi i da na taj način jedno društvo raste i razvija se upravo na vrednostima koje su postavljene kao neka konstanta. Veliki je i problem uopšte, pričati o popularizaciji kulture kad se gušimo u egzistencijalnim. Ljudima je apsurdno pričati o klasičnoj muzici, a obične, rudimentarne stvari ne funkcionišu. Ipak, ispostavilo se da se niko ni ne seti nekih običnih, životnih stvari dok se ne pojavi neka lepa vest. Danas je u našoj zemlji lepa vest – iznenađenje, iznimka. Prosto nam lepe vesti bodu oči, pa na njih često reagujemo sa većim gardom, jer ružne nekako neprimećeno prolaze pored nas.

Zanima me koliko vam u svemu pomaže Grad, tj. gradske strukture? Na kakav ste odziv naišli kod zvaničnika?

Možemo da kažemo da smo od Sekretarijata za Kulturu dobili deo novca za naš Festival, preko konkursa i da je to jako bitna stvar. Možemo da kažemo da sa „Gradskim Zelenilom“ imamo sjajnu saradnju na „Štrandu“ kada se sam Festival organizuje i održava i da nam oni mnogo pomažu. Sve ostalo, pokušavamo sami, oslanjajući se na pomoć entuzijasta sličnih pogleda. Bilo bi dobro i kada bi sami ljudi iz „EPK-a“ prepoznali naše napore jer smo čini mi se, titulu „Evropske prestonice Kulture“ dobili upravo ovakvim idejama. I ako hoćemo da idemo u tom pravcu, onda moramo da pokrenemo još više ovakvih akcija, ne samo na polju klasične muzike, nego na polju bilo koje umetnosti. I ja prvi, ne bih se ograničio samo na klasiku, što da ne i rokenrol, i bluz i džez…. Starogradska muzika takođe. Naravno, sve što je ljudima vredno.

Otkada postoji Udruženje građana „Dunavska sonata“? Znamo da organizujete Festival pod tim imenom. Koji je po redu i kada je termin održavanja ove godine?

Udruženje postoji tri godine, koliko i sam festival. “Dunavska sonata” održava se u avgustu mesecu, prva tri petka, posle 19 časova, kada je ulaz za sve građane besplatan. Organizuje se baš na plaži, jer smo se potrudili da imamo jedinstven festival, da to bude jedinstvena manifestacija te vrste koja se održava na Štrandu, u cilju decentralizacije kulture u dva pravca. Prvi je strogo vezan za lokaciju, a drugi u pristupu kao što sam već objasnio. Možda se desi da neko dete sa plaže pronađe sebe dok gleda svog vršnjaka kako svira violinu ili neki drugi instrument. Ili se neki roditelj odluči da upiše svoje dete u muzičku školu…Dalekosežno, naša strategija je i zasnovana na tome da se među njima pronađe neki novi Stefan Milenković ili neka nova Ksenija Janković. Imamo tri ciljne grupe ili kategorije: Od 6 do 12 godina, od 12 do 20 godina i od 20 pa do 107, ako ćemo baš po „Politikinom Zabavniku“ da se vodimo, haha. Ono što je najvažnije je, da za razliku od ranije, ove godine imamo i vredne novčane nagrade. Prva nagrada će iznositi 100 hiljada dinara u svakoj od starosnih kategorija, što nije mala stvar, priznaćete. Te pare ne mogu da promene život, ali mogu da pomognu nekom detetu da kupi novi instrument ili da ga popravi, ili da uloži u svoje obrazovanje… Ovo je, generalno i prilika da se ta deca predstave nekoj široj publici, što je takođe, vrlo značajno. Samo da podsetim da je pre desetak dana, po prvi put održan Festival Ukusa- knjige, kafe i čokolade u SKCNS„Fabrika“, to je ujedno i prva organizacija koja se uključila u našu kampanju. Njihova podrška rezultirala je mini koncertom mladih velikana klasične muzike- violinistkinje Lane Zorjan i klarinetiste Slavena Balaća. Publika je jako lepo reagovala na njihov nastup, što nas nimalo nije iznenadilo jer se radi o velikim talentima i laureatima mnogih muzičkih takmičenja kod nas i u inostranstvu. Upravo je to ono najbitnije – pružiti priliku mladim umetnicima da prikažu ono u šta su uložili svoj život. Jednostavno je, kada njih vidite sa koliko strasti rade ono za šta su rođeni, vama ne preostaje ništa drugo nego da verujete da ova akcija mora uspeti.

Imate li neku konačnu listu učesnika ovog festivala?

Nemamo, jer su u toku prijave za drugu audiciju. Prvu audiciju smo održali 29-og aprila. Imamo tročlanu komisiju koja je sastavljena od vrhunskih stručnjaka na tom polju. To su: Zoran Krajišnik, profesor gitare i bivši dekan Akademije Umetnosti, Rita Kinka, naša istaknuta pijanistkinja i Miroslav Pavlović, koncert-majstor Beogradske Filharmonije. U dogovoru sa programskim direktorom, biće uspostavljen jedinstven kriterijum prema kojem će biti rangirani svi učenici nakon druge audicije. Biće veoma rigorozni što se toga tiče, jer je nama cilj da to takmičenje bude vrlo visokog nivoa. Mi želimo da ubuduće „Dunavska sonata“ bude takmičenje na kojem će učesnicima biti čast sam nastup. Upravo ovo je način da do takvog nivoa i dođemo.

Plakat je delo Anđele Marić, studentkinje Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Banjaluci(odsek Grafičko inženjerstvoi dizajn). Vest o Dunavskoj sonati bila je inspiracija za talentnovanu Anđelu, koja je rukom iscrtala ovaj predivni plakat i poklonila ga nama. Osam sati radila je na tome. Ovo je ujedno za nas i najlepši poklon.

Imate li neki podatak koliko ljudi, ustvari, sluša klasičnu muziku. U Novom Sadu, Srbiji ?

Nemamo takav podatak. Mislim da u ovom trenutku nije ni bitno koliki je to procenat, bitnije je raditi na tome da ona na pravi način dođe do ljudi. Nikakva etiketiranja nisu dobra, ona nas vode razdoru, a nijedna umetnost nema za cilj razdvajanje, već ujedinjenje. Ljudi uživaju u različitim muzičkim žanrovima u isto vreme. Mi samo želimo pružiti priliku da se ova muzika upozna u jednom drugačijem okviru, da ona ne bude podloga za Dan žalosti, već da bude asocijacija za život i stvaralaštvo. Napravili smo takvu kompilaciju, koja bi mogla da vas rastereti, da vas fokusira i akcentuje ono lepo u danu, tako da nema razloga za strah ili negodovanje. Ali razumem i to, jer to je vrlo često samo strah od nepoznatog koji je deo svih nas.

Moj stari moto (koji sam, sigurno, negde pokupio, već se i ne sećam) glasi: Ako ljudima dovoljno dugo puštate Mocarta, ići će ulicom i zviždukati „Malu noćnu muziku“. Znači, argument, da masa baš to traži pa joj se zato pušta ta količina bljutavština i neukusa ne pije vodu.

Klasična muzika se često naziva i filmskom, jer dela poznatih kompozitora na najbolji način oboje dobar scenario ili loš scenario, pa ostane jedino melodija da se pamti. I verujte mi, mnogi ljudi zavoleli su upravo na taj način klasičnu muziku, a dobar deo filmoljubaca „zaražen“ je podsvesno. Ukoliko ih pitate da li vole klasiku, odgovoriće vam odrično, a sa druge strane ne mogu poreći snažnu emociju dok slušaju, na primer Malerov piano kvartet u filmu „The shutter island“.

Ima tu još pitanja, ali uglavnom , sve što sam hteo da vas pitam ste mi odgovorili. Imate li vi šta da dodate ?

Hoću da napomenem da su retki novinari koji su posvetili pažnju našoj akciji na ovaj način, koji su zatražili odgovore od nas lično. Upravo zato dolazilo je do velikog broja dezinformacija u toj igri gluvih telefona.

I dalje vas niko od novinara nije kontaktirao, jer mi i nismo pravi novinari, haha !

To je potpuno nevažno, formalnosti su tanka slamka ukoliko ne postoji adekvatan pristup, a vi imate novinarski pristup i ja sam vrlo zadovoljan ovim razgovorom.

Hajde za kraj, odgovorite mi koji je vaš lični favorit ili omiljena kompozicija u žanru klasične muzike ?

Šubertova „Smrt i devojka“

Da li ste razmišljali o smrti nekada. Koja vam kompozicija pristaje uz temu smrti, da li možete da mi kažete ?

Pa upravo ta, ili „ Ave Maria“

A upravo suprotno, koja je najseksepilnija klasična kompozicija, možete li dati odgovor na to pitanje ?

Nikad nisam razmišljao u tom pravcu. Trenutno ne mogu da se setim nijedne.

Šta možete da mi kažete o zloupotrebi klasične muzike, recimo u II svetskom ratu, u Vijetnamu ili slično ?

To je sve bio deo Gebelsove mašinerije, Vagnera su recimo favorizovali i upotrebljavali da podižu moral nemačkim vojnicima. Imamo i suprotan primer, recimo Šostakovič, kompozitor koji se svojim delima borio protiv fašizma. Sve može biti izvađeno iz konteksta. Recimo, daš čoveku nož i on može, recimo njim da namaže paštetu na hleb ili da ubije nekoga. Uzmimo na primer internet, preko njega možete doći do obilja korisnih informacija, a možete i slati neprimerene sadržaje maloletnicama. Sve može biti istrgnuto iz konteksta i upotrebljeno na ovaj i onaj način.

Tačno tako, ako umetniku date četkicu on vam može naslikati „Mona Lizu“, a ako date nasilniku on će vam iskopati oko. Umetnik nije odgovoran za različite interpretacije njegovog dela ili ako neko deo tog dela istrgne iz konteksta.

Mnogi religiju pominju kao najbolji primer, ali suština je ista. Dok jedni kažu da je religija uzrok svih ratova, drugi se u njoj pronalaze. Opet smo na istom- do čoveka je.

I posle svega da rezimiramo, neki ljudi se bune protiv ove akcije verujući da im neko nešto nameće, a kod naših ljudi inat je deo karaktera i dolazimo do osnovnog problema, da sve dolazi od pogrešnih interpretacija vaše akcije „Klasika svaki dan“.

Uvek će se buniti. To nam je u mentalitetu. Imam puno poznanika, čak i prijatelja koji će kad pročitaju vest tipa – „Gradi se vrtić u toj i toj ulici“ reagovati sa „Što se gradi vrtić, odakle novac za to? U obratnoj situaciji, “zašto se ne izdvoji novac za izgradnju”. To nije kritika, to je pokušaj da se sve obesmisli. Kritika radi kritike nikada ne vodi progresu. Sa druge strane, uveren sam da akcija „ Klasika svaki dan“ vodi progresu i siguran sam da će ona kao takva biti inicijalna kapisla za pokretanje nekih drugih ljudi koji imaju dobre ideje i još bolju nameru.

Hvala vam na razgovoru !